Али є змія была наймудрія отъ свію звѣрова, кой су на земльи, кое створи Господъ Богъ; и рече змія жени: зашто вамъ. рече Богъ, да не єдете отъ свакога дрвета райскога?
и рече жена зміи: отъ свакога ћемо дрвета райскога єсти;
но отъ плода съ дрвета‚ кое є сред’ Рая, рече Богъ, да не єдете отъ нѣга, нити да га се додирнете, да не умрете.
И рече змія жени: нећете смрћу умрети;
єръ Богъ є знао, да ће у кой ако данъ узєдете отъ нѣга, очи вамъ се отворити, па ћете быти као Богови познаваюћи добро и зло.
И види жена дрво добро за єло, и да є угодно очима видити, а красно є разумѣти; пакъ узевши отъ плода нѣгова, єде, и даде мужу своме са собомъ, те єдоше.
И отворишеимсе очи обадвома, и разумѣше, да су были наги, па сашише лисће смоковно, и начинише себи поясове.
И чуше гласъ Господа Бога ходећега у Раю по полдне, па се сакрыю и Адамъ и жена му отъ лица Господа Бога сред’ дрва’ райскихъ.
И призове Господъ Богъ Адама, па му рекне: Адаме! гдѣ си?
И рече му: гласъ Твой чухъ, кад’ си ходао по Раю, па се побояхъ, єръ самь нагъ, те се сакрыхъ.
И речему Богъ: тко ти каза, да си нагъ, кад’ не бы отъ дрвета, отъ кога єднога заповѣдихъ ти не єcти, съ нѣга єо быо?
И рече Адамъ: жена кою си ми дао уза ме, та ми даде съ дрвета, и єдохъ.
И рече Господъ Богъ жени: зашто си то учинила? а жена рече: превара ме змія; те єдохъ.
И рече Господъ Богъ зміи: кад’ си то учинила, проклета да си међ’ свы’ скотовы и меу свы’ звѣровы’ земны’: на прсима твоима и на трбуху ћешь ићи, и землю ћешь єсти у све дане живота твога.
И злобу ћу метнути међу тобомъ и међу женомъ‚ и међу сѣменомъ твоимъ и међу сѣменомъ те; тай ће твою сатрти главу, и ты ћешь нѣгову сатрти пету.
А жени рече: умножаваюћи умножићу туге твое, и уздысаня твоя; у боловы рађаћешь дѣцу; и подъ власћу мужа твога быћешъ, и тай ће владати тобомъ.
И Адаму рече: што си послушао гласъ жене твое, па си єо отъ дрвета, съ кога єднога заповѣдихъ ти не єсти, и ты єо си отъ нѣга, проклета нека є земля у дѣлы твои’, у мукама ћешь єсти ту крозъ све дане живота твога:
трнѣмъ и коровомъ растиће ти, и єстићешь траву польску;
у зною лица твога єстићешь хлѣбъ твой, докъ се не вратишь у землю, отъ кое си узетъ; єръ земля си, и у землю ћешь отићи.
И надѣне Адамъ жени своіои име Животъ, єръ она є мати свію живећихъ.
И начини Богъ Адаму и жени му хальине кожне‚ па ихъ обуче.
И рече Богъ: гле! Адамъ постаде као єданъ отъ Насъ, разумѣти добро и зло, пакъ сад’ нека не простире руку свою кадгодъ, узети отъ дрвета живота єсти, па да живъ буде увѣкъ.
И истера га Господъ Богъ изъ Рая сладости‚ да обдѣлава землю, изъ кое узетъ бяше.
И избацы Адама, и усели га спрамъ Рая сладости, па пристави Херувіма, съ ватренымъ окретнымъ оружіемъ, да чува путъ къ дрвету живота.