29.1
29.2
29.3
29.4
29.5
29.6
29.7
29.8
29.9
29.10
29.11
29.12
29.13
29.14
29.15
29.16
29.17
29.18
29.19
29.20
29.21
29.22
29.23
29.24
29.25
29.26
29.27
29.28
29.29
29.30
29.31
29.32
29.33
29.34
29.35
Тада се подиже Јаков и отиде у земљу источну.
И обзирући се угледа студенац у пољу; и гле, три стада оваца лежаху код њега, јер се на оном студенцу појаху стада, а велики камен бијаше студенцу на вратима.
Ондје се скупљаху сва стада, те пастири одваљиваху камен с врата студенцу и појаху стада, и послије опет приваљиваху камен на врата студенцу на његово мјесто.
И Јаков им рече: браћо, одакле сте? Рекоше: из Харана смо.
А он им рече: познајете ли Лавана сина Нахорова? Они рекоше: познајемо.
Он им рече: је ли здрав? Рекоше: јест, и ево Рахиље кћери његове, гдје иде са стадом.
И он рече: ето још је рано, нити је вријеме враћати стоку; напојте стоку па идите и пасите је.
А они рекоше: не можемо, докле се не скупе сва стада, да одвалимо камен с врата студенцу, онда ћемо напојити стоку.
Док он још говораше с њима, дође Рахиља са стадом оца својега, јер она пасијаше овце.
А кад Јаков видје Рахиљу кћер Лавана ујака својега и стадо Лавана ујака својега, приступи Јаков и одвали камен студенцу с врата, и напоји стадо Лавана ујака својега.
И пољуби Јаков Рахиљу, и повикавши заплака се.
И каза се Јаков Рахиљи да је род оцу њезину и да је син Ревечин; а она отрча те јави оцу својему.
А кад Лаван чу за Јакова сина сестре своје, истрча му на сусрет, и загрли га и пољуби, и уведе у своју кућу. И он приповједи Лавану све ово.
А Лаван му рече: та ти си кост моја и тијело моје. И оста код њега цио мјесец дана.
Тада рече Лаван Јакову: зар бадава да ми служиш, што си ми род? Кажи ми шта ће ти бити плаћа?
А Лаван имаше двије кћери: старијој бјеше име Лија а млађој Рахиља.
И у Лије бјеху кварне очи, а Рахиља бјеше лијепа стаса и лијепа лица.
И Јакову омиље Рахиља, те рече: служићу ти седам година за Рахиљу млађу кћер твоју.
А Лаван му рече: боље теби да је дам него другом; остани код мене.
И одслужи Јаков за Рахиљу седам година, и учинише му се као неколико дана, јер је љубљаше.
И рече Јаков Лавану: дај ми жену, јер ми се наврши вријеме, да легнем с њом.
И сазва Лаван све људе из онога мјеста и учини гозбу.
А у вече узе Лију кћер своју и уведе је к Јакову, и он леже с њом.
И Лаван даде Зелфу робињу своју Лији кћери својој да јој буде робиња.
А кад би у јутру, гле, оно бјеше Лија; те рече Јаков Лавану: шта си ми то учинио? не служим ли за Рахиљу код тебе? за што си ме преварио?
А Лаван му рече: не бива у нашем мјесту да се уда млађа прије старије.
Наврши недјељу дана с том, па ћемо ти дати и другу за службу што ћеш служити код мене још седам година других.
Јаков учини тако, и наврши с њом недјељу дана, па му даде Лаван Рахиљу кћер своју за жену.
И даде Лаван Рахиљи кћери својој робињу своју Валу да јој буде робиња.
И тако леже Јаков с Рахиљом; и вољаше Рахиљу него Лију, и стане служити код Лавана још седам других година.
А Господ видећи да Јаков не мари за Лију, отвори њојзи материцу, а Рахиља оста нероткиња.
И Лија затрудње, и роди сина, и надједе му име Рувим, говорећи: Господ погледа на јаде моје, сада ће ме љубити муж мој.
И опет затрудње и роди сина, и рече: Господ чу да сам презрена, па ми даде и овога. И надједе му име Симеун.
И опет затрудње, и роди сина, и рече: да ако се сада већ приљуби к мени муж мој, кад му родих три сина. Зато му надјеше име Левије.
И затрудње опет, и роди сина, и рече: садаћу хвалити Господа. За то му надједе име Јуда; и преста рађати.
И҆ воста́въ і҆а́кѡвъ на но́зѣ, и҆́де въ зе́млю восто́чнꙋю къ лава́нꙋ сы́нꙋ ваѳꙋи́ла сѵ́рїна, бра́тꙋ же реве́кки ма́тере і҆а́кѡвли и҆ и҆са́ѵли.
Оу҆зрѣ́ же, и҆ сѐ, кла́дѧзь на по́ли: и҆ бѧ́хꙋ та́мѡ трѝ ста̑да ѻ҆ве́цъ, почива́юще при не́мъ: ѿ тогѡ́ бо кла́дѧзѧ напаѧ́хꙋсѧ стада̀. Ка́мень же ве́лїй бѧ́ше над̾ ᲂу҆́стїемъ кла́дѧзѧ.
И҆ собира́хꙋсѧ та́мѡ всѧ̑ стада̀: и҆ ѿвалѧ́хꙋ ка́мень ѿ ᲂу҆́стїѧ кла́дѧзѧ и҆ напаѧ́хꙋ ѻ҆́вцы: и҆ па́ки полага́хꙋ ка́мень на ᲂу҆́стїи кла́дѧзѧ на мѣ́стѣ свое́мъ.
Рече́ же и҆̀мъ і҆а́кѡвъ: бра́тїѧ, ѿкꙋ́дꙋ є҆стѐ вы̀; Ѻ҆ни́ же рѣ́ша: ѿ харра́на є҆смы̀.
Рече́ же и҆̀мъ: зна́ете ли лава́на сы́на нахѡ́рова; Ѻ҆ни́ же рѣ́ша: зна́емъ.
Рече́ же и҆̀мъ: здра́вствꙋетъ ли; Ѻ҆ни́ же рѣ́ша: здра́вствꙋетъ. И҆ сѐ, рахи́ль дщѝ є҆гѡ̀ и҆дѧ́ше со ѻ҆вца́ми.
И҆ речѐ і҆а́кѡвъ: є҆щѐ є҆́сть днѐ мно́гѡ, не ᲂу҆̀ ча́съ собира́ти скота̀: напои́вше ѻ҆́вцы, ше́дше паси́те.
Ѻ҆ни́ же рѣ́ша: не мо́жемъ, до́ндеже соберꙋ́тсѧ всѝ пастꙋсѝ и҆ ѿвалѧ́тъ ка́мень ѿ ᲂу҆́стїѧ кла́дѧзѧ, и҆ напои́мъ ѻ҆́вцы.
Є҆щѐ є҆мꙋ̀ глаго́лющꙋ къ ни̑мъ, и҆ сѐ, рахи́ль дщѝ лава́нѧ грѧдѧ́ше со ѻ҆вца́ми ѻ҆тца̀ своегѡ̀: ѻ҆на́ бо пасѧ́ше ѻ҆́вцы ѻ҆тца̀ своегѡ̀.
Бы́сть же ꙗ҆́кѡ ᲂу҆зрѣ̀ і҆а́кѡвъ рахи́ль дще́рь лава́на бра́та ма́тере своеѧ̀ и҆ ѻ҆́вцы лава́на бра́та ма́тере своеѧ̀, и҆ пристꙋпи́въ і҆а́кѡвъ ѿвалѝ ка́мень ѿ ᲂу҆́стїѧ кла́дѧзѧ:
и҆ напоѝ ѻ҆́вцы лава́на бра́та ма́тере своеѧ̀, и҆ цѣлова̀ і҆а́кѡвъ рахи́ль, и҆ возопи́въ гла́сомъ свои́мъ, воспла́касѧ:
и҆ повѣ́да рахи́ли, ꙗ҆́кѡ бра́тъ ѻ҆тца̀ є҆ѧ̀ є҆́сть и҆ ꙗ҆́кѡ сы́нъ реве́ккинъ є҆́сть. И҆ те́кши повѣ́да ѻ҆тцꙋ̀ своемꙋ̀ по словесє́мъ си̑мъ.
Бы́сть же ꙗ҆́кѡ ᲂу҆слы́ша лава́нъ и҆́мѧ і҆а́кѡва сы́на сестры̀ своеѧ̀, течѐ во срѣ́тенїе є҆мꙋ̀ и҆ ѡ҆б̾е́мь є҆го̀ лобза̀, и҆ введѐ є҆го̀ въ до́мъ сво́й. И҆ повѣ́да лава́нꙋ всѧ̑ словеса̀ сїѧ̑.
И҆ речѐ є҆мꙋ̀ лава́нъ: ѿ косте́й мои́хъ и҆ ѿ пло́ти моеѧ̀ є҆сѝ ты̀. И҆ бѣ̀ съ ни́мъ мѣ́сѧцъ дні́й.
Рече́ же лава́нъ і҆а́кѡвꙋ: поне́же бра́тъ мо́й є҆сѝ ты̀, да не порабо́таеши мнѣ̀ тꙋ́не: повѣ́ждь мѝ, что̀ мзда̀ твоѧ̀ є҆́сть;
Оу҆ лава́на же бѣ́стѣ двѣ̀ дщє́ри: и҆́мѧ старѣ́йшей лі́а, и҆́мѧ же ю҆нѣ́йшей рахи́ль.
Ѻ҆́чи же лі̑ины болѣ́знєнны: рахи́ль же бѣ̀ добра̀ ви́домъ и҆ красна̀ взо́ромъ ѕѣлѡ̀.
Возлюби́ же і҆а́кѡвъ рахи́ль. И҆ речѐ: порабо́таю тебѣ̀ се́дмь лѣ́тъ за рахи́ль дще́рь твою̀ ме́ньшꙋю.
Рече́ же є҆мꙋ̀ лава́нъ: лꙋ́чше мѝ тебѣ̀ да́ти ю҆̀, не́жели и҆но́мꙋ ѿда́ти мꙋ́жеви: со мно́ю живѝ.
И҆ рабо́та і҆а́кѡвъ за рахи́ль се́дмь лѣ́тъ: и҆ бы́ша пред̾ ни́мъ ꙗ҆́кѡ ма̑лы дни̑, зане́же любѧ́ше ю҆̀.
Рече́ же і҆а́кѡвъ лава́нꙋ: да́ждь мѝ женꙋ̀ мою̀, поне́же соверши́шасѧ дні́е, да вни́дꙋ къ не́й.
Собра́ же лава́нъ всѧ̑ мꙋ́жы мѣ́ста тогѡ̀, и҆ сотворѝ бра́къ.
И҆ бы́сть ве́черъ, и҆ пое́мь лава́нъ лі́ю дще́рь свою̀, введѐ ко і҆а́кѡвꙋ: и҆ вни́де къ не́й і҆а́кѡвъ.
Даде́ же лава́нъ лі́и дще́ри свое́й зе́лфꙋ рабы́ню свою̀, є҆́й въ рабꙋ̀.
Бы́сть же заꙋ́тра, и҆ сѐ, бѧ́ше лі́а, и҆ речѐ і҆а́кѡвъ лава́нꙋ: что̀ сїѐ сотвори́лъ мѝ є҆сѝ; не рахи́ли ли ра́ди рабо́тахъ ᲂу҆ тебє̀; вскꙋ́ю же ѡ҆би́дѣлъ мѧ̀ є҆сѝ;
Ѿвѣща́ же лава́нъ: нѣ́сть та́кѡ въ на́шемъ мѣ́стѣ вда́ти ме́ньшꙋю пре́жде старѣ́йшїѧ.
Сконча́й ᲂу҆̀бо седми̑ны сеѧ̀, и҆ да́мъ тѝ и҆ сїю̀ за дѣ́ло, є҆́же дѣ́лаеши ᲂу҆ менє̀ є҆щѐ се́дмь лѣ́тъ дрꙋгі̑ѧ.
Сотвори́ же і҆а́кѡвъ та́кѡ: и҆ и҆спо́лни седми̑ны сеѧ̀: и҆ дадѐ є҆мꙋ̀ лава́нъ рахи́ль дще́рь свою̀ є҆мꙋ̀ въ женꙋ̀.
Даде́ же лава́нъ рахи́ли дще́ри свое́й ва́ллꙋ рабꙋ̀ свою̀, є҆́й въ рабꙋ̀.
И҆ вни́де (і҆а́кѡвъ) къ рахи́ли: возлюби́ же рахи́ль па́че, не́же лі́ю: и҆ рабо́та є҆мꙋ̀ се́дмь лѣ́тъ дрꙋгі̑ѧ.
Ви́дѣвъ же гдⷭ҇ь бг҃ъ, ꙗ҆́кѡ ненави́дима бѧ́ше лі́а, ѿве́рзе ложесна̀ є҆ѧ̀: рахи́ль же бѧ́ше непло́ды.
И҆ зача́тъ лі́а и҆ родѝ сы́на і҆а́кѡвꙋ: нарече́ же и҆́мѧ є҆мꙋ̀ рꙋви́мъ, глаго́лѧ: ꙗ҆́кѡ призрѣ̀ гдⷭ҇ь на моѐ смире́нїе и҆ даде́ ми сы́на: нн҃ѣ ᲂу҆̀бо возлю́битъ мѧ̀ мꙋ́жъ мо́й.
И҆ зача́тъ па́ки лі́а и҆ родѝ сы́на втора́го і҆а́кѡвꙋ и҆ речѐ: занѐ ᲂу҆слы́ша гдⷭ҇ь, ꙗ҆́кѡ ненави́дима є҆́смь, и҆ придаде́ ми и҆ сего̀. И҆ наречѐ и҆́мѧ є҆мꙋ̀ сѷмеѡ́нъ.
И҆ зача́тъ є҆щѐ и҆ родѝ сы́на и҆ речѐ: въ нн҃ѣшнее вре́мѧ ᲂу҆ менє̀ бꙋ́детъ мꙋ́жъ мо́й, роди́хъ бо є҆мꙋ̀ трѝ сы́ны. Сегѡ̀ ра́ди наречѐ и҆́мѧ є҆мꙋ̀ леѵі́й.
И҆ заче́нши є҆щѐ родѝ сы́на и҆ речѐ: нн҃ѣ є҆щѐ сїѐ и҆сповѣ́мъ гдⷭ҇ꙋ. Сегѡ̀ ра́ди наречѐ и҆́мѧ є҆мꙋ̀ і҆ꙋ́да, и҆ преста̀ ражда́ти.
Претходна глава
Следећа глава