3.1
3.2
3.3
3.4
3.5
3.6
3.7
3.8
3.9
3.10
3.11
3.12
3.13
3.14
3.15
3.16
3.17
3.18
3.19
3.20
3.21
3.22
3.23
3.24
Али змија бјеше лукава мимо све звијери пољске, које створи Господ Бог; па рече жени: је ли истина да је Бог казао да не једете са свакога дрвета у врту?
А жена рече змији: ми једемо рода са свакога дрвета у врту;
Само рода с онога дрвета усред врта, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете.
А змија рече жени: не ћете ви умријети;
Него зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусите с њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати што је добро што ли злo.
И жена видећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати и да је дрво врло драто ради знања, узабра рода с њега и окуси, па даде и мужу својему, те и он окуси.
Тада им се отворише очи, и видјеше да су голи; па, сплетоше лишћа смокова и начинише себи прегаче.
И зачуше глас Господа Бога, који иђаше по врту кад захлади; и сакри се Адам и жена му испред Господа Бога међу дрвета у врту.
А Господ Бог викну Адама и рече му: гдје си
А он рече: чух глас твој у врту, па се поплаших, јер сам го, те се сакрих.
А Бог рече: ко ти каза да си го? да нијеси јео с онога дрвета, што сам ти забранио да не једеш с њега?
А Адам рече: жена коју си удружио са мном, она ми даде с дрвета, те једох.
А Господ Бог рече жени: за што си то учинила? А жена одговори: змија ме превари, те једох.
Тада рече Господ Бог змији: кад си то учинила, да си проклета мимо свако живинче и мимо све звијери пољске; на трбуху да се вучеш и прах да једеш до својега вијека.
И још мећем непријатељство између тебе и жене и између сјемена твојега и сјемена њевзина; оно ће ти на главу стајати а ти ћеш га у пету уједати.
А жени рече: теби ћу много муке задати кад затрудниш, с мукама ћеш дјецу рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твојега, и он ће ти бити господар.
Па онда рече Адаму: што си послушао жену и окусио с дрвета с којега сам ти забранио рекавши да не једеш с њега, земља да је проклета с тебе; с муком ћеш се од ње хранити до својега вијека;
Трње и коров ће ти рађати, а ти ћеш јести зеље пољско;
Са знојем лица својега јешћеш хљеб, докле се не вратиш у земљу од које си узет; јер си прах, и у прах ћеш се вратити.
И Адам надједе жени својој име Јева, за то што је она мати свјема живима.
И начини Господ Бог Адаму и жени његовој хаљине од коже, и обуче их у њих.
И рече Господ Бог: ето, човјек поста као један од нас знајући што је добро што ли зло; и сада да не пружи руке своје и узбере и с дрвета од живота, и окуси, те до вијека живи.
И Господ Бог изагна га из врта Едемскога да ради земљу, од које би узет;
И изагнав човјека постави пред вртом Едемским херувима с пламенијем мачем, који се вијаше и тамо и амо, да чува пут ка дрвету од живота.
ѕмїи же бѧ́ше мꙋдрѣи́ши всѣ́хъ звѣ́рїи сꙋщихъ на землѝ и҆же сътворѝ г҃ь б҃ъ· И҆ ре́че ѕмїй женѣ, чт҄о ꙗ҆́ко реⷱ‍҇ б҃ъ, да не ꙗ҆́сте ѿ всѧ́каго дре́ва и҆́же въ раѝ.
И҆ ре́че жена̀ ѿ плода дре́ва сꙋщаго, въ раѝ да ꙗ҆́мы и҆̀.
ѿ плода̀ же дре́ва и҆же е҆сть посредѣ ра́ѧ реⷱ‍҇ б҃ъ, да не ꙗ҆́сте ѿ него ни́же прикосне́тесѧ е҆мꙋ да не оу҆́мрете·
И҆ ре́че ѕмїи женѣ, не сме́ртїю оу҆́мрете,
вѣдѧше б҄о б҃ъ ꙗ҆ко въньже дн҃ь а҆́ще снѣсте ѿ него, ѿве́рзꙋтсѧ ѻ҆́чи ваши, и҆ бꙋ́дете ꙗ҆́ко бѕ҃и, вѣ́дѧще добро̀ и҆ зло̀·
И҆ ви́дѣ жена̀ ꙗ҆́ко добро̀ дре́во въ снѣдь, И҆ ꙗ҆́ко оу҆го́дно ѻ҆́чи́ма ви́дѣти, и҆ кра́сно е҆сть е҆́же разꙋмѣти, и҆ възеⷨши ѿ плода̀ е҆го и҆ ѧ҆дѐ, и҆ да́стъ и҆̀ мꙋ́жꙋ свое̑мꙋ съ собо́ю и҆ ꙗ҆до́ста·
И҆ ѿверзо́стасѧ ѻ҆́чи ѻ҆бѣма, и҆ разꙋмѣша ꙗ҆ко на́зи бѣша· И҆ съши́ста ли́ствїе смоко́вное, и҆ сътвори́ста се́бѣ препоѧ̑са́нїѧ·
И҆ слы́шаста глⷵа г҃а б҃а ходѧ́ща въ раѝ въ полꙋ́дн҃е, и҆ съкры́стасѧ а҆дамъ же и҆ жена̀ е҆го, ѿ лица̀ г҃а б҃а посредѣ дре́ва ра́искаго·
И҆ призва̀ б҃ъ а҆дама, и҆ ре́че е҆мꙋ. А҆да́ме а҆да́ме, гдѣ б҄ѣ·
И҆ ре́че гла́са твое̑го слы́шаⷯ ходѧ́ща въ раѝ и҆ оу҆боѧ́хсѧ, ꙗ҆́ко на́гъ е҆смь и҆ съкры́хсѧ·
И҆ ре́че е҆мꙋ б҃ъ, кто възвѣстѝ тебѣ ꙗ҆́ко на́гъ е҆си, А҆ще не бы̀ ѿ дре́ва е҆гоже заповѣда́хъ тебѣ, сего е҆ді́наго не ꙗ҆́сти ѿ него́же ꙗ҆́лъ е҆си·
И҆ ре́че а҆да́мъ, жена̀ ю҆́же ми дасть съ мно́ю, та́ м҄и дадѐ ѿ дре́ва и҆ ꙗ҆доⷯ.
И҆ ре́че б҃ъ женѣ, чт҄о сѐ сътвори́ла е҆сѝ· И҆ ре́че жена̀, ѕмїи прельстѝ м҄ѧ и҆ ѧ҆до́хъ·
И҆ реⷱ‍҇ г҃ь б҃ъ змїю, ꙗ҆́ко сътвори́лъ е҆си сѐ, проклѧ́тъ ты̀ ѿ всѣхъ ско́тъ, и҆ ѿ всѣ́хъ звѣрїи зе́мных̾, и҆ на пе́рсех̾ твои̑хъ і҆ чре́вѣ да пресмыка́ешисѧ, и҆ зеⷨлю ꙗ҆́си всѧ дн҃и живота̀ свое̑го·
И҆ вра́ждꙋ положꙋ̀ по́средѣ тебѐ, и҆ посредѣ жены̀, и҆ посредѣ сѣменеⷨ твои̑мъ, и҆ посредѣ тоѧ̀. то̀ тебѣ блюдеⷮ главꙋ, и҆ ты̀ блюде́ши е҆мꙋ̀ пѧтꙋ̀·
И҆ женѣ ре́че. оу҆мно́жа оу҆мно́жꙋ печа́ли твоѧ́, и҆ въздыханїѧ твоѧ̀, въ болѣзнех̾ роди́ши ча́да, и҆ къ мꙋ́жꙋ твое̑мꙋ възвраще́нїе твоѐ, и҆ тои тѧ̀ ѻ҆блада́етъ·
И҆ а҆да́мꙋ ре́че, ꙗ҆́ко послꙋшалъ е҆си гла́са жены̀ твое́ѧ, и҆ ꙗ҆́лъ е҆си ѿ дре́ва е҆го́же заповѣда́хъ тебѣ сего е҆ді́наго не ꙗ҆́сти ѿ него́же ꙗ҆́лъ е҆сѝ. проклѧ́та землѧ̀ въ дѣ́лехъ твоиⷯ, въ печ́лехъ снѣ́си т҄ꙋ всѧ̀ дн҃и живота̀ твое̑го·
И҆ те́рнїе и҆ влъче́цъ възрастиⷮ тебѣ, и҆ ꙗ҆́си травꙋ̀ се́лнꙋю,
и҆ въ по́тѣ лица̀ твое̑го снѣ́си хлѣ́бъ тво́и, донелиже възврати́шисѧ въ зе́млю ѿ неꙗ҆́же взѧ́тъ бы́сть, ꙗ҆ко землѧ̀ е҆си и҆ въ зе́млю по́идеши·
И҆ наречѐ а҆даⷨ и҆́мѧ женѣ свое́и жи́знь, ꙗ҆́ко та̀ мт҃и всѣмъ живꙋщим̾·
И҆ сътворѝ г҃ь б҃ъ а҆да́мꙋ и҆ женѣ е҆го ризы ко́жаны, и҆ ѻ҆блечѐ иⷯ·
И҆ ре́че б҃ъ, с҄е а҆да́мъ бы́сть ꙗ҆́ко е҆ді́нъ ѿ на́съ, е҆же разꙋмѣва́ти добро̀ и҆ лꙋка́во· И҆ нн҃ѣ да не когда̀ простреⷮ рꙋ́кꙋ, и҆ възметъ ѿ дре́ва жи́зни и҆ снѣсть, и҆ жи́въ бꙋ́детъ въ вѣкы·
И҆згна̀ е҆го г҃ъ б҃ъ и҆з ра́ѧ пи́ща, дѣлати зе́млю ѿ неꙗ҆́же взѧⷮ бы́сть·
И҆ и҆зѧ́ть а҆да́ма, и҆ всели е҆го прѧ́мо ра́ю пи́ща· И҆ приста́ви херꙋви́мъ и҆ пла́менно ѻ҆рꙋжїе, ѻ҆бращаю̑щее̑сѧ храни́ти пꙋть дре́ва жи́зни·
Ὁ δὲ ὄφις ἦν φρονιμώτατος πάντων τῶν θηρίων τῶν ἐπὶ τῆς γῆς, ὧν ἐποίησεν κύριος ὁ θεός· καὶ εἶπεν ὁ ὄφις τῇ γυναικί Τί ὅτι εἶπεν ὁ θεός Οὐ μὴ φάγητε ἀπὸ παντὸς ξύλου τοῦ ἐν τῷ παραδείσῳ;
καὶ εἶπεν ἡ γυνὴ τῷ ὄφει Ἀπὸ καρποῦ ξύλου τοῦ παραδείσου φαγόμεθα,
ἀπὸ δὲ καρποῦ τοῦ ξύλου, ὅ ἐστιν ἐν μέσῳ τοῦ παραδείσου, εἶπεν ὁ θεός Οὐ φάγεσθε ἀπ’ αὐτοῦ οὐδὲ μὴ ἅψησθε αὐτοῦ, ἵνα μὴ ἀποθάνητε.
καὶ εἶπεν ὁ ὄφις τῇ γυναικί Οὐ θανάτῳ ἀποθανεῖσθε·
ᾔδει γὰρ ὁ θεὸς ὅτι ἐν ᾗ ἂν ἡμέρᾳ φάγητε ἀπ’ αὐτοῦ, διανοιχθήσονται ὑμῶν οἱ ὀφθαλμοί, καὶ ἔσεσθε ὡς θεοὶ γινώσκοντες καλὸν καὶ πονηρόν.
καὶ εἶδεν ἡ γυνὴ ὅτι καλὸν τὸ ξύλον εἰς βρῶσιν καὶ ὅτι ἀρεστὸν τοῖς ὀφθαλμοῖς ἰδεῖν καὶ ὡραῖόν ἐστιν τοῦ κατανοῆσαι, καὶ λαβοῦσα τοῦ καρποῦ αὐτοῦ ἔφαγεν· καὶ ἔδωκεν καὶ τῷ ἀνδρὶ αὐτῆς μετ’ αὐτῆς, καὶ ἔφαγον.
καὶ διηνοίχθησαν οἱ ὀφθαλμοὶ τῶν δύο, καὶ ἔγνωσαν ὅτι γυμνοὶ ἦσαν, καὶ ἔρραψαν φύλλα συκῆς καὶ ἐποίησαν ἑαυτοῖς περιζώματα.
Καὶ ἤκουσαν τὴν φωνὴν κυρίου τοῦ θεοῦ περιπατοῦντος ἐν τῷ παραδείσῳ τὸ δειλινόν, καὶ ἐκρύβησαν ὅ τε Αδαμ καὶ ἡ γυνὴ αὐτοῦ ἀπὸ προσώπου κυρίου τοῦ θεοῦ ἐν μέσῳ τοῦ ξύλου τοῦ παραδείσου.
καὶ ἐκάλεσεν κύριος ὁ θεὸς τὸν Αδαμ καὶ εἶπεν αὐτῷ Αδαμ, ποῦ εἶ;
καὶ εἶπεν αὐτῷ Τὴν φωνήν σου ἤκουσα περιπατοῦντος ἐν τῷ παραδείσῳ καὶ ἐφοβήθην, ὅτι γυμνός εἰμι, καὶ ἐκρύβην.
καὶ εἶπεν αὐτῷ Τίς ἀνήγγειλέν σοι ὅτι γυμνὸς εἶ; μὴ ἀπὸ τοῦ ξύλου, οὗ ἐνετειλάμην σοι τούτου μόνου μὴ φαγεῖν ἀπ’ αὐτοῦ, ἔφαγες;
καὶ εἶπεν ὁ Αδαμ Ἡ γυνή, ἣν ἔδωκας μετ’ ἐμοῦ, αὕτη μοι ἔδωκεν ἀπὸ τοῦ ξύλου, καὶ ἔφαγον.
καὶ εἶπεν κύριος ὁ θεὸς τῇ γυναικί Τί τοῦτο ἐποίησας; καὶ εἶπεν ἡ γυνή Ὁ ὄφις ἠπάτησέν με, καὶ ἔφαγον.
καὶ εἶπεν κύριος ὁ θεὸς τῷ ὄφει Ὅτι ἐποίησας τοῦτο, ἐπικατάρατος σὺ ἀπὸ πάντων τῶν κτηνῶν καὶ ἀπὸ πάντων τῶν θηρίων τῆς γῆς· ἐπὶ τῷ στήθει σου καὶ τῇ κοιλίᾳ πορεύσῃ καὶ γῆν φάγῃ πάσας τὰς ἡμέρας τῆς ζωῆς σου.
καὶ ἔχθραν θήσω ἀνὰ μέσον σου καὶ ἀνὰ μέσον τῆς γυναικὸς καὶ ἀνὰ μέσον τοῦ σπέρματός σου καὶ ἀνὰ μέσον τοῦ σπέρματος αὐτῆς· αὐτός σου τηρήσει κεφαλήν, καὶ σὺ τηρήσεις αὐτοῦ πτέρναν.
καὶ τῇ γυναικὶ εἶπεν Πληθύνων πληθυνῶ τὰς λύπας σου καὶ τὸν στεναγμόν σου, ἐν λύπαις τέξῃ τέκνα· καὶ πρὸς τὸν ἄνδρα σου ἡ ἀποστροφή σου, καὶ αὐτός σου κυριεύσει.
τῷ δὲ Αδαμ εἶπεν Ὅτι ἤκουσας τῆς φωνῆς τῆς γυναικός σου καὶ ἔφαγες ἀπὸ τοῦ ξύλου, οὗ ἐνετειλάμην σοι τούτου μόνου μὴ φαγεῖν ἀπ’ αὐτοῦ, ἐπικατάρατος ἡ γῆ ἐν τοῖς ἔργοις σου· ἐν λύπαις φάγῃ αὐτὴν πάσας τὰς ἡμέρας τῆς ζωῆς σου·
ἀκάνθας καὶ τριβόλους ἀνατελεῖ σοι, καὶ φάγῃ τὸν χόρτον τοῦ ἀγροῦ.
ἐν ἱδρῶτι τοῦ προσώπου σου φάγῃ τὸν ἄρτον σου ἕως τοῦ ἀποστρέψαι σε εἰς τὴν γῆν, ἐξ ἧς ἐλήμφθης· ὅτι γῆ εἶ καὶ εἰς γῆν ἀπελεύσῃ. –
καὶ ἐκάλεσεν Αδαμ τὸ ὄνομα τῆς γυναικὸς αὐτοῦ Ζωή, ὅτι αὕτη μήτηρ πάντων τῶν ζώντων.
Καὶ ἐποίησεν κύριος ὁ θεὸς τῷ Αδαμ καὶ τῇ γυναικὶ αὐτοῦ χιτῶνας δερματίνους καὶ ἐνέδυσεν αὐτούς. –
καὶ εἶπεν ὁ θεός Ἰδοὺ Αδαμ γέγονεν ὡς εἷς ἐξ ἡμῶν τοῦ γινώσκειν καλὸν καὶ πονηρόν, καὶ νῦν μήποτε ἐκτείνῃ τὴν χεῖρα καὶ λάβῃ τοῦ ξύλου τῆς ζωῆς καὶ φάγῃ καὶ ζήσεται εἰς τὸν αἰῶνα.
καὶ ἐξαπέστειλεν αὐτὸν κύριος ὁ θεὸς ἐκ τοῦ παραδείσου τῆς τρυφῆς ἐργάζεσθαι τὴν γῆν, ἐξ ἧς ἐλήμφθη.
καὶ ἐξέβαλεν τὸν Αδαμ καὶ κατῴκισεν αὐτὸν ἀπέναντι τοῦ παραδείσου τῆς τρυφῆς καὶ ἔταξεν τὰ χερουβιμ καὶ τὴν φλογίνην ῥομφαίαν τὴν στρεφομένην φυλάσσειν τὴν ὁδὸν τοῦ ξύλου τῆς ζωῆς.
Претходна глава
Следећа глава