Ісаакъ дозове Іакова, благослови га, и заповѣди му говорећи: да не узмешь жену отъ кћерій Хеттейскихъ!
Устай, бѣжи у Месопотамію у домъ Ватуила отца матере твое, и узми себи отуда жену отъ кћерій Лавана брата матере твое.
А Богъ мой да те благослови, и да те великимъ учини, пакъ ћешь быти на сабиранѣ народа’.
И нека ти даде благословъ Авраама отца мога, теби и сѣмену твоме послѣ тебе, наслѣдити землю обытаваня твога, кою даде Богъ Аврааму.
И пошлѣ Ісаакъ Іакова, те отиде у Месопотамію къ Лавану сыну Ватуила Сирянина, къ брату Ревекке матере Іаковлѣве и Исавове.
И види Исавъ, да благогослови Ісаакъ Іакова, и посла га у Месопотамію Сирску, узети отуда себи жену, кад’ му съ благословомъ заповѣди говорећи: да не узмешь жену отъ кћерій Хананейскихъ.
И Іаковъ послуша отца и матерь свою, па отиде у Месопотамію Сирску.
А Исавъ, видивши да су зле кћери Хананейске предъ Ісаакомъ отцемъ нѣговымъ,
отиде къ Ісмаилу, и узме Маелету кћерь Ісмаила сына Авраамова, сестру Навеотову, жену къ женама своима.
А Іаковъ отиде отъ кладеза клетвенога, и пође у Харранъ,
па нађе мѣсто и заспи тамо, єръ сунце зађе, те узме отъ каменя на томъ мѣсту, метне га себи подъ главу и спаваше на мѣсту ономъ;
па му се сніе, и гле! лѣствица утврђена на земльи главомъ досегнула до неба, и Ангели Божіи ло ньой се пеняху и силазаху;
а Господъ стая на ньой, па рече: Я самь Богъ Авраама отца твога, и Богъ Ісаака, не бойсе; землю‚ гдѣ ты на ньой спавашь, теби ћу дати и сѣмену твоме.
И биће сѣме твое као песакъ земный, па ће распространитисе на море и ліву, и сѣверъ и на востоке, и о теби ће благословитисе съ тобомъ,
Кой те чувамъ на свакомъ путу, кудгодъ будешь пошао, и вратићу те на землю ову; єръ те оставити нећу, докъ не учинимъ сва, коя ти казахъ.
И устане Іаковъ отъ свога сна па рече: та Господъ є на овомъ мѣсту, а я не знадохъ;
убоисе и рекне: страшно є ово мѣсто; ніе то, но домъ є Божій, и ово су врата небесна.
И устане Іаковъ у ютру, узме каменъ, кой є метнуо быо себи подъ главу, и исправи као столпъ, па изліе врхнѣга єлей.
И надене Іаковъ мѣсту томе име: домъ Божій; а пре є было име Уламаузъ.
И положи Іаковъ обѣтъ, говорећи: ако буде Господъ са мномъ, и сачува ме на путу овомъ, коймъ я идемъ, и даде ми хлѣдъ єсти и хальине обућисе,
па ме здрава поврати у домъ отца мога, бъће Господъ мени Богъ;
а овай каменъ, кой метнухъ као столпъ, быће ми домъ Божій, и отъ свачега, што ми дашь, десетакъ ћу дати Теби.
и҆ видѣ со́нъ· И҆ с҄е лѣ́ствица оу҆твръждена на землѝ, е҆ѧⷤⷷ конеⷰ҇ досѧза́ше до нб҃си, и҆ агг҃ли бж҃їи въсхожда́хꙋ, и҆ нисхожда́хꙋ, по не́и,
г҃ь же оу҆твръжда́шесѧ на не́й, и҆ рече а҆́зъ б҃ъ а҆враа́мов̾ ѿц҃а твое̑го, и҆ б҃ъ і҆саа́ковъ, не бо́исѧ землѧ̀ и҆дѣже т҄ы спиши на не́и, тебѣ да́мъ ю҆̀ и҆ сѣ́мени твое̑мꙋ,
и҆ бꙋдетъ сѣмѧ твое ꙗ҆́ко пѣсоⷦ҇ зеⷨныи, и распространи́тсѧ до́ морѧ, и҆ до въсто́къ, и҆ запаⷣ, и҆ до сѣ́вера· И҆ блаⷢ҇словѧ́тсѧ ѻ҆ тебѣ вс҄и ꙗ҆́зы́ци зем̾нїи въ сѣ́мени твое̑мъ·
Се же а҆зъ с тобою, съхраню́ т҄ѧ, на всемъ пꙋтѝ а҆́може и́деши, и҆ възвращꙋ̀ т҄ѧ на землю̀ сїю́, ꙗ҆ко не ѻ҆ста́влю т҄ѧ до́ндеже сътворю̀ вс҄е е҆же гл҃аⷯ тебѣ·
И҆ въста́въ і҆аковъ ѿ сна̀ свое̑го, и҆ рече ꙗ҆ко е҆сть г҃ь въ мѣ́стѣ се́мъ, а҆́з же не вѣ́дѧхъ.
Тада Исак дозва Јакова, и благослови га, и заповједи му и рече: немој да се ожениш којом између кћери Хананејских.
Устани и иди у Падан-Арам у дом Ватуила оца матере своје, и оданде се ожени између кћери Лавана ујака својега.
А Бог свемогући да те благослови, и да ти да велику породицу и умножи те, да од тебе постане мноштво народа,
И да ти да благослов Аврамов, теби и сјемену твојему с тобом, да наслиједиш земљу у којој си дошљак, коју Бог даде Авраму.
Тако оправи Исак Јакова, и он пође у Падан-Арам к Лавану сину Ватуила Сирина, брату Ревеке матере Јаковљеве и Исавове.
А Исав видје гдје Исак благослови Јакова и оправи га у Падан-Арам да се оданде ожени, и гдје благосиљајући га заповједи му и рече: немој да се ожениш којом између кћери Хананејских,
И гдје Јаков послуша оца својега и матер своју, и отиде у Падан-Арам;
И видје Исав да кћери Хананејске нијесу по вољи Исаку оцу његову.
Па отиде Исав к Исмаилу и узе за жену преко жена својих Маелету кћер Исмаила сина Аврамова, сестру Навеотову.
А Јаков отиде од Вирсавије идући у Харан.
И дође на једно мјесто, и ондје заноћи, јер сунце бјеше зашло; и узе камен на оном мјесту, и метну га себи под главу, и заспа на оном мјесту.
И усни, а то љестве стајаху на земљи а врхом тицаху у небо, и гле, анђели Божији по њима се пењаху и слажаху;
И гле, на врху стајаше Господ, и рече: ја сам Господ Бог Аврама оца твојега и Бог Исаков; ту земљу на којој спаваш теби ћу дати и сјемену твојему;
И сјемена ће твојега бити као праха на земљи, те ћеш се раширити на запад и на исток и на сјевер и на југ, и сви народи на земљи благословиће се у теби и у сјемену твојем.
И ево, ја сам с тобом, и чуваћу те куда год пођеш, и довешћу те натраг у ову земљу, јер те не ћу оставити докле год не учиним што ти рекох.
А кад се Јаков пробуди од сна, рече: за цијело је Господ на овом мјесту; а ја не знах.
И уплаши се, и рече: како је страшно мјесто ово! овдје је доиста кућа Божја, и ово су врата небеска.
И уста Јаков у јутру рано, и узе камен што бјеше метнуо себи под главу, и утврди га за спомен и прели га уљем.
И прозва оно мјесто Ветиљ, а пређе бјеше име ономе граду Луз.
И учини Јаков завјет, говорећи: ако Бог буде са мном и сачува ме на путу којим идем и даде ми хљеба да једем и одијела да се облачим,
И ако се вратим на миру у дом оца својега, Господ ће ми бити Бог;
А камен овај који утврдих за спомен биће дом Божји; и што ми год даш, од свега ћу десето дати теби.