utfcs | Димитрија Рашљић

Црквенословенски (Јел.) Црквенословенски (Ост.) Црк-слв. (Парим. XII-XII в.) Српски (Атанацковић) Српски (Даничић 1865) Грчки (Ралфс) Латински (Tremellius) Латински (Vulgata Clem.) Латински (Nova Vulgata) Јеврејски (Мас.) Сирски (Пешита)

Бы́сть же, повнегда̀ состарѣ́тисѧ і҆саа́кови, и҆ притꙋпи́шасѧ ѻ҆́чи є҆гѡ̀ є҆́же ви́дѣти: и҆ призва̀ и҆са́ѵа сы́на своего̀ старѣ́йшаго, и҆ речѐ є҆мꙋ̀: сы́не мо́й. И҆ речѐ: сѐ, а҆́зъ.

И҆ речѐ і҆саа́къ: сѐ, состарѣ́хсѧ, и҆ не вѣ́мъ днѐ сконча́нїѧ моегѡ̀:

нн҃ѣ ᲂу҆̀бо возмѝ ѻ҆рꙋ́дїе твоѐ, тꙋ́лъ же и҆ лꙋ́къ, и҆ и҆зы́ди на по́ле, и҆ ᲂу҆лови́ ми ло́въ:

и҆ сотвори́ ми снѣ̑ди, ꙗ҆́коже люблю̀ а҆́зъ: и҆ принеси́ ми, да ꙗ҆́мъ, ꙗ҆́кѡ да бл҃гослови́тъ тѧ̀ дꙋша̀ моѧ̀, пре́жде да́же не ᲂу҆мрꙋ̀.

Реве́кка же слы́ша глаго́люща і҆саа́ка ко и҆са́ѵꙋ сы́нꙋ своемꙋ̀. И҆зы́де же и҆са́ѵъ на по́ле ᲂу҆лови́ти ло́въ ѻ҆тцꙋ̀ своемꙋ̀.

Реве́кка же речѐ ко і҆а́кѡвꙋ сы́нꙋ своемꙋ̀ ме́ньшемꙋ: сѐ, а҆́зъ слы́шахъ ѻ҆тца̀ твоего̀ бесѣ́дꙋюща ко и҆са́ѵꙋ бра́тꙋ твоемꙋ̀, глаго́люща:

принеси́ ми ло́въ, и҆ сотвори́ ми снѣ̑ди, да ꙗ҆ды́й бл҃гословлю́ тѧ пред̾ гдⷭ҇емъ, пре́жде не́же ᲂу҆мре́ти мѝ:

нн҃ѣ ᲂу҆̀бо, сы́не мо́й, послꙋ́шай менѐ, ꙗ҆́коже а҆́зъ заповѣ́даю тѝ:

и҆ ше́дъ во ѻ҆́вцы, поимѝ мнѣ̀ ѿтꙋ́дꙋ два̀ кѡ́злища мѧ̑гка и҆ дѡбра̀, и҆ сотворю̀ ѧ҆̀ снѣ̑ди ѻ҆тцꙋ̀ твоемꙋ̀, ꙗ҆́коже лю́битъ:

и҆ внесе́ши ѻ҆тцꙋ̀ твоемꙋ̀, и҆ бꙋ́детъ ꙗ҆́сти, ꙗ҆́кѡ да бл҃гослови́тъ тѧ̀ ѻ҆те́цъ тво́й, пре́жде да́же не ᲂу҆́мретъ.

Рече́ же і҆а́кѡвъ къ реве́кцѣ ма́тери свое́й: и҆са́ѵъ бра́тъ мо́й є҆́сть мꙋ́жъ косма́тъ, а҆́зъ же мꙋ́жъ гла́дкїй:

да не ка́кѡ ѡ҆сѧ́жетъ мѧ̀ ѻ҆те́цъ мо́й, и҆ бꙋ́дꙋ пред̾ ни́мъ ꙗ҆́кѡ презира́ѧй, и҆ наведꙋ̀ на себѐ клѧ́твꙋ, а҆ не бл҃гослове́нїе.

Рече́ же є҆мꙋ̀ ма́ти: на мнѣ̀ клѧ́тва твоѧ̀, ча́до: то́чїю послꙋ́шай гла́са моегѡ̀, и҆ ше́дъ принеси́ ми.

Ше́дъ же взѧ̀ и҆ принесѐ ма́тери, и҆ сотворѝ ма́ти є҆гѡ̀ снѣ̑ди, ꙗ҆́коже люблѧ́ше ѻ҆те́цъ є҆гѡ̀.

И҆ взе́мши реве́кка ѻ҆де́ждꙋ и҆са́ѵа сы́на своегѡ̀ старѣ́йшагѡ до́брꙋю, ꙗ҆́же бы́сть ᲂу҆ неѧ̀ въ домꙋ̀, ѡ҆блечѐ ѻ҆́ною і҆а́кѡва сы́на своего̀ ме́ньшаго,

и҆ ко́жицами козлѧ́чими ѡ҆бложѝ мы̑шцы є҆гѡ̀, и҆ наго́е вы́и є҆гѡ̀:

и҆ дадѐ снѣ̑ди и҆ хлѣ́бы, ꙗ҆̀же сотворѝ, въ рꙋ́цѣ і҆а́кѡвꙋ сы́нꙋ своемꙋ̀.

И҆ внесѐ ѻ҆тцꙋ̀ своемꙋ̀ и҆ речѐ: ѻ҆́тче. Ѻ҆́нъ же речѐ: сѐ, а҆́зъ: кто̀ є҆сѝ ты̀, ча́до;

И҆ речѐ і҆а́кѡвъ ѻ҆тцꙋ̀: а҆́зъ и҆са́ѵъ пе́рвенецъ тво́й, сотвори́хъ, ꙗ҆́коже ре́клъ мѝ є҆сѝ: воста́въ сѧ́ди и҆ ꙗ҆́ждь ѿ ло́ва моегѡ̀, ꙗ҆́кѡ да бл҃гослови́тъ мѧ̀ дꙋша̀ твоѧ̀.

Рече́ же і҆саа́къ сы́нꙋ своемꙋ̀: что̀ сїѐ, є҆́же ско́рѡ ѡ҆брѣ́лъ є҆сѝ, ѽ ча́до; Ѻ҆́нъ же речѐ: є҆́же дадѐ гдⷭ҇ь бг҃ъ тво́й предо мно́ю.

Рече́ же і҆саа́къ і҆а́кѡвꙋ: прибли́жисѧ ко мнѣ̀, и҆ ѡ҆сѧжꙋ́ тѧ, ча́до, а҆́ще ты̀ є҆сѝ сы́нъ мо́й и҆са́ѵъ, и҆лѝ нѝ.

Прибли́жисѧ же і҆а́кѡвъ ко і҆саа́кꙋ ѻ҆тцꙋ̀ своемꙋ̀, и҆ ѡ҆сѧза̀ є҆го̀ и҆ речѐ: гла́съ ᲂу҆́бѡ гла́съ і҆а́кѡвль, рꙋ́цѣ же рꙋ́цѣ и҆са́ѵѡвѣ.

И҆ не позна̀ є҆гѡ̀: бѣ́стѣ бо рꙋ́цѣ є҆гѡ̀, ꙗ҆́кѡ рꙋ́цѣ и҆са́ѵа бра́та є҆гѡ̀ косма̑тѣ. И҆ бл҃гословѝ є҆го̀

и҆ речѐ: ты́ ли є҆сѝ сы́нъ мо́й и҆са́ѵъ; Ѻ҆́нъ же речѐ: а҆́зъ.

И҆ речѐ: принеси́ ми, и҆ ꙗ҆́мъ ѿ ло́ва твоегѡ̀, ча́до, да бл҃гослови́тъ тѧ̀ дꙋша̀ моѧ̀. И҆ принесѐ є҆мꙋ̀, и҆ ꙗ҆дѐ, и҆ принесѐ є҆мꙋ̀ вїно̀, и҆ пѝ.

И҆ речѐ є҆мꙋ̀ і҆саа́къ ѻ҆те́цъ є҆гѡ̀: прибли́жисѧ ко мнѣ̀ и҆ ѡ҆блобыза́й мѧ̀, ча́до.

И҆ прибли́живсѧ лобыза̀ є҆го̀: и҆ ѡ҆бонѧ̀ воню̀ ри́зъ є҆гѡ̀, и҆ бл҃гословѝ є҆го̀ и҆ речѐ: сѐ, вонѧ̀ сы́на моегѡ̀, ꙗ҆́кѡ вонѧ̀ ни́вы и҆спо́лнены, ю҆́же блгⷭ҇вѝ гдⷭ҇ь:

и҆ да да́стъ тебѣ̀ бг҃ъ ѿ росы̀ небе́сныѧ и҆ ѿ тꙋ́ка землѝ, и҆ мно́жество пшени́цы и҆ вїна̀:

и҆ да порабо́таютъ тебѣ̀ ꙗ҆зы́цы, и҆ да покло́нѧтсѧ тебѣ̀ кнѧ̑зи, и҆ бꙋ́ди господи́нъ бра́тꙋ твоемꙋ̀, и҆ покло́нѧтсѧ тебѣ̀ сы́нове ѻ҆тца̀ твоегѡ̀: проклина́ѧй тѧ̀ про́клѧтъ, бл҃гословлѧ́ѧй же тѧ̀ бл҃гослове́нъ.

И҆ бы́сть по є҆́же преста́ти і҆саа́кꙋ бл҃гословлѧ́ющꙋ і҆а́кѡва сы́на своего̀: и҆ бы́сть є҆гда̀ и҆зы́де і҆а́кѡвъ ѿ лица̀ і҆саа́ка ѻ҆тца̀ своегѡ̀, и҆ и҆са́ѵъ бра́тъ є҆гѡ̀ прїи́де съ лови́твы.

Сотвори́ же и҆ то́й снѣ̑ди и҆ принесѐ ѻ҆тцꙋ̀ своемꙋ̀, и҆ речѐ ѻ҆тцꙋ̀: да воста́нетъ ѻ҆те́цъ мо́й, и҆ да ꙗ҆́стъ ѿ ло́ва сы́на своегѡ̀, ꙗ҆́кѡ да бл҃гослови́тъ мѧ̀ дꙋша̀ твоѧ̀.

И҆ речѐ є҆мꙋ̀ і҆саа́къ ѻ҆те́цъ є҆гѡ̀: кто̀ є҆сѝ ты̀; Ѻ҆́нъ же речѐ: а҆́зъ є҆́смь сы́нъ тво́й пе́рвенецъ и҆са́ѵъ.

Оу҆жасе́сѧ же і҆саа́къ ᲂу҆́жасомъ ве́лїимъ ѕѣлѡ̀ и҆ речѐ: кто̀ ᲂу҆̀бо ᲂу҆лови́вый мнѣ̀ ло́въ и҆ принесы́й мѝ; и҆ ꙗ҆до́хъ ѿ всѣ́хъ, пре́жде не́же прїитѝ тебѣ̀, и҆ бл҃гослови́хъ є҆го̀, и҆ бл҃гослове́нъ бꙋ́детъ.

Бы́сть же є҆гда̀ ᲂу҆слы́ша и҆са́ѵъ глаго́лы ѻ҆тца̀ своегѡ̀ і҆саа́ка, возопѝ гла́сомъ ве́лїимъ и҆ го́рькимъ ѕѣлѡ̀, и҆ речѐ: бл҃гословѝ ᲂу҆́бѡ и҆ менѐ, ѻ҆́тче.

Рече́ же є҆мꙋ̀: прише́дъ бра́тъ тво́й съ ле́стїю, взѧ̀ бл҃гослове́нїе твоѐ.

И҆ речѐ (и҆са́ѵъ): пра́веднѡ нарече́сѧ и҆́мѧ є҆мꙋ̀ і҆а́кѡвъ: запѧ́ бо мѧ̀ сѐ ᲂу҆жѐ втори́цею, и҆ пе́рвенство моѐ взѧ̀, и҆ нн҃ѣ взѧ̀ бл҃гослове́нїе моѐ. И҆ речѐ и҆са́ѵъ ѻ҆тцꙋ̀ своемꙋ̀: не ѡ҆ста́вилъ ли є҆сѝ (и҆) мнѣ̀ бл҃гослове́нїѧ, ѻ҆́тче;

Ѿвѣща́въ же і҆саа́къ, речѐ и҆са́ѵꙋ: а҆́ще господи́на є҆го̀ сотвори́хъ тебѣ̀, и҆ всю̀ бра́тїю є҆гѡ̀ сотвори́хъ рабы̑ є҆мꙋ̀, пшени́цею и҆ вїно́мъ ᲂу҆тверди́хъ є҆го̀: тебѣ́ же что̀ сотворю̀, ча́до;

Рече́ же и҆са́ѵъ ко ѻ҆тцꙋ̀ своемꙋ̀: є҆да̀ є҆ди́но є҆́сть бл҃гослове́нїе ᲂу҆ тебє̀, ѻ҆́тче; бл҃гословѝ ᲂу҆́бѡ и҆ менѐ, ѻ҆́тче. Оу҆мили́вшꙋсѧ же і҆саа́кꙋ, возопѝ гла́сомъ ве́лїимъ и҆са́ѵъ и҆ воспла́касѧ.

Ѿвѣща́въ же і҆саа́къ ѻ҆те́цъ є҆гѡ̀, речѐ є҆мꙋ̀: сѐ, ѿ тꙋ́ка землѝ бꙋ́детъ вселе́нїе твоѐ, и҆ ѿ росы̀ небе́сныѧ свы́ше:

и҆ мече́мъ твои́мъ жи́ти бꙋ́деши, и҆ бра́тꙋ твоемꙋ̀ порабо́таеши: бꙋ́детъ же (вре́мѧ) є҆гда̀ низложи́ши и҆ ѿрѣши́ши ꙗ҆ре́мъ є҆гѡ̀ ѿ вы́и твоеѧ̀.

И҆ враждова́ше и҆са́ѵъ на і҆а́кѡва ѡ҆ бл҃гослове́нїи, и҆́мже бл҃гословѝ є҆го̀ ѻ҆те́цъ є҆гѡ̀. Рече́ же и҆са́ѵъ во ᲂу҆мѣ̀ свое́мъ: да прибли́жатсѧ дні́е пла́ча ѻ҆тца̀ моегѡ̀, да бы́хъ ᲂу҆би́лъ і҆а́кѡва бра́та моего̀.

Возвѣщє́на же бы́ша реве́кцѣ словеса̀ и҆са́ѵа сы́на є҆ѧ̀ старѣ́йшагѡ: и҆ посла́вши призва̀ і҆а́кѡва сы́на своего̀ ю҆нѣ́йшаго и҆ речѐ є҆мꙋ̀: сѐ, и҆са́ѵъ бра́тъ тво́й грози́тъ тебѣ̀ ᲂу҆би́ти тѧ̀:

нн҃ѣ ᲂу҆̀бо, ча́до, послꙋ́шай моегѡ̀ гла́са, и҆ воста́въ бѣжѝ въ месопота́мїю къ лава́нꙋ бра́тꙋ моемꙋ̀ въ харра́нъ,

и҆ поживѝ съ ни́мъ дни̑ нѣ̑кїѧ, до́ндеже ѿврати́тсѧ ꙗ҆́рость и҆ гнѣ́въ бра́та твоегѡ̀ ѿ тебє̀,

и҆ забꙋ́детъ ꙗ҆̀же є҆мꙋ̀ сотвори́лъ є҆сѝ, и҆ посла́вши приведꙋ̀ тѧ̀ ѿтꙋ́дꙋ, да не когда̀ безча́дна бꙋ́дꙋ ѿ ѻ҆бои́хъ ва́съ въ де́нь є҆ди́нъ.

Рече́ же реве́кка ко і҆саа́кꙋ: стꙋжи́хъ сѝ жи́знїю мое́ю дще́рей ра́ди сынѡ́въ хетте́йскихъ: а҆́ще по́йметъ і҆а́кѡвъ женꙋ̀ ѿ дще́рей землѝ сеѧ̀, то̀ вскꙋ́ю мѝ жи́ти;

Кад Исак остарје и очи му потамњеше, те не виђаше, дозва Исава старијега сина својега, и рече му: сине! А он одговори: ево ме.

Тада рече: ево остарио сам, не знам кад ћу умријети;

Узми оружје своје, тул и лук, и изиди у планину, те ми улови лова.

И зготови ми јело по мојој вољи, и донеси ми да једем, па да те блатослови душа моја док нијесам умрьо.

А Ревека чу шта Исак рече сину својему Исаву. И Исав отиде у планину да улови лова и донесе.

А Ревека рече Јакову сину својему говорећи: гле, чух оца твојега гдје бесједи с Исавом братом твојим, и рече:

Донеси ми лова, и зготови јело да једем, па да те благословим пред Господом док нијесам умрљо,

Него сада, сине, послушај ме, што ћу ти казати.

Иди сада к стаду и донеси два добра јарета, да зготовим оцу твојему јело од њих, како радо једе.

Па ћеш унијети оцу да једе и да те благослови док није умрьо.

А Јаков рече Ревеци матери својој: али је Исав брат мој рутав, а ја сам гладак;

Може ме опипати отац, па ће се осјетити да сам га хтио преварити, те ћу навући на се проклетство мјесто благослова.

А мати му рече: нека проклететво твоје, сине, падне на мене; само ме послушај, и иди и донеси ми.

Тада отишав узе и донесе матери својој; а мати његова зготови јело како јеђаше радо отац његов.

Па онда узе Ревека најљепше хаљине старијега сина својега, које бијаху у ње код куће, и обуче Јакова млађега сина својега,

И јарећим кожицама обложи му руке и врат гдје бјеше гладак.

И даде Јакову сину својему у руке јело и хљеб што зготови,

А он уђе к оцу својему и рече: оче. А он одговори: ево ме; који си ти, сине?

И Јаков рече оцу својему: ја, Исав твој првенац; учинио сам како си ми рекао; дигни се, посади се да једеш лова мојега, па да ме благослови душа твоја.

А Исак рече сину својему: кад брже нађе, сине? А он рече: Господ Бог твој даде, те изађе преда ме.

Тада рече Исак Јакову: ходи ближе, сине, да те опипам јеси ли син мој Исав или не.

И приступи Јаков к Исаку оцу својему, а он га опипа, па рече: глас је Јаковљев, али руке су Исавове.

И не позна га, јер му руке бјеху као у Исава брата његова рутаве; за то га благослови;

И рече му: јеси ли ти син мој Исав? А он одговори: ја сам.

Тада рече: а ти дај, сине, да једем лова твојега, па да те благослови душа моја. И даде му, те једе; па му донесе и вина, те пи.

По том Исак отац његов рече му: ходи сине, цјелуј ме.

И он приступи и цјелива га; а Исак осјети мирис од хаљина његовијех, и благослови га говорећи: гле, мирис сина мојега као мирис од поља које благослови Господ.

Бог ти дао росе небеске, и добре земље, и пшенице и вина изобила!

Народи ти служили и племена ти се клањала! Био господар браћи својој и клањали ти се синови матере твоје! Проклет био који тебе успроклиње а благословен који тебе узблагосиља!

А кад Исак благослови Јакова, и Јаков отиде испред Исака оца својега, у тај час дође Исав брат његов из лова.

Па зготови и он јело и унесе оцу својему, и рече му: устани, оче, да једеш што ти је син уловио, па да ме благослови душа твоја.

А Исак отац његов рече му: ко си ти? А он рече: ја, син твој, првенац твој, Исав.

Тада се препаде Исак, и рече: ко? да гдје је онај који улови и донесе ми лова, и од свега једох прије него ти дође, и благослових га он ће и остати благословен.

А кад чу Исав ријечи оца својега, вриште иза гласа и ожалости се веома, и рече оцу својему: благослови и мене, оче.

А он му рече: дође брат твој с пријеваром, и однесе твој благослов.

А Исав рече: право је што му је име Јаков, јер ме већ другом превари. Првенаштво ми узе, па ето сада ми узе и благослов. По том рече: нијеси ли и мени оставио благослов?

А Исак одговори, и рече Исаву: ето сам га поставио теби за господара, и сву браћу његову дадох му да му буду слуте; пшеницом и вином укријепих га; па шта бих сада теби учинио, сине?

А Исав рече оцу својему: еда ли је само један о благослов у тебе оче? благослови и мене, оче. И стаде иза гласа плакати Исав.

А Исак отац његов одговарајући рече му: ево, стан ће ти бити на родној земљи и роси небеској озго.

Али ћеш живјети од мача својега, и брату ћеш својему служити; али ће доћи вријеме, те ћеш по што се наплачеш скршити јарам његов с врата својега.

И Исав омрзе љуто на Јакова ради благослова, којим га благослови отац, и говораше у срцу својем: близу су жалосни дани оца мојега, тада ћу убити Јакова брата својега.

И казаше Ревеци ријечи Исава сина њезина старијега, а она, пославши дозва Јакова млађега сина својега, и рече му: гле, Исав брат твој тјеши се тијем што хоће да те убије.

Него, сине, послушај што ћу ти казати; устани и бјежи к Лавану брату мојему у Харан.

И остани код њега неко вријеме докле прође срдња брата твојега.

Докле се гњев брата твојега одврати од тебе, те заборави што си му учинио; а онда ћу ја послати да те доведу оданде. За што бих остала без обојице вас у један дан?

А Исаку рече Ревека: омрзао ми је живот ради овијех Хетејака. Ако се Јаков ожени Хетејком, каком између кћери ове земље, на што ми живот?

Кад’ остари Ісаакъ, и очи му ослабе за виђенѣ дозове Исава сына свога старіега, и рекне му: сыне мой! а онъ рече: ево ме!

И рече Ісаакъ: гле! остаріо самъ и не знамъ дана смрти мое.

Узми дакле оружіе твое, рожацъ и лукъ, пакъ изиђи у полѣ, те ми улови ловъ;

и скувай ми єло, као што я имамъ радо и донеси ми да єдемъ. па да те благословимъ пре него умрем.

А Ревекка чуе говорећа Исаву сыну своме, а Исавъ изиђе уполѣ уловити ловъ отцу своме.

И рече Ревекка Іакову сыну своме млађему: гле! я слушахъ отца твога бесѣдуюћа Исаву брату твоме и говорећа: донеси ми ловъ,

и сготови ми єло‚ да те, кад’ будемъ єо, благословимъ предъ Господемъ пре него умремъ.

Сад’ дакле, сыне мой, послушай ме, као што ти я заповѣдамъ:

иди къ овцама, и узми отуда два ярета мегка и добра‚ пакъ ћу сготовити єло отцу твоме, као што онъ радо има;

и отнећешь отцу твоме, да єде, и да те благослови отацъ твой пре него умре.

А Іаковъ рече Ревекки матери своіой: Исавъ братъ мой є човѣкъ космать, а я самь човѣкъ гладакъ;

ако ме како опипа отацъ мой, па да не будемъ предъ ньимъ као презирућій, пакъ наведемъ на себе клетву, а не благословъ.

А мати му рече: клетва твоя на ме, чадо; само послушай гласъ мой, пакъ иди и донеси ми.

Отишавши узме и донесе, а мати сготови єло, као што є отацъ нѣговъ радо имао.

И Ревекка, узевши лѣпу хальину Исава сына свога старіега, коя є кодъ нѣ была у кући, обуче у ню Іакова сына свога старіега,

а кожицама ярећіима обвіе мышце нѣгове и наготу врата нѣговога,

па єло и хлѣбъ, што є сготовила, даде у руке Іакову сыну своме,

те унесе отцу своме, и рекне: отче! а овай рече: ево самь; тко съ ты? чадо!

И рече Іаковъ отцу: я самь Исавъ првенацъ твой‚ урадіо самь као што си ми рекао; устани, сѣди и єди отъ лова мога, па да ме благослови душа твоя,

А Ісаакъ рече сыну своме: шта є то, да си тако брзо нашао? о чадо! и онъ отговори: тако даде Господъ Богъ предамномъ.

А Ісаакъ рекне Іакову: приближисе къ мени, да те опипамъ, чадо, єси ли ты сынъ мой Исавъ или не.

И Іаковъ се приближи Ісааку отцу своме, па га опина, и рече: гласъ є истина Іаковлѣвъ; али руке су руке Исавове.

И не позна га; єръ руке му быше, као руке Исава брата нѣговога, космате. И благослови га,

и рече: еси ли ть сынъ мой Исавъ? а онъ рече: я самь.

И рече: донеси ми єсти отъ лова твога, чадо, да те благослови душа моя; и донесе му, и єо є, и донесе му віно, и піо є.

И рече му Ісаакъ отацъ нѣговъ: приближисе къ мени, па полюби ме, чадо!

Онъ се приближи, и полюби га; а Ісаакъ омирише сагу хальина нѣговыхъ, па га благослови и рече: гле! мирисъ сына мога као мирисъ ньиве оброђене, кою є благословіо Господъ;

и нека ти Богъ даде отъ росе небесне, и отъ масти землѣ, и много пшенице и віна:

и нека ти служе народи, и нека ти се кланяю Князеви; и буди Господинъ брату твоме, и теби ће кланятисе сынови отца твога; тко тебе куне, проклетъ ће бити, а тко те благосиля, благословенъ.

А кад’ престане Ісаакъ благосиляти Іакова сына свога, и кад' изиђе Іаковъ испредъ Ісаака отца свога; дође Исавъ брать нѣговъ изъ лова,

па и тай сготови єло, унесе отцу своме, И рече отцу: некъ устане отацъ мой, да єде отъ лова сына свога, па да ме благослови душа твоя.

А Ісаакъ отацъ нѣговъ рече му: тко си ты? и рече онъ: я самь сынъ твой првенацъ Исавъ.

И ужаснусе Ісаакъ ужасомъ врло великимъ, и рече: тко є дакле тай, кой ми улови ловъ, и донесе ми, и я єдохъ отъ свега пре него ты дође? па га благословихъ, и остаће блатословенъ.

А кад’ чу Исакъ рѣчи отца свога Ісаака, повиче гласомъ высокимъ и врло горкимъ, па рече: благослови дакле и мене, отче!

И рече му онъ: братъ твой дође съ преваромъ и узе благословъ твой.

И рече Исавъ: право му се надћну име Іаковъ, єръ превара ме већь другій путъ, и првенство мое узе, и сад’ узе благословъ мой; пакъ рече Исавъ отцу своме: ниси ли и мени оставіо благослова? отче!

Ісаакъ отговори, и рече Исаву: кад’ самь нѣга учиніо Господиномъ теби, и сву браћу нѣгову учинихъ слуге нѣму, пшеницомъ и віномъ утврдихъ га: шта ћу дакле учинити теби? чадо!

Ісаакъ пакъ рече отцу своме: еда є еданъ благословъ у тебе? отче! Ісааку се разжали, а Исавъ повиче гласомъ высокимъ, и заплачесе.

А Ісаакъ отацъ нѣговъ отговоривши рече му: ето у зною землѣ и у роси отзго быће благословъ теби;

отъ мача твога живићешь, и брату твоме служићешь! али ће быти време, кад' ћешь сбацыти и отрѣшити ярамъ нѣговъ съ врата твога.

Исавъ пакъ водіо є злобу на Іакова сбогъ благослова, коимъ га є благословю отацъ нѣговъ, пакъ помысли Исавъ у памети своіой: да се хоће приближити дани плача за отцемъ моимъ; па да убіемъ Іакова брата мога.

И буду Ревекки явлѣне рѣче Исава сына нѣна старіега; а она пошлѣ и дозове Іакова свога млађега, и рече му! гле! Исавъ братъ твой грози ти убити те.

Сад' дакле, чадо, послушай гласъ мой, устани‚ па бѣжи у Месопотамію къ брату моме Лавану у Харранъ

и поживи съ ньимъ нѣко време, докъ попусти ярость и гнѣвъ брата твога на те,

те заборави, шта си му учиніо, а я ћу послати и довести те отуда, да не будемъ кодъ васъ двоице кадгодъ безчадна у єданъ данъ.

Ісааку пакъ рекне Ревекка: досади ми животъ мой сбогъ кћерій сынова Хетейскихъ: ако узме Іаковъ жену отъ кћери землѣ ове, то нашто ми живити?