dan1865 | Димитрија Рашљић

Црквенословенски (Јел.) Црквенословенски (Ост.) Црк-слв. (Парим. XII-XII в.) Српски (Атанацковић) Српски (Даничић 1865) Грчки (Ралфс) Латински (Tremellius) Латински (Vulgata Clem.) Латински (Nova Vulgata) Јеврејски (Мас.) Сирски (Пешита)

Тада Исак дозва Јакова, и благослови га, и заповједи му и рече: немој да се ожениш којом између кћери Хананејских.

Устани и иди у Падан-Арам у дом Ватуила оца матере своје, и оданде се ожени између кћери Лавана ујака својега.

А Бог свемогући да те благослови, и да ти да велику породицу и умножи те, да од тебе постане мноштво народа,

И да ти да благослов Аврамов, теби и сјемену твојему с тобом, да наслиједиш земљу у којој си дошљак, коју Бог даде Авраму.

Тако оправи Исак Јакова, и он пође у Падан-Арам к Лавану сину Ватуила Сирина, брату Ревеке матере Јаковљеве и Исавове.

А Исав видје гдје Исак благослови Јакова и оправи га у Падан-Арам да се оданде ожени, и гдје благосиљајући га заповједи му и рече: немој да се ожениш којом између кћери Хананејских,

И гдје Јаков послуша оца својега и матер своју, и отиде у Падан-Арам;

И видје Исав да кћери Хананејске нијесу по вољи Исаку оцу његову.

Па отиде Исав к Исмаилу и узе за жену преко жена својих Маелету кћер Исмаила сина Аврамова, сестру Навеотову.

А Јаков отиде од Вирсавије идући у Харан.

И дође на једно мјесто, и ондје заноћи, јер сунце бјеше зашло; и узе камен на оном мјесту, и метну га себи под главу, и заспа на оном мјесту.

И усни, а то љестве стајаху на земљи а врхом тицаху у небо, и гле, анђели Божији по њима се пењаху и слажаху;

И гле, на врху стајаше Господ, и рече: ја сам Господ Бог Аврама оца твојега и Бог Исаков; ту земљу на којој спаваш теби ћу дати и сјемену твојему;

И сјемена ће твојега бити као праха на земљи, те ћеш се раширити на запад и на исток и на сјевер и на југ, и сви народи на земљи благословиће се у теби и у сјемену твојем.

И ево, ја сам с тобом, и чуваћу те куда год пођеш, и довешћу те натраг у ову земљу, јер те не ћу оставити докле год не учиним што ти рекох.

А кад се Јаков пробуди од сна, рече: за цијело је Господ на овом мјесту; а ја не знах.

И уплаши се, и рече: како је страшно мјесто ово! овдје је доиста кућа Божја, и ово су врата небеска.

И уста Јаков у јутру рано, и узе камен што бјеше метнуо себи под главу, и утврди га за спомен и прели га уљем.

И прозва оно мјесто Ветиљ, а пређе бјеше име ономе граду Луз.

И учини Јаков завјет, говорећи: ако Бог буде са мном и сачува ме на путу којим идем и даде ми хљеба да једем и одијела да се облачим,

И ако се вратим на миру у дом оца својега, Господ ће ми бити Бог;

А камен овај који утврдих за спомен биће дом Божји; и што ми год даш, од свега ћу десето дати теби.

Призва́въ же і҆саа́къ і҆а́кѡва, бл҃гословѝ є҆го̀ и҆ заповѣ́да є҆мꙋ̀, глаго́лѧ: да не по́ймеши жены̀ ѿ дще́рей ханане́йскихъ:

воста́въ ѿбѣжѝ въ месопота́мїю въ до́мъ ваѳꙋи́ла ѻ҆тца̀ ма́тере твоеѧ̀, и҆ поимѝ себѣ̀ ѿтꙋ́дꙋ женꙋ̀ ѿ дще́рей лава́на бра́та ма́тере твоеѧ̀:

бг҃ъ же мо́й да блгⷭ҇ви́тъ тѧ̀ и҆ возрасти́тъ тѧ̀ и҆ ᲂу҆мно́житъ тѧ̀, и҆ бꙋ́деши въ собра̑нїѧ ꙗ҆зы́кѡвъ:

и҆ да да́стъ тебѣ̀ блгⷭ҇ве́нїе а҆враа́ма ѻ҆тца̀ моегѡ̀, тебѣ̀ и҆ сѣ́мени твоемꙋ̀ по тебѣ̀ наслѣ́дити зе́млю ѡ҆бита́нїѧ твоегѡ̀, ю҆́же дадѐ бг҃ъ а҆враа́мꙋ.

Посла́ же і҆саа́къ і҆а́кѡва: и҆ ѿи́де въ месопота́мїю къ лава́нꙋ сы́нꙋ ваѳꙋи́ла сѵ́рїна, къ бра́тꙋ же реве́кки ма́тере і҆а́кѡвли и҆ и҆са́ѵли.

Ви́дѣ же и҆са́ѵъ, ꙗ҆́кѡ бл҃гословѝ і҆саа́къ і҆а́кѡва и҆ посла̀ въ месопота́мїю сѵ́рскꙋю поѧ́ти ѿтꙋ́дꙋ себѣ̀ женꙋ̀, є҆гда̀ бл҃гословѝ є҆го̀ и҆ заповѣ́да є҆мꙋ̀, глаго́лѧ: да не по́ймеши жены̀ ѿ дще́рей ханане́йскихъ.

И҆ послꙋ́ша і҆а́кѡвъ ѻ҆тца̀ и҆ ма́тере своеѧ̀, и҆ ѿи́де въ месопота́мїю сѵ́рскꙋю.

Ви́дѣвъ же и҆са́ѵъ, ꙗ҆́кѡ ѕлы̑ сꙋ́ть дщє́ри хананє́йскїѧ пред̾ і҆саа́комъ ѻ҆тце́мъ є҆гѡ̀,

ѿи́де и҆са́ѵъ ко і҆сма́илꙋ и҆ взѧ̀ маеле́ѳꙋ дще́рь і҆сма́ила сы́на а҆враа́млѧ, сестрꙋ̀ навеѡ́ѳовꙋ, женꙋ̀ къ жена́мъ свои̑мъ.

И҆ ѿи́де і҆а́кѡвъ ѿ кла́дѧзѧ клѧ́твеннагѡ и҆ и҆́де въ харра́нъ,

и҆ ѡ҆брѣ́те мѣ́сто и҆ ᲂу҆́спе та́мѡ, за́йде бо со́лнце: и҆ взѧ̀ ѿ ка́менїѧ мѣ́ста (тогѡ̀) и҆ положѝ въ возгла́вїе себѣ̀, и҆ спа̀ на мѣ́стѣ ѻ҆́нѣмъ.

И҆ со́нъ ви́дѣ: и҆ сѐ, лѣ́ствица ᲂу҆твержде́на на землѝ, є҆ѧ́же глава̀ досѧза́ше до небесѐ, и҆ а҆́гг҃ли бж҃їи восхожда́хꙋ и҆ низхожда́хꙋ по не́й:

гдⷭ҇ь же ᲂу҆твержда́шесѧ на не́й и҆ речѐ: а҆́зъ є҆́смь бг҃ъ а҆враа́ма ѻ҆тца̀ твоегѡ̀ и҆ бг҃ъ і҆саа́ка, не бо́йсѧ: землѧ̀, и҆дѣ́же ты̀ спи́ши на не́й, тебѣ̀ да́мъ ю҆̀ и҆ сѣ́мени твоемꙋ̀:

и҆ бꙋ́детъ сѣ́мѧ твоѐ ꙗ҆́кѡ песо́къ земны́й, и҆ распространи́тсѧ на мо́ре, и҆ лі́вꙋ, и҆ сѣ́веръ, и҆ на восто́ки: и҆ благословѧ́тсѧ ѡ҆ тебѣ̀ всѧ̑ колѣ̑на зємна́ѧ и҆ ѡ҆ сѣ́мени твое́мъ:

и҆ сѐ, а҆́зъ є҆́смь съ тобо́ю, сохранѧ́ѧй тѧ̀ на всѧ́комъ пꙋтѝ, а҆́може а҆́ще по́йдеши, и҆ возвращꙋ́ тѧ въ зе́млю сїю̀: ꙗ҆́кѡ не и҆́мамъ тебѐ ѡ҆ста́вити, до́ндеже сотвори́ти мѝ всѧ̑, є҆ли̑ка гл҃ахъ тебѣ̀.

И҆ воста̀ і҆а́кѡвъ ѿ сна̀ своегѡ̀ и҆ речѐ: ꙗ҆́кѡ є҆́сть гдⷭ҇ь на мѣ́стѣ се́мъ, а҆́зъ же не вѣ́дѣхъ.

И҆ ᲂу҆боѧ́сѧ и҆ речѐ: ꙗ҆́кѡ стра́шно мѣ́сто сїѐ: нѣ́сть сїѐ, но до́мъ бж҃їй, и҆ сїѧ̑ врата̀ нбⷭ҇наѧ.

И҆ воста̀ і҆а́кѡвъ заꙋ́тра, и҆ взѧ̀ ка́мень, є҆го́же положѝ та́мѡ въ возгла́вїе себѣ̀: и҆ поста́ви є҆го̀ въ сто́лпъ, и҆ возлїѧ̀ є҆ле́й верхꙋ̀ є҆гѡ̀.

И҆ прозва̀ і҆а́кѡвъ и҆́мѧ мѣ́стꙋ томꙋ̀ до́мъ бж҃їй: ᲂу҆ламлꙋ́зъ же бѣ̀ и҆́мѧ гра́дꙋ пе́рвѣе.

И҆ положѝ і҆а́кѡвъ ѡ҆бѣ́тъ, глаго́лѧ: а҆́ще бꙋ́детъ гдⷭ҇ь бг҃ъ со мно́ю и҆ сохрани́тъ мѧ̀ на пꙋтѝ се́мъ, во́ньже а҆́зъ и҆дꙋ̀, и҆ да́стъ мѝ хлѣ́бъ ꙗ҆́сти, и҆ ри̑зы ѡ҆блещи́сѧ,

и҆ возврати́тъ мѧ̀ здра́ва въ до́мъ ѻ҆тца̀ моегѡ̀, и҆ бꙋ́детъ гдⷭ҇ь мнѣ̀ въ бг҃а:

и҆ ка́мень се́й, є҆го́же поста́вихъ въ сто́лпъ, бꙋ́детъ мѝ до́мъ бж҃їй, и҆ ѿ всѣ́хъ, ꙗ҆̀же мѝ да́си, десѧти́нꙋ ѡ҆десѧ́тствꙋю та̑ тебѣ̀.