3.1
3.2
3.3
3.4
3.5
3.6
3.7
3.8
3.9
3.10
3.11
3.12
3.13
3.14
3.15
3.16
3.17
3.18
3.19
3.20
3.21
3.22
3.23
3.24
וְהַנָּחָשׁ֙ הָיָ֣ה עָר֔וּם מִכֹּל֙ חַיַּ֣ת הַשָּׂדֶ֔ה אֲשֶׁ֥ר עָשָׂ֖ה יְהוָ֣ה אֱלֹהִ֑ים וַיֹּ֙אמֶר֙ אֶל־הָ֣אִשָּׁ֔ה אַ֚ף כִּֽי־אָמַ֣ר אֱלֹהִ֔ים לֹ֣א תֹֽאכְל֔וּ מִכֹּ֖ל עֵ֥ץ הַגָּֽן׃
וַתֹּ֥אמֶר הָֽאִשָּׁ֖ה אֶל־הַנָּחָ֑שׁ מִפְּרִ֥י עֵֽץ־הַגָּ֖ן נֹאכֵֽל׃
וּמִפְּרִ֣י הָעֵץ֮ אֲשֶׁ֣ר בְּתֹוךְ־הַגָּן֒ אָמַ֣ר אֱלֹהִ֗ים לֹ֤א תֹֽאכְלוּ֙ מִמֶּ֔נּוּ וְלֹ֥א תִגְּע֖וּ בֹּ֑ו פֶּן־תְּמֻתֽוּן׃
וַיֹּ֥אמֶר הַנָּחָ֖שׁ אֶל־הָֽאִשָּׁ֑ה לֹֽא־מֹ֖ות תְּמֻתֽוּן׃
כִּ֚י יֹדֵ֣עַ אֱלֹהִ֔ים כִּ֗י בְּיֹום֙ אֲכָלְכֶ֣ם מִמֶּ֔נּוּ וְנִפְקְח֖וּ עֵֽינֵיכֶ֑ם וִהְיִיתֶם֙ כֵּֽאלֹהִ֔ים יֹדְעֵ֖י טֹ֥וב וָרָֽע׃
וַתֵּ֣רֶא הָֽאִשָּׁ֡ה כִּ֣י טֹוב֩ הָעֵ֨ץ לְמַאֲכָ֜ל וְכִ֧י תַֽאֲוָה־ה֣וּא לָעֵינַ֗יִם וְנֶחְמָ֤ד הָעֵץ֙ לְהַשְׂכִּ֔יל וַתִּקַּ֥ח מִפִּרְיֹ֖ו וַתֹּאכַ֑ל וַתִּתֵּ֧ן גַּם־לְאִישָׁ֛הּ עִמָּ֖הּ וַיֹּאכַֽל׃
וַתִּפָּקַ֙חְנָה֙ עֵינֵ֣י שְׁנֵיהֶ֔ם וַיֵּ֣דְע֔וּ כִּ֥י עֵֽירֻמִּ֖ם הֵ֑ם וַֽיִּתְפְּרוּ֙ עֲלֵ֣ה תְאֵנָ֔ה וַיַּעֲשׂ֥וּ לָהֶ֖ם חֲגֹרֹֽת׃
וַֽיִּשְׁמְע֞וּ אֶת־קֹ֨ול יְהוָ֧ה אֱלֹהִ֛ים מִתְהַלֵּ֥ךְ בַּגָּ֖ן לְר֣וּחַ הַיֹּ֑ום וַיִּתְחַבֵּ֨א הָֽאָדָ֜ם וְאִשְׁתֹּ֗ו מִפְּנֵי֙ יְהוָ֣ה אֱלֹהִ֔ים בְּתֹ֖וךְ עֵ֥ץ הַגָּֽן׃
וַיִּקְרָ֛א יְהוָ֥ה אֱלֹהִ֖ים אֶל־הָֽאָדָ֑ם וַיֹּ֥אמֶר לֹ֖ו אַיֶּֽכָּה׃
וַיֹּ֕אמֶר אֶת־קֹלְךָ֥ שָׁמַ֖עְתִּי בַּגָּ֑ן וָאִירָ֛א כִּֽי־עֵירֹ֥ם אָנֹ֖כִי וָאֵחָבֵֽא׃
וַיֹּ֕אמֶר מִ֚י הִגִּ֣יד לְךָ֔ כִּ֥י עֵירֹ֖ם אָ֑תָּה הֲמִן־הָעֵ֗ץ אֲשֶׁ֧ר צִוִּיתִ֛יךָ לְבִלְתִּ֥י אֲכָל־מִמֶּ֖נּוּ אָכָֽלְתָּ׃
וַיֹּ֖אמֶר הָֽאָדָ֑ם הָֽאִשָּׁה֙ אֲשֶׁ֣ר נָתַ֣תָּה עִמָּדִ֔י הִ֛וא נָֽתְנָה־לִּ֥י מִן־הָעֵ֖ץ וָאֹכֵֽל׃
וַיֹּ֨אמֶר יְהוָ֧ה אֱלֹהִ֛ים לָאִשָּׁ֖ה מַה־זֹּ֣את עָשִׂ֑ית וַתֹּ֙אמֶר֙ הָֽאִשָּׁ֔ה הַנָּחָ֥שׁ הִשִּׁיאַ֖נִי וָאֹכֵֽל׃
וַיֹּאמֶר֩ יְהֹוָ֨ה אֱלֹהִ֥ים ׀ אֶֽל־הַנָּחָשׁ֮ כִּ֣י עָשִׂ֣יתָ זֹּאת֒ אָר֤וּר אַתָּה֙ מִכָּל־הַבְּהֵמָ֔ה וּמִכֹּ֖ל חַיַּ֣ת הַשָּׂדֶ֑ה עַל־גְּחֹנְךָ֣ תֵלֵ֔ךְ וְעָפָ֥ר תֹּאכַ֖ל כָּל־יְמֵ֥י חַיֶּֽיךָ׃
וְאֵיבָ֣ה ׀ אָשִׁ֗ית בֵּֽינְךָ֙ וּבֵ֣ין הָֽאִשָּׁ֔ה וּבֵ֥ין זַרְעֲךָ֖ וּבֵ֣ין זַרְעָ֑הּ ה֚וּא יְשׁוּפְךָ֣ רֹ֔אשׁ וְאַתָּ֖ה תְּשׁוּפֶ֥נּוּ עָקֵֽב׃ ס
אֶֽל־הָאִשָּׁ֣ה אָמַ֗ר הַרְבָּ֤ה אַרְבֶּה֙ עִצְּבֹונֵ֣ךְ וְהֵֽרֹנֵ֔ךְ בְּעֶ֖צֶב תֵּֽלְדִ֣י בָנִ֑ים וְאֶל־אִישֵׁךְ֙ תְּשׁ֣וּקָתֵ֔ךְ וְה֖וּא יִמְשָׁל־בָּֽךְ׃ ס
וּלְאָדָ֣ם אָמַ֗ר כִּֽי־שָׁמַעְתָּ֮ לְקֹ֣ול אִשְׁתֶּךָ֒ וַתֹּ֙אכַל֙ מִן־הָעֵ֔ץ אֲשֶׁ֤ר צִוִּיתִ֙יךָ֙ לֵאמֹ֔ר לֹ֥א תֹאכַ֖ל מִמֶּ֑נּוּ אֲרוּרָ֤ה הָֽאֲדָמָה֙ בַּֽעֲבוּרֶ֔ךָ בְּעִצָּבֹון֙ תֹּֽאכֲלֶ֔נָּה כֹּ֖ל יְמֵ֥י חַיֶּֽיךָ׃
וְקֹ֥וץ וְדַרְדַּ֖ר תַּצְמִ֣יחַֽ לָ֑ךְ וְאָכַלְתָּ֖ אֶת־עֵ֥שֶׂב הַשָּׂדֶֽה׃
בְּזֵעַ֤ת אַפֶּ֙יךָ֙ תֹּ֣אכַל לֶ֔חֶם עַ֤ד שֽׁוּבְךָ֙ אֶל־הָ֣אֲדָמָ֔ה כִּ֥י מִמֶּ֖נָּה לֻקָּ֑חְתָּ כִּֽי־עָפָ֣ר אַ֔תָּה וְאֶל־עָפָ֖ר תָּשֽׁוּב׃
וַיִּקְרָ֧א הָֽאָדָ֛ם שֵׁ֥ם אִשְׁתֹּ֖ו חַוָּ֑ה כִּ֛י הִ֥וא הָֽיְתָ֖ה אֵ֥ם כָּל־חָֽי׃
וַיַּעַשׂ֩ יְהוָ֨ה אֱלֹהִ֜ים לְאָדָ֧ם וּלְאִשְׁתֹּ֛ו כָּתְנֹ֥ות עֹ֖ור וַיַּלְבִּשֵֽׁם׃ פ
וַיֹּ֣אמֶר ׀ יְהוָ֣ה אֱלֹהִ֗ים הֵ֤ן הָֽאָדָם֙ הָיָה֙ כְּאַחַ֣ד מִמֶּ֔נּוּ לָדַ֖עַת טֹ֣וב וָרָ֑ע וְעַתָּ֣ה ׀ פֶּן־יִשְׁלַ֣ח יָדֹ֗ו וְלָקַח֙ גַּ֚ם מֵעֵ֣ץ הַֽחַיִּ֔ים וְאָכַ֖ל וָחַ֥י לְעֹלָֽם׃
וַֽיְשַׁלְּחֵ֛הוּ יְהוָ֥ה אֱלֹהִ֖ים מִגַּן־עֵ֑דֶן לַֽעֲבֹד֙ אֶת־הָ֣אֲדָמָ֔ה אֲשֶׁ֥ר לֻקַּ֖ח מִשָּֽׁם׃
וַיְגָ֖רֶשׁ אֶת־הָֽאָדָ֑ם וַיַּשְׁכֵּן֩ מִקֶּ֨דֶם לְגַן־עֵ֜דֶן אֶת־הַכְּרֻבִ֗ים וְאֵ֨ת לַ֤הַט הַחֶ֙רֶב֙ הַמִּתְהַפֶּ֔כֶת לִשְׁמֹ֕ר אֶת־דֶּ֖רֶךְ עֵ֥ץ הַֽחַיִּֽים׃ ס
Али змија бјеше лукава мимо све звијери пољске, које створи Господ Бог; па рече жени: је ли истина да је Бог казао да не једете са свакога дрвета у врту?
А жена рече змији: ми једемо рода са свакога дрвета у врту;
Само рода с онога дрвета усред врта, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете.
А змија рече жени: не ћете ви умријети;
Него зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусите с њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати што је добро што ли злo.
И жена видећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати и да је дрво врло драто ради знања, узабра рода с њега и окуси, па даде и мужу својему, те и он окуси.
Тада им се отворише очи, и видјеше да су голи; па, сплетоше лишћа смокова и начинише себи прегаче.
И зачуше глас Господа Бога, који иђаше по врту кад захлади; и сакри се Адам и жена му испред Господа Бога међу дрвета у врту.
А Господ Бог викну Адама и рече му: гдје си
А он рече: чух глас твој у врту, па се поплаших, јер сам го, те се сакрих.
А Бог рече: ко ти каза да си го? да нијеси јео с онога дрвета, што сам ти забранио да не једеш с њега?
А Адам рече: жена коју си удружио са мном, она ми даде с дрвета, те једох.
А Господ Бог рече жени: за што си то учинила? А жена одговори: змија ме превари, те једох.
Тада рече Господ Бог змији: кад си то учинила, да си проклета мимо свако живинче и мимо све звијери пољске; на трбуху да се вучеш и прах да једеш до својега вијека.
И још мећем непријатељство између тебе и жене и између сјемена твојега и сјемена њевзина; оно ће ти на главу стајати а ти ћеш га у пету уједати.
А жени рече: теби ћу много муке задати кад затрудниш, с мукама ћеш дјецу рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твојега, и он ће ти бити господар.
Па онда рече Адаму: што си послушао жену и окусио с дрвета с којега сам ти забранио рекавши да не једеш с њега, земља да је проклета с тебе; с муком ћеш се од ње хранити до својега вијека;
Трње и коров ће ти рађати, а ти ћеш јести зеље пољско;
Са знојем лица својега јешћеш хљеб, докле се не вратиш у земљу од које си узет; јер си прах, и у прах ћеш се вратити.
И Адам надједе жени својој име Јева, за то што је она мати свјема живима.
И начини Господ Бог Адаму и жени његовој хаљине од коже, и обуче их у њих.
И рече Господ Бог: ето, човјек поста као један од нас знајући што је добро што ли зло; и сада да не пружи руке своје и узбере и с дрвета од живота, и окуси, те до вијека живи.
И Господ Бог изагна га из врта Едемскога да ради земљу, од које би узет;
И изагнав човјека постави пред вртом Едемским херувима с пламенијем мачем, који се вијаше и тамо и амо, да чува пут ка дрвету од живота.
Али є змія была наймудрія отъ свію звѣрова, кой су на земльи, кое створи Господъ Богъ; и рече змія жени: зашто вамъ. рече Богъ, да не єдете отъ свакога дрвета райскога?
и рече жена зміи: отъ свакога ћемо дрвета райскога єсти;
но отъ плода съ дрвета‚ кое є сред’ Рая, рече Богъ, да не єдете отъ нѣга, нити да га се додирнете, да не умрете.
И рече змія жени: нећете смрћу умрети;
єръ Богъ є знао, да ће у кой ако данъ узєдете отъ нѣга, очи вамъ се отворити, па ћете быти као Богови познаваюћи добро и зло.
И види жена дрво добро за єло, и да є угодно очима видити, а красно є разумѣти; пакъ узевши отъ плода нѣгова, єде, и даде мужу своме са собомъ, те єдоше.
И отворишеимсе очи обадвома, и разумѣше, да су были наги, па сашише лисће смоковно, и начинише себи поясове.
И чуше гласъ Господа Бога ходећега у Раю по полдне, па се сакрыю и Адамъ и жена му отъ лица Господа Бога сред’ дрва’ райскихъ.
И призове Господъ Богъ Адама, па му рекне: Адаме! гдѣ си?
И рече му: гласъ Твой чухъ, кад’ си ходао по Раю, па се побояхъ, єръ самь нагъ, те се сакрыхъ.
И речему Богъ: тко ти каза, да си нагъ, кад’ не бы отъ дрвета, отъ кога єднога заповѣдихъ ти не єcти, съ нѣга єо быо?
И рече Адамъ: жена кою си ми дао уза ме, та ми даде съ дрвета, и єдохъ.
И рече Господъ Богъ жени: зашто си то учинила? а жена рече: превара ме змія; те єдохъ.
И рече Господъ Богъ зміи: кад’ си то учинила, проклета да си међ’ свы’ скотовы и меу свы’ звѣровы’ земны’: на прсима твоима и на трбуху ћешь ићи, и землю ћешь єсти у све дане живота твога.
И злобу ћу метнути међу тобомъ и међу женомъ‚ и међу сѣменомъ твоимъ и међу сѣменомъ те; тай ће твою сатрти главу, и ты ћешь нѣгову сатрти пету.
А жени рече: умножаваюћи умножићу туге твое, и уздысаня твоя; у боловы рађаћешь дѣцу; и подъ власћу мужа твога быћешъ, и тай ће владати тобомъ.
И Адаму рече: што си послушао гласъ жене твое, па си єо отъ дрвета, съ кога єднога заповѣдихъ ти не єсти, и ты єо си отъ нѣга, проклета нека є земля у дѣлы твои’, у мукама ћешь єсти ту крозъ све дане живота твога:
трнѣмъ и коровомъ растиће ти, и єстићешь траву польску;
у зною лица твога єстићешь хлѣбъ твой, докъ се не вратишь у землю, отъ кое си узетъ; єръ земля си, и у землю ћешь отићи.
И надѣне Адамъ жени своіои име Животъ, єръ она є мати свію живећихъ.
И начини Богъ Адаму и жени му хальине кожне‚ па ихъ обуче.
И рече Богъ: гле! Адамъ постаде као єданъ отъ Насъ, разумѣти добро и зло, пакъ сад’ нека не простире руку свою кадгодъ, узети отъ дрвета живота єсти, па да живъ буде увѣкъ.
И истера га Господъ Богъ изъ Рая сладости‚ да обдѣлава землю, изъ кое узетъ бяше.
И избацы Адама, и усели га спрамъ Рая сладости, па пристави Херувіма, съ ватренымъ окретнымъ оружіемъ, да чува путъ къ дрвету живота.
Претходна глава
Следећа глава