Али змија бјеше лукава мимо све звијери пољске, које створи Господ Бог; па рече жени: је ли истина да је Бог казао да не једете са свакога дрвета у врту?
А жена рече змији: ми једемо рода са свакога дрвета у врту;
Само рода с онога дрвета усред врта, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете.
А змија рече жени: не ћете ви умријети;
Него зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусите с њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати што је добро што ли злo.
И жена видећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати и да је дрво врло драто ради знања, узабра рода с њега и окуси, па даде и мужу својему, те и он окуси.
Тада им се отворише очи, и видјеше да су голи; па, сплетоше лишћа смокова и начинише себи прегаче.
И зачуше глас Господа Бога, који иђаше по врту кад захлади; и сакри се Адам и жена му испред Господа Бога међу дрвета у врту.
А Господ Бог викну Адама и рече му: гдје си
А он рече: чух глас твој у врту, па се поплаших, јер сам го, те се сакрих.
А Бог рече: ко ти каза да си го? да нијеси јео с онога дрвета, што сам ти забранио да не једеш с њега?
А Адам рече: жена коју си удружио са мном, она ми даде с дрвета, те једох.
А Господ Бог рече жени: за што си то учинила? А жена одговори: змија ме превари, те једох.
Тада рече Господ Бог змији: кад си то учинила, да си проклета мимо свако живинче и мимо све звијери пољске; на трбуху да се вучеш и прах да једеш до својега вијека.
И још мећем непријатељство између тебе и жене и између сјемена твојега и сјемена њевзина; оно ће ти на главу стајати а ти ћеш га у пету уједати.
А жени рече: теби ћу много муке задати кад затрудниш, с мукама ћеш дјецу рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твојега, и он ће ти бити господар.
Па онда рече Адаму: што си послушао жену и окусио с дрвета с којега сам ти забранио рекавши да не једеш с њега, земља да је проклета с тебе; с муком ћеш се од ње хранити до својега вијека;
Трње и коров ће ти рађати, а ти ћеш јести зеље пољско;
Са знојем лица својега јешћеш хљеб, докле се не вратиш у земљу од које си узет; јер си прах, и у прах ћеш се вратити.
И Адам надједе жени својој име Јева, за то што је она мати свјема живима.
И начини Господ Бог Адаму и жени његовој хаљине од коже, и обуче их у њих.
И рече Господ Бог: ето, човјек поста као један од нас знајући што је добро што ли зло; и сада да не пружи руке своје и узбере и с дрвета од живота, и окуси, те до вијека живи.
И Господ Бог изагна га из врта Едемскога да ради земљу, од које би узет;
И изагнав човјека постави пред вртом Едемским херувима с пламенијем мачем, који се вијаше и тамо и амо, да чува пут ка дрвету од живота.
Sed et serpens erat callidior cunctis animantibus terræ quæ fecerat Dominus Deus. Qui dixit ad mulierem: Cur præcepit vobis Deus ut non comederetis de omni ligno paradisi?
Cui respondit mulier: De fructu lignorum, quæ sunt in paradiso, vescimur:
de fructu vero ligni quod est in medio paradisi, præcepit nobis Deus ne comederemus, et ne tangeremus illud, ne forte moriamur.
Dixit autem serpens ad mulierem: Nequaquam morte moriemini.
Scit enim Deus quod in quocumque die comederitis ex eo, aperientur oculi vestri, et eritis sicut dii, scientes bonum et malum.
Vidit igitur mulier quod bonum esset lignum ad vescendum, et pulchrum oculis, aspectuque delectabile: et tulit de fructu illius, et comedit: deditque viro suo, qui comedit.
Et aperti sunt oculi amborum ; cumque cognovissent se esse nudos, consuerunt folia ficus, et fecerunt sibi perizomata.
Et cum audissent vocem Domini Dei deambulantis in paradiso ad auram post meridiem, abscondit se Adam et uxor ejus a facie Domini Dei in medio ligni paradisi.
Vocavitque Dominus Deus Adam, et dixit ei: Ubi es?
Qui ait: Vocem tuam audivi in paradiso, et timui, eo quod nudus essem, et abscondi me.
Cui dixit: Quis enim indicavit tibi quod nudus esses, nisi quod ex ligno de quo præceperam tibi ne comederes, comedisti?
Dixitque Adam: Mulier, quam dedisti mihi sociam, dedit mihi de ligno, et comedi.
Et dixit Dominus Deus ad mulierem: Quare hoc fecisti? Quæ respondit: Serpens decepit me, et comedi.
Et ait Dominus Deus ad serpentem: Quia fecisti hoc, maledictus es inter omnia animantia, et bestias terræ: super pectus tuum gradieris, et terram comedes cunctis diebus vitæ tuæ.
Inimicitias ponam inter te et mulierem, et semen tuum et semen illius: ipsa conteret caput tuum, et tu insidiaberis calcaneo ejus.
Mulieri quoque dixit: Multiplicabo ærumnas tuas, et conceptus tuos: in dolore paries filios, et sub viri potestate eris, et ipse dominabitur tui.
Adæ vero dixit: Quia audisti vocem uxoris tuæ, et comedisti de ligno, ex quo præceperam tibi ne comederes, maledicta terra in opere tuo: in laboribus comedes ex ea cunctis diebus vitæ tuæ.
Spinas et tribulos germinabit tibi, et comedes herbam terræ.
In sudore vultus tui vesceris pane, donec revertaris in terram de qua sumptus es: quia pulvis es et in pulverem reverteris.
Et vocavit Adam nomen uxoris suæ, Heva: eo quod mater esset cunctorum viventium.
Fecit quoque Dominus Deus Adæ et uxori ejus tunicas pelliceas, et induit eos:
et ait: Ecce Adam quasi unus ex nobis factus est, sciens bonum et malum: nunc ergo ne forte mittat manum suam, et sumat etiam de ligno vitæ, et comedat, et vivat in æternum.
Et emisit eum Dominus Deus de paradiso voluptatis, ut operaretur terram de qua sumptus est.
Ejecitque Adam: et collocavit ante paradisum voluptatis cherubim, et flammeum gladium, atque versatilem, ad custodiendam viam ligni vitæ.