Тада Исак дозва Јакова, и благослови га, и заповједи му и рече: немој да се ожениш којом између кћери Хананејских.
Устани и иди у Падан-Арам у дом Ватуила оца матере своје, и оданде се ожени између кћери Лавана ујака својега.
А Бог свемогући да те благослови, и да ти да велику породицу и умножи те, да од тебе постане мноштво народа,
И да ти да благослов Аврамов, теби и сјемену твојему с тобом, да наслиједиш земљу у којој си дошљак, коју Бог даде Авраму.
Тако оправи Исак Јакова, и он пође у Падан-Арам к Лавану сину Ватуила Сирина, брату Ревеке матере Јаковљеве и Исавове.
А Исав видје гдје Исак благослови Јакова и оправи га у Падан-Арам да се оданде ожени, и гдје благосиљајући га заповједи му и рече: немој да се ожениш којом између кћери Хананејских,
И гдје Јаков послуша оца својега и матер своју, и отиде у Падан-Арам;
И видје Исав да кћери Хананејске нијесу по вољи Исаку оцу његову.
Па отиде Исав к Исмаилу и узе за жену преко жена својих Маелету кћер Исмаила сина Аврамова, сестру Навеотову.
А Јаков отиде од Вирсавије идући у Харан.
И дође на једно мјесто, и ондје заноћи, јер сунце бјеше зашло; и узе камен на оном мјесту, и метну га себи под главу, и заспа на оном мјесту.
И усни, а то љестве стајаху на земљи а врхом тицаху у небо, и гле, анђели Божији по њима се пењаху и слажаху;
И гле, на врху стајаше Господ, и рече: ја сам Господ Бог Аврама оца твојега и Бог Исаков; ту земљу на којој спаваш теби ћу дати и сјемену твојему;
И сјемена ће твојега бити као праха на земљи, те ћеш се раширити на запад и на исток и на сјевер и на југ, и сви народи на земљи благословиће се у теби и у сјемену твојем.
И ево, ја сам с тобом, и чуваћу те куда год пођеш, и довешћу те натраг у ову земљу, јер те не ћу оставити докле год не учиним што ти рекох.
А кад се Јаков пробуди од сна, рече: за цијело је Господ на овом мјесту; а ја не знах.
И уплаши се, и рече: како је страшно мјесто ово! овдје је доиста кућа Божја, и ово су врата небеска.
И уста Јаков у јутру рано, и узе камен што бјеше метнуо себи под главу, и утврди га за спомен и прели га уљем.
И прозва оно мјесто Ветиљ, а пређе бјеше име ономе граду Луз.
И учини Јаков завјет, говорећи: ако Бог буде са мном и сачува ме на путу којим идем и даде ми хљеба да једем и одијела да се облачим,
И ако се вратим на миру у дом оца својега, Господ ће ми бити Бог;
А камен овај који утврдих за спомен биће дом Божји; и што ми год даш, од свега ћу десето дати теби.
Ісаакъ дозове Іакова, благослови га, и заповѣди му говорећи: да не узмешь жену отъ кћерій Хеттейскихъ!
Устай, бѣжи у Месопотамію у домъ Ватуила отца матере твое, и узми себи отуда жену отъ кћерій Лавана брата матере твое.
А Богъ мой да те благослови, и да те великимъ учини, пакъ ћешь быти на сабиранѣ народа’.
И нека ти даде благословъ Авраама отца мога, теби и сѣмену твоме послѣ тебе, наслѣдити землю обытаваня твога, кою даде Богъ Аврааму.
И пошлѣ Ісаакъ Іакова, те отиде у Месопотамію къ Лавану сыну Ватуила Сирянина, къ брату Ревекке матере Іаковлѣве и Исавове.
И види Исавъ, да благогослови Ісаакъ Іакова, и посла га у Месопотамію Сирску, узети отуда себи жену, кад’ му съ благословомъ заповѣди говорећи: да не узмешь жену отъ кћерій Хананейскихъ.
И Іаковъ послуша отца и матерь свою, па отиде у Месопотамію Сирску.
А Исавъ, видивши да су зле кћери Хананейске предъ Ісаакомъ отцемъ нѣговымъ,
отиде къ Ісмаилу, и узме Маелету кћерь Ісмаила сына Авраамова, сестру Навеотову, жену къ женама своима.
А Іаковъ отиде отъ кладеза клетвенога, и пође у Харранъ,
па нађе мѣсто и заспи тамо, єръ сунце зађе, те узме отъ каменя на томъ мѣсту, метне га себи подъ главу и спаваше на мѣсту ономъ;
па му се сніе, и гле! лѣствица утврђена на земльи главомъ досегнула до неба, и Ангели Божіи ло ньой се пеняху и силазаху;
а Господъ стая на ньой, па рече: Я самь Богъ Авраама отца твога, и Богъ Ісаака, не бойсе; землю‚ гдѣ ты на ньой спавашь, теби ћу дати и сѣмену твоме.
И биће сѣме твое као песакъ земный, па ће распространитисе на море и ліву, и сѣверъ и на востоке, и о теби ће благословитисе съ тобомъ,
Кой те чувамъ на свакомъ путу, кудгодъ будешь пошао, и вратићу те на землю ову; єръ те оставити нећу, докъ не учинимъ сва, коя ти казахъ.
И устане Іаковъ отъ свога сна па рече: та Господъ є на овомъ мѣсту, а я не знадохъ;
убоисе и рекне: страшно є ово мѣсто; ніе то, но домъ є Божій, и ово су врата небесна.
И устане Іаковъ у ютру, узме каменъ, кой є метнуо быо себи подъ главу, и исправи као столпъ, па изліе врхнѣга єлей.
И надене Іаковъ мѣсту томе име: домъ Божій; а пре є было име Уламаузъ.
И положи Іаковъ обѣтъ, говорећи: ако буде Господъ са мномъ, и сачува ме на путу овомъ, коймъ я идемъ, и даде ми хлѣдъ єсти и хальине обућисе,
па ме здрава поврати у домъ отца мога, бъће Господъ мени Богъ;
а овай каменъ, кой метнухъ као столпъ, быће ми домъ Божій, и отъ свачега, што ми дашь, десетакъ ћу дати Теби.