29.1
29.2
29.3
29.4
29.5
29.6
29.7
29.8
29.9
29.10
29.11
29.12
29.13
29.14
29.15
29.16
29.17
29.18
29.19
29.20
29.21
29.22
29.23
29.24
29.25
29.26
29.27
29.28
29.29
29.30
29.31
29.32
29.33
29.34
29.35
Тада се подиже Јаков и отиде у земљу источну.
И обзирући се угледа студенац у пољу; и гле, три стада оваца лежаху код њега, јер се на оном студенцу појаху стада, а велики камен бијаше студенцу на вратима.
Ондје се скупљаху сва стада, те пастири одваљиваху камен с врата студенцу и појаху стада, и послије опет приваљиваху камен на врата студенцу на његово мјесто.
И Јаков им рече: браћо, одакле сте? Рекоше: из Харана смо.
А он им рече: познајете ли Лавана сина Нахорова? Они рекоше: познајемо.
Он им рече: је ли здрав? Рекоше: јест, и ево Рахиље кћери његове, гдје иде са стадом.
И он рече: ето још је рано, нити је вријеме враћати стоку; напојте стоку па идите и пасите је.
А они рекоше: не можемо, докле се не скупе сва стада, да одвалимо камен с врата студенцу, онда ћемо напојити стоку.
Док он још говораше с њима, дође Рахиља са стадом оца својега, јер она пасијаше овце.
А кад Јаков видје Рахиљу кћер Лавана ујака својега и стадо Лавана ујака својега, приступи Јаков и одвали камен студенцу с врата, и напоји стадо Лавана ујака својега.
И пољуби Јаков Рахиљу, и повикавши заплака се.
И каза се Јаков Рахиљи да је род оцу њезину и да је син Ревечин; а она отрча те јави оцу својему.
А кад Лаван чу за Јакова сина сестре своје, истрча му на сусрет, и загрли га и пољуби, и уведе у своју кућу. И он приповједи Лавану све ово.
А Лаван му рече: та ти си кост моја и тијело моје. И оста код њега цио мјесец дана.
Тада рече Лаван Јакову: зар бадава да ми служиш, што си ми род? Кажи ми шта ће ти бити плаћа?
А Лаван имаше двије кћери: старијој бјеше име Лија а млађој Рахиља.
И у Лије бјеху кварне очи, а Рахиља бјеше лијепа стаса и лијепа лица.
И Јакову омиље Рахиља, те рече: служићу ти седам година за Рахиљу млађу кћер твоју.
А Лаван му рече: боље теби да је дам него другом; остани код мене.
И одслужи Јаков за Рахиљу седам година, и учинише му се као неколико дана, јер је љубљаше.
И рече Јаков Лавану: дај ми жену, јер ми се наврши вријеме, да легнем с њом.
И сазва Лаван све људе из онога мјеста и учини гозбу.
А у вече узе Лију кћер своју и уведе је к Јакову, и он леже с њом.
И Лаван даде Зелфу робињу своју Лији кћери својој да јој буде робиња.
А кад би у јутру, гле, оно бјеше Лија; те рече Јаков Лавану: шта си ми то учинио? не служим ли за Рахиљу код тебе? за што си ме преварио?
А Лаван му рече: не бива у нашем мјесту да се уда млађа прије старије.
Наврши недјељу дана с том, па ћемо ти дати и другу за службу што ћеш служити код мене још седам година других.
Јаков учини тако, и наврши с њом недјељу дана, па му даде Лаван Рахиљу кћер своју за жену.
И даде Лаван Рахиљи кћери својој робињу своју Валу да јој буде робиња.
И тако леже Јаков с Рахиљом; и вољаше Рахиљу него Лију, и стане служити код Лавана још седам других година.
А Господ видећи да Јаков не мари за Лију, отвори њојзи материцу, а Рахиља оста нероткиња.
И Лија затрудње, и роди сина, и надједе му име Рувим, говорећи: Господ погледа на јаде моје, сада ће ме љубити муж мој.
И опет затрудње и роди сина, и рече: Господ чу да сам презрена, па ми даде и овога. И надједе му име Симеун.
И опет затрудње, и роди сина, и рече: да ако се сада већ приљуби к мени муж мој, кад му родих три сина. Зато му надјеше име Левије.
И затрудње опет, и роди сина, и рече: садаћу хвалити Господа. За то му надједе име Јуда; и преста рађати.
И въста́въ і҆а́ковъ на́ нозѣ. и҆́де на землю̀ въсто́чнꙋю, къ лава́нꙋ ваѳꙋ́илевꙋ сѷринꙋ, къ бра́тꙋ реве́кы матере і҆а́ковлѧ, і҆ и҆савлѧ·
Ѹ҆зрѣ же и҆ с҄е кла́дѧзь на́ поли, и҆ бѧхꙋ т҄ꙋ три ста́да ѻ҆ве́ць почива́юще при немъ, ѿ того́ бо кла́дѧзѧ напоꙗ҆́хꙋ ста́да· Ка́мень же ве́лїи бѧ́ше надъ оу҆́стїеⷨ кла́дѧзѧ,
и҆ събира́хꙋсѧ т҄ꙋ вс҄ѧ ста́да, и҆ ѿвалѧ́хꙋ ка́мень, ѿ оу҆́стїѧ кла́дѧзѧ̀, и напаꙗ҆́хꙋ ста́да, и҆ па́ки полага́хꙋ ка́мень на оу҆́стїи кла́дѧзѧ на мѣстѣ своеⷨ·
Рече ж́е и҆мъ і҆аковъ бра́тїѧ ѿкꙋ́дꙋ е҆сте в҄ы. сїи҆̀ же́ рѣша ѿ хара́на е҆смы̀
реⷱ‍҇ же и҆мъ, зна́ете л҄и лава́на сн҃а нахо́рова. рѣша е҆мꙋ зна́емъ.
рече́ же и҆мъ здра́въ л҄и е҆сть. сїи҆̀ же рѣша здра́въ, и҆ с҄е рахи́ль дщѝ е҆го и҆дѧ́ше съ ѻ҆вца́ми·
И҆ рече і҆а́ковъ е҆щѐ дн҃ь до́лгъ не оу҆ събира́ти ча́съ скота̀, напои́вше ѻ҆вца̀ шеⷣше пасе́те.
сїиⷤ‍ⷷ рѣша не мо́жемъ до́ндеже събере́мсѧ всѝ пастꙋсѝ ѿвали́ти ка́мень ѿ оу҆́стїѧ̀ кла́дѧзю̀, да напои́мъ ѻ҆вца̀.
Є҆щѐ е҆мꙋ гл҃ющꙋ к ни́мъ, и҆ рахи́ль дщѝ лава́нѧ грѧдѧ́ше съ ѻ҆вца́ми ѿц҃а свое̑го, ѻ҆на̀ б҄о пасѧ́ше ѻ҆вца̀. ѿц҃а свое̑го̀·
Бы́сть же ꙗ҆ко оу҆зрѣ і҆а́ковъ рахи́ль дще́рь лава́ню бра́та мт҃ре своеѧ̀, і҆ ѻ҆вца̀ лава́нѧ брата ма́тернѧ, и҆ пристꙋпѝ і҆а́ковъ ѿвалѝ ка́мень ѿ оу҆́стїѧ кла́дѧзю,
и҆ напоѝ ѻ҆вца̀ лаванѧ бра́та мт҃ри своеа̀ и҆ цѣлова̀ і҆а́ковъ рахи́ль, и҆ възопѝ гла́сомъ свои́мъ пропла́касѧ,
и҆сповѣ́да рахи́ли ꙗ҆́ко браⷮ ѿц҃а еа̀ е́сть. сїѧ же повѣ́да те́кши ѿц҃ꙋ свое̑мꙋ по словесе́мъ симъ·
Бы́сть же ꙗ҆́ко оу҆слы́ша лава́нъ и҆́мѧ і҆а́кова сн҃а сестры̀ свое́ѧ и҆ те́кши проти́вꙋ е҆мꙋ, и҆ прїи́мъ и҆ лобза́ и҆̀, и҆ въведе́ и҆̀ в доⷨ свой. и҆сповѣда́ же лава́нꙋ вс҄ѧ словеса̀ своѧ̀·
И҆ рече е҆мꙋ лава́нъ, ѿ ко́стей мои̑хъ и҆ ѿ пло́ти мое́ѧ е҆си т҄ы и҆ б҄ѣ с ни́мъ дн҃и мцⷵа·
И҆ рече лава́нъ къ і҆аковꙋ, ꙗ҆́ко оу҆бо бра́тъ мо́и е҆си т҄ы, да не́ трꙋди́шисѧ мн҄ѣ тꙋ́не, повѣждь м҄и что̀ оу҆б҄о м̾зда̀ твоѧ̀ бꙋдеть·
Ѹ҆ лава́на же бѣста дв҄ѣ дще́ри, и҆́мѧ старѣ́ишеи лі́ѧ, и҆́мѧ же ме́ншеи рахи́ль,
ѻ҆́чи же лі́инѣ болѣ́знивѣ, рахи́ль же б҄ѣ доброѻ҆бра́зна и҆ красна̀ възо́рꙋ·
Възлюби́ же і҆а́ков̾ рахи́ль, и҆ рече да ти рабо́таю се́дмь лѣтъ за рахи́ль дще́рь твою̀ ме́ншꙋю·
И҆ рече е҆мꙋ лава́нъ оу҆́не м҄и тебѣ да́ти ю҆̀ не́жели и҆но́мꙋ ѿда́ти мꙋжеви, то́кмо со мно́ю живѝ·
И҆ рабо́та і҆аковъ за рахи́ль седмь лⷮѣ. и҆ бѧ́хꙋ пред ни́мъ ꙗ҆́ко ма́ло дн҃їи, занеже любѧ́ше ю҆̀·
И҆ рече і҆а́коⷡ‍҇ къ лава́нꙋ даж́дь ми женꙋ̀ мою̀, поне́же съвръшишасѧ дн҃їе съвѣща́нїѧ да вни́дꙋ къ не́и·
Събра́ же лава́нъ вс҄ѧ мꙋ́жа насе́лники, и҆ сътворѝ бра́къ
и҆ ꙗ҆́ко бы́сть ве́черъ пои́мъ лава́нъ дще́рь свою ли́ю, и҆ въведѐ ю҆̀ къ і҆а́ковꙋ, и҆ въни́де къ не́и і҆а́ковъ·
Да́стъ же лава́нъ зе́лфꙋ рабꙋ̀ дще́ри свое́и лїѝ ,
и҆ бы́сть же заѹ҆́тра и с҄е бѧ́ше лі́ѧ̀· И҆ рече і҆а́ковъ лава́нꙋ что с҄е сътвориⷧ‍҇ е҆си а҆́зъ рахи́ли ради рабо́таⷯ оу҆ тебѐ, въскꙋ́ю же ѻ҆би́ди мѧ̀·
Реⷱ‍҇ же лава́нъ нѣсть та́ко въ на́шемъ мѣстѣ, вда́ти ме́ншаа̀ прѣжде старѣ́ишеѝ
сконча́и оу҆бо се́дмь дн҃їи, и҆ даⷨ тѝ. сїю за не́же дѣ́лаеши оу҆ менѐ, и҆ е҆щѐ се́дⷨь лѣтъ дрꙋгꙋ́ю,
сътвори́ же і҆а́коⷡ‍҇ тако и҆ сконча̀ седми́цꙋ сїю, и҆ да́сть лаваⷩ‍҇ рахи́ль дще́рь свою е҆мꙋ въ женꙋ̀·
да́сть же лава́нъ рахи́ли дще́ри свое́й ва́ллꙋ рабꙋ̀ ,
и҆ въни́де і҆а́ковъ къ рахи́ли· Възлюби́ же рахи́ль паче, нежели ли́ю, и҆ рабо́та е҆мꙋ се́дмь лѣт̾ дрꙋгꙋ́ю.
ви́дѣв же г҃ь б҃ъ ꙗ҆́ко не любиⷮ лїи́, ѿвр́ьзе оу҆тро́бꙋ еа̀, рахи́ль же бѧше непло́ды·
И҆ заче́нши лїѧ́ родѝ і҆а́ковꙋ сн҃ъ и҆ наречѐ и҆́мѧ е҆мꙋ рꙋвиⷨ, си́рѣчь ꙗ҆ко призрѣ г҃ь на моѐ смире́нїе и҆ даде́ ми сн҃ъ, нн҃ѣ м҄ѧ възлюбѝ мⷤꙋ мой·
И҆ заче́нши паки лїѧ и҆ родѝ сн҃ъ вторы́и і҆а́ковꙋ, и҆ рече ꙗ҆́ко оу҆слы́ша г҃ь ꙗ҆́ко не люби́ма а҆́зъ и҆ прида́ ми и҆ сеⷢ‍҇ и҆ наречѐ и҆́мѧ е҆мꙋ симеѻ҆́нъ,
и҆ зачаⷮ па́ки и҆ родѝ сн҃ъ и҆ рече въ ны́нѣшнее врѣмѧ̀, оу҆ менѐ бꙋдеть мꙋжь мой, роди́хъ б҄о е҆мꙋ три сн҃ы, сего̀ ра́ди нарече и҆́мѧ е҆мꙋ левгі́и·
И҆ заче́нши па́ки, и҆ родѝ сн҃ъ. и҆ рече нн҃ѣ е҆щѐ и҆сповѣмъ г҃ꙋ, сего̀ ра́ди наречѐ и҆́мѧ е҆мꙋ іѹ́да. и҆ преста̀ ражда́ти·
Претходна глава
Следећа глава