И обзирући се угледа студенац у пољу; и гле, три стада оваца лежаху код њега, јер се на оном студенцу појаху стада, а велики камен бијаше студенцу на вратима.
Ондје се скупљаху сва стада, те пастири одваљиваху камен с врата студенцу и појаху стада, и послије опет приваљиваху камен на врата студенцу на његово мјесто.
И Јаков им рече: браћо, одакле сте? Рекоше: из Харана смо.
А он им рече: познајете ли Лавана сина Нахорова? Они рекоше: познајемо.
Он им рече: је ли здрав? Рекоше: јест, и ево Рахиље кћери његове, гдје иде са стадом.
И он рече: ето још је рано, нити је вријеме враћати стоку; напојте стоку па идите и пасите је.
А они рекоше: не можемо, докле се не скупе сва стада, да одвалимо камен с врата студенцу, онда ћемо напојити стоку.
Док он још говораше с њима, дође Рахиља са стадом оца својега, јер она пасијаше овце.
А кад Јаков видје Рахиљу кћер Лавана ујака својега и стадо Лавана ујака својега, приступи Јаков и одвали камен студенцу с врата, и напоји стадо Лавана ујака својега.
И пољуби Јаков Рахиљу, и повикавши заплака се.
И каза се Јаков Рахиљи да је род оцу њезину и да је син Ревечин; а она отрча те јави оцу својему.
А кад Лаван чу за Јакова сина сестре своје, истрча му на сусрет, и загрли га и пољуби, и уведе у своју кућу. И он приповједи Лавану све ово.
А Лаван му рече: та ти си кост моја и тијело моје. И оста код њега цио мјесец дана.
Тада рече Лаван Јакову: зар бадава да ми служиш, што си ми род? Кажи ми шта ће ти бити плаћа?
А Лаван имаше двије кћери: старијој бјеше име Лија а млађој Рахиља.
И у Лије бјеху кварне очи, а Рахиља бјеше лијепа стаса и лијепа лица.
И Јакову омиље Рахиља, те рече: служићу ти седам година за Рахиљу млађу кћер твоју.
А Лаван му рече: боље теби да је дам него другом; остани код мене.
И одслужи Јаков за Рахиљу седам година, и учинише му се као неколико дана, јер је љубљаше.
И рече Јаков Лавану: дај ми жену, јер ми се наврши вријеме, да легнем с њом.
И сазва Лаван све људе из онога мјеста и учини гозбу.
А у вече узе Лију кћер своју и уведе је к Јакову, и он леже с њом.
И Лаван даде Зелфу робињу своју Лији кћери својој да јој буде робиња.
А кад би у јутру, гле, оно бјеше Лија; те рече Јаков Лавану: шта си ми то учинио? не служим ли за Рахиљу код тебе? за што си ме преварио?
А Лаван му рече: не бива у нашем мјесту да се уда млађа прије старије.
Наврши недјељу дана с том, па ћемо ти дати и другу за службу што ћеш служити код мене још седам година других.
Јаков учини тако, и наврши с њом недјељу дана, па му даде Лаван Рахиљу кћер своју за жену.
И даде Лаван Рахиљи кћери својој робињу своју Валу да јој буде робиња.
И тако леже Јаков с Рахиљом; и вољаше Рахиљу него Лију, и стане служити код Лавана још седам других година.
А Господ видећи да Јаков не мари за Лију, отвори њојзи материцу, а Рахиља оста нероткиња.
И Лија затрудње, и роди сина, и надједе му име Рувим, говорећи: Господ погледа на јаде моје, сада ће ме љубити муж мој.
И опет затрудње и роди сина, и рече: Господ чу да сам презрена, па ми даде и овога. И надједе му име Симеун.
И опет затрудње, и роди сина, и рече: да ако се сада већ приљуби к мени муж мој, кад му родих три сина. Зато му надјеше име Левије.
И затрудње опет, и роди сина, и рече: садаћу хвалити Господа. За то му надједе име Јуда; и преста рађати.
И уставши Іаковъ на ноге иде у землю восточну къ Лавану сыну Ватуила Сирянина, а брату Ревекке матере Іаковлѣве и Исавове.
И гле! види на полю кладезъ, при комъ пландоваше три стада оваца; ербо су изъ тога кладеза напаяла се стада, а надъ усћемъ кладеза бяше великій каменъ.
И сабирашесе тамо сва стада; каменъ отвальиваху съ усћа кладеза и напаяху овце, пакъ опетъ полагаху каменъ на усће кладеза на свомъ мѣсту·
И рече имъ Іаковъ: браћо! откуда сте вы? а они рекоше: мы смо изъ Харрана.
И рече имъ: знате ли Лавана сына Нахорова? а они рекоше: знамо.
И рече имъ: є ли здравъ? а они рекоше: здравъ є; и гле! Рахиля кћи нѣгова иђаше съ овцама.
И рече Іаковъ: дана има іошт’ много, ніе іошт’ часъ сабирати марву; напойте овце, па идите, пасите ихъ.
А они рекоше: не можемо, докъ се не изскупе сви Пастыри, и не отвале каменъ съ усћа кладеза, па да напоимо овце.
Іошт’ имъ є онъ говоріо; и гле! Рахиля кћи Лаванова иђаше съ овдама отца свога, єръ она є пасла овце отца свога.
А кад’ види Іаковъ Рахилю кћеръ Лавана брата матере свое, и овце Лавава брата матере свое, приступи и отвали Іаковъ каменъ съ усћа кладеза,
па напои овце Лавана брата матере свое, и поздрави Іаковъ Рахилю, повиче гласомъ высокимъ, и заплачесе,
пакъ каже Рахильи, да є братъ отца нѣна, и да є сынъ Ревеккинъ; а она стрчи па каже отцу своме те рѣчи.
Кад’ пакъ чу Лаванъ име Іакова сына сестре свое, потрчи му на сусрѣтъ, загрли га и полюби; и отведе га у домъ свой; а онъ приповѣди Лавану те све рѣчи.
И рече му Лаванъ: отъ костію моихъ и отъ меса єси ты; и буде съ ньимъ мѣсецъ дана’.
И рече Лаванъ Іакову: будући си ми братъ, да ми не служишь бесплатно, кажи ми, шта є награда твоя?
А у Лавана быше двѣ кћери, старіой име Ліа, а млађой Рахиля.
Лія бяше болныхъ очію, а Рахиля лѣпа видомъ и врло красна погледомъ,
те се залюби Іаковъ у Рахилю, и рече: служићу ти седамъ година’ за Рахилю кћерь твою млађу.
А Лаванъ му рече: волемъ ю теби дати, неголи пустити ю за другога мужа; ты са мномъ живи.
И отслужи Іаковъ седамъ година’ за Рахилю, кое му се учини као мало дана’, єръ ю є любіо.
И рече Іаковъ Лавану: дай ми жену мою, єръ свршишесе дани, да уђемъ къ ньой.
А Лаванъ сакупи све люде мѣста тога, и учини сватбу.
Кад’ буде вече, узме Лаванъ Лію кћеръ свою, и уведе ю къ Іакову, те уђе къ ньой Іаковъ.
Дао є пакъ Лаванъ Ліи кћери своіой Зелфу, служкиню свою‚ за служкиню ньой.
И кад’ сване, а гле! то бяше Ліа; па рече Іаковъ Лавану: што си ми то учино? нисамь ли за Рахилю служіо кодъ тебе? зашто си ме обидіо?
Лаванъ отговори: не тако у нашемъ мѣсту, удати млађу пре старіе.
Наврши дакле іоште овыхъ слѣдећихъ седамъ година’, па ћу ти дати ову за службу, кою будешь чиніо кодъ мене іошт’ за овыхъ другихъ седамъ година’.
И учини Іаковъ тако, испуни и тыхъ седамъ година’,
па му Лаванъ даде кћерь свою Рахилю за жену: а Рахильи кћери своіой даде Лаванъ Валлу служкиню свою, ньой за служкиню.
И уђе іаковъ къ Рахильи, и залюбисе у Рахилю већма него у Лію, па му отслужи другихъ седамъ година’.
Но Господъ Богъ, видивши да є ненавиђена Лія отвори іой утробу; а Рахиля буде неродкиня.
И зачне Ліа, па роди Іакову сына, и надѣне му име Рувимъ, говорећи: погледа Богъ на смѣрность мою, и даде ми сына; сад’ ће ме дакле любити мужъ мой.
И зачне Ліа опетъ, и роди Іакову другога сына, па рече: услыша Богъ, да самь ненавиђена, па ми додаде и овога; и надѣне му име Симеонъ.
И іоште зачне, и роди сына, па рече: у саданѣ време быће мужъ мой кодъ мене, єрбо му родихъ три сына, зато му надѣне име Левіа.
И іошт’ зачне, и роди сына, па рече; іошт ћу сад’ ово исповѣдити Господу, тога ради надѣне му име Іуда: пакъ престане рађати.