28.1
28.2
28.3
28.4
28.5
28.6
28.7
28.8
28.9
28.10
28.11
28.12
28.13
28.14
28.15
28.16
28.17
28.18
28.19
28.20
28.21
28.22
Тада Исак дозва Јакова, и благослови га, и заповједи му и рече: немој да се ожениш којом између кћери Хананејских.
Устани и иди у Падан-Арам у дом Ватуила оца матере своје, и оданде се ожени између кћери Лавана ујака својега.
А Бог свемогући да те благослови, и да ти да велику породицу и умножи те, да од тебе постане мноштво народа,
И да ти да благослов Аврамов, теби и сјемену твојему с тобом, да наслиједиш земљу у којој си дошљак, коју Бог даде Авраму.
Тако оправи Исак Јакова, и он пође у Падан-Арам к Лавану сину Ватуила Сирина, брату Ревеке матере Јаковљеве и Исавове.
А Исав видје гдје Исак благослови Јакова и оправи га у Падан-Арам да се оданде ожени, и гдје благосиљајући га заповједи му и рече: немој да се ожениш којом између кћери Хананејских,
И гдје Јаков послуша оца својега и матер своју, и отиде у Падан-Арам;
И видје Исав да кћери Хананејске нијесу по вољи Исаку оцу његову.
Па отиде Исав к Исмаилу и узе за жену преко жена својих Маелету кћер Исмаила сина Аврамова, сестру Навеотову.
А Јаков отиде од Вирсавије идући у Харан.
И дође на једно мјесто, и ондје заноћи, јер сунце бјеше зашло; и узе камен на оном мјесту, и метну га себи под главу, и заспа на оном мјесту.
И усни, а то љестве стајаху на земљи а врхом тицаху у небо, и гле, анђели Божији по њима се пењаху и слажаху;
И гле, на врху стајаше Господ, и рече: ја сам Господ Бог Аврама оца твојега и Бог Исаков; ту земљу на којој спаваш теби ћу дати и сјемену твојему;
И сјемена ће твојега бити као праха на земљи, те ћеш се раширити на запад и на исток и на сјевер и на југ, и сви народи на земљи благословиће се у теби и у сјемену твојем.
И ево, ја сам с тобом, и чуваћу те куда год пођеш, и довешћу те натраг у ову земљу, јер те не ћу оставити докле год не учиним што ти рекох.
А кад се Јаков пробуди од сна, рече: за цијело је Господ на овом мјесту; а ја не знах.
И уплаши се, и рече: како је страшно мјесто ово! овдје је доиста кућа Божја, и ово су врата небеска.
И уста Јаков у јутру рано, и узе камен што бјеше метнуо себи под главу, и утврди га за спомен и прели га уљем.
И прозва оно мјесто Ветиљ, а пређе бјеше име ономе граду Луз.
И учини Јаков завјет, говорећи: ако Бог буде са мном и сачува ме на путу којим идем и даде ми хљеба да једем и одијела да се облачим,
И ако се вратим на миру у дом оца својега, Господ ће ми бити Бог;
А камен овај који утврдих за спомен биће дом Божји; и што ми год даш, од свега ћу десето дати теби.
Претходна глава
Следећа глава