dan1865 | Димитрија Рашљић

Црквенословенски (Јел.) Црквенословенски (Ост.) Црк-слв. (Парим. XII-XII в.) Српски (Атанацковић) Српски (Даничић 1865) Грчки (Ралфс) Латински (Tremellius) Латински (Vulgata Clem.) Латински (Nova Vulgata) Јеврејски (Мас.) Сирски (Пешита)

Кад Исак остарје и очи му потамњеше, те не виђаше, дозва Исава старијега сина својега, и рече му: сине! А он одговори: ево ме.

Тада рече: ево остарио сам, не знам кад ћу умријети;

Узми оружје своје, тул и лук, и изиди у планину, те ми улови лова.

И зготови ми јело по мојој вољи, и донеси ми да једем, па да те блатослови душа моја док нијесам умрьо.

А Ревека чу шта Исак рече сину својему Исаву. И Исав отиде у планину да улови лова и донесе.

А Ревека рече Јакову сину својему говорећи: гле, чух оца твојега гдје бесједи с Исавом братом твојим, и рече:

Донеси ми лова, и зготови јело да једем, па да те благословим пред Господом док нијесам умрљо,

Него сада, сине, послушај ме, што ћу ти казати.

Иди сада к стаду и донеси два добра јарета, да зготовим оцу твојему јело од њих, како радо једе.

Па ћеш унијети оцу да једе и да те благослови док није умрьо.

А Јаков рече Ревеци матери својој: али је Исав брат мој рутав, а ја сам гладак;

Може ме опипати отац, па ће се осјетити да сам га хтио преварити, те ћу навући на се проклетство мјесто благослова.

А мати му рече: нека проклететво твоје, сине, падне на мене; само ме послушај, и иди и донеси ми.

Тада отишав узе и донесе матери својој; а мати његова зготови јело како јеђаше радо отац његов.

Па онда узе Ревека најљепше хаљине старијега сина својега, које бијаху у ње код куће, и обуче Јакова млађега сина својега,

И јарећим кожицама обложи му руке и врат гдје бјеше гладак.

И даде Јакову сину својему у руке јело и хљеб што зготови,

А он уђе к оцу својему и рече: оче. А он одговори: ево ме; који си ти, сине?

И Јаков рече оцу својему: ја, Исав твој првенац; учинио сам како си ми рекао; дигни се, посади се да једеш лова мојега, па да ме благослови душа твоја.

А Исак рече сину својему: кад брже нађе, сине? А он рече: Господ Бог твој даде, те изађе преда ме.

Тада рече Исак Јакову: ходи ближе, сине, да те опипам јеси ли син мој Исав или не.

И приступи Јаков к Исаку оцу својему, а он га опипа, па рече: глас је Јаковљев, али руке су Исавове.

И не позна га, јер му руке бјеху као у Исава брата његова рутаве; за то га благослови;

И рече му: јеси ли ти син мој Исав? А он одговори: ја сам.

Тада рече: а ти дај, сине, да једем лова твојега, па да те благослови душа моја. И даде му, те једе; па му донесе и вина, те пи.

По том Исак отац његов рече му: ходи сине, цјелуј ме.

И он приступи и цјелива га; а Исак осјети мирис од хаљина његовијех, и благослови га говорећи: гле, мирис сина мојега као мирис од поља које благослови Господ.

Бог ти дао росе небеске, и добре земље, и пшенице и вина изобила!

Народи ти служили и племена ти се клањала! Био господар браћи својој и клањали ти се синови матере твоје! Проклет био који тебе успроклиње а благословен који тебе узблагосиља!

А кад Исак благослови Јакова, и Јаков отиде испред Исака оца својега, у тај час дође Исав брат његов из лова.

Па зготови и он јело и унесе оцу својему, и рече му: устани, оче, да једеш што ти је син уловио, па да ме благослови душа твоја.

А Исак отац његов рече му: ко си ти? А он рече: ја, син твој, првенац твој, Исав.

Тада се препаде Исак, и рече: ко? да гдје је онај који улови и донесе ми лова, и од свега једох прије него ти дође, и благослових га он ће и остати благословен.

А кад чу Исав ријечи оца својега, вриште иза гласа и ожалости се веома, и рече оцу својему: благослови и мене, оче.

А он му рече: дође брат твој с пријеваром, и однесе твој благослов.

А Исав рече: право је што му је име Јаков, јер ме већ другом превари. Првенаштво ми узе, па ето сада ми узе и благослов. По том рече: нијеси ли и мени оставио благослов?

А Исак одговори, и рече Исаву: ето сам га поставио теби за господара, и сву браћу његову дадох му да му буду слуте; пшеницом и вином укријепих га; па шта бих сада теби учинио, сине?

А Исав рече оцу својему: еда ли је само један о благослов у тебе оче? благослови и мене, оче. И стаде иза гласа плакати Исав.

А Исак отац његов одговарајући рече му: ево, стан ће ти бити на родној земљи и роси небеској озго.

Али ћеш живјети од мача својега, и брату ћеш својему служити; али ће доћи вријеме, те ћеш по што се наплачеш скршити јарам његов с врата својега.

И Исав омрзе љуто на Јакова ради благослова, којим га благослови отац, и говораше у срцу својем: близу су жалосни дани оца мојега, тада ћу убити Јакова брата својега.

И казаше Ревеци ријечи Исава сина њезина старијега, а она, пославши дозва Јакова млађега сина својега, и рече му: гле, Исав брат твој тјеши се тијем што хоће да те убије.

Него, сине, послушај што ћу ти казати; устани и бјежи к Лавану брату мојему у Харан.

И остани код њега неко вријеме докле прође срдња брата твојега.

Докле се гњев брата твојега одврати од тебе, те заборави што си му учинио; а онда ћу ја послати да те доведу оданде. За што бих остала без обојице вас у један дан?

А Исаку рече Ревека: омрзао ми је живот ради овијех Хетејака. Ако се Јаков ожени Хетејком, каком између кћери ове земље, на што ми живот?

Бы́сть же ꙗ҆́ко състарѣсѧ и҆саа́къ, и҆ ѻ҆слѣпо́ста ѻ҆́чи е҆мꙋ въ не видѣ́нїе· И҆ възва̀ и҆са́ва сн҃а свое̑го старѣ́ишаго, и҆ рече е҆мꙋ сн҃е мой, ѿвѣщаⷡ‍҇ и҆саⷡ‍҇ к немꙋ̀ с҄е а҆зъ,

рече́ же е҆мꙋ, с҄е аⷥ съста́рѣхсѧ, и҆ не вѣмъ дн҃и сконча́нїю мое̑мꙋ,

нн҃ѣ оу҆бо възмѝ съсꙋд̾ свой тꙋл же и҆ лꙋкъ, и҆зы́ди на́ поле, и҆ оу҆лови́ ми звѣ́рь,

и҆ сътвори́ ми ѧ́дь ꙗ҆коже люблю̀, и҆ принеси́ ми да ѧ́мъ, да блⷵвит̾ тѧ дш҃а моѧ̀ пре́жде даже не оу҆мрꙋ̀,

реве́ка же слы́шавши гл҃ща і҆саа́ка къ сн҃ꙋ свое̑мꙋ и҆са́вꙋ, і҆ и҆де и҆са́въ на́ поле ловиⷮ ло́вꙋ ѿц҃ꙋ свое̑мꙋ·

Рече́ же реве́ка къ і҆а́ковꙋ сн҃ꙋ свое̑мꙋ меншемꙋ, с҄е а҆зъ слы́шаⷯ ѿц҃а твоеⷢ‍҇ къ и҆са́вꙋ бра́тꙋ твое̑мꙋ гл҃юща,

принеси́ ми звѣри́нꙋ, и҆ сътвори́ ми ѧ҆́дь, да ѧ́дше и҆ блⷵвлю́ тѧ преⷣ бм҃ъ пре́жде не́жели оу҆мрꙋ̀·

Нн҃ѣ оу҆бо послꙋ́шаи менѐ сн҃е мой, ꙗ҆́коже ти а҆зъ повелю̀.

ше́дъ въ ѻ҆вца̀ пои̑мѝ ѿ нихъ дв҄а ко́злища ю҆́на, и҆ добра̀ и҆ сътворю̀ ѧ҆́дь ѿц҃ꙋ твое̑мꙋ, ꙗ҆коже лю́бить,

и҆ вънесе́ши ѿц҃ꙋ твое̑мꙋ и҆ бꙋдеть ꙗ҆́сти, и҆ блⷵвит̾ тѧ ѿц҃ъ твой пре́жде даже не ѹ́мреⷮ·

Рече же і҆а́ковъ реве́цѣ мт҃ри свое́й, бра́тъ мой е҆сть мꙋ́жь косма́тъ, а҆ а́з же мꙋ́жь го́лъ

е҆гда̀ ѻ҆бы́щеть мѧ ѻ҆ц҃ъ мо́й, и҆ бꙋдꙋ пред ни́мъ ꙗ҆́ко ѻ҆би́длив̾, и҆ принесꙋ̀ на́ сѧ клѧ́твꙋ а҆ не блⷵвенїе·

Реⷱ‍҇ же е҆мꙋ мт҃и на мн҄ѣ клѧ́тва твоѧ̀ ча́до, то́чїю послꙋ́шай гла́са мое̑го, и҆ шеⷣ принеси́ ми,

шеⷣ же поѧ̀ и҆ принесѐ ма́тери, и҆ сътворѝ е҆мꙋ мт҃и ѧ҆́дь, ꙗ҆́коже люблѧ́ше ѿц҃ъ е҆го.

възе́мши ⷤ‍ⷷ реве́ка ри́зы и҆са́влѧ, сн҃а своего старѣ́ишаго кра́сны, ꙗ҆́же бѧ́хꙋ оу҆ неѧ̀ в домꙋ̀, и҆ ѻ҆блечѐ сн҃а свое̑го ме́ншаго і҆а́кова,

и҆ козли́нама ко́злищю ѻ҆бвѝ е҆мꙋ рꙋцѣ. и҆ наго́е ши́ѧ е҆го.

и҆ вда̀ ѧ́дь, и҆ хлѣбы ꙗ҆́же сътворѝ, в рꙋцѣ і҆аковли сн҃а свое̑го·

И҆ принесѐ ѿц҃ꙋ свое̑мꙋ, и҆ рече ́ѿч҃е, се́й же рече с҄е а҆зъ кт҄о е҆си т҄ы ча́до,

и҆ рече і҆а́ковъ ѿц҃ꙋ а҆зъ е҆смь и҆са́въ прьвенеⷰ‍҇ твой, сътвориⷯ ꙗ҆́коже ми гл҃а, въста́вши сѧ́ди, да ꙗ҆си ловитвꙋ мою̀, да блⷵвиⷮ мѧ дш҃а твоѧ̀·

Реⷱ‍҇ же і҆сааⷦ‍҇ сн҃ꙋ свое̑мꙋ, что̀ с҄е ꙗ҆́ко ско́ро ѻ҆брѣте. ѡѼ ча́до, се́й же реⷱ‍҇, е҆же вда̀ г҃ь б҃ъ твои преⷣ лицеⷨ моиⷨ.

Реⷱ‍҇ же і҆сааⷦ‍҇ къ і҆а́ковꙋ, пристꙋпѝ ча́до ко мнѣ да́ тѧ ѻ҆сѧжю, а҆ще ты́ е҆си сн҃ъ мо́й і҆саⷡ‍҇ и҆л҄и нѝ.

пристꙋпиⷤ‍ⷷ і҆а́коⷡ‍҇ къ ѿц҃ꙋ свое̑мꙋ и҆ ѻ҆сѧза ѝ, и҆ реⷱ‍҇ с҄е глⷵа ꙗ҆́ко гласъ і҆а́ковль, рꙋцѣ же ꙗ҆ко рꙋцѣ иса́вовѣ,

и҆ не позна е҆го, бѣста бо рꙋцѣ е҆го ꙗ҆́ко рꙋцѣ и҆савовѣ бра́та е҆го косма́тѣ· Блⷵви же е҆мꙋ

и҆ реⷱ‍҇ ты́ ли е҆си сн҃ъ мой и҆саⷡ‍҇, ѻ́н же реⷱ‍҇ а҆зъ е҆смь.

и҆ реⷱ‍҇ принеси́ ми да ѧ́мъ лови́твꙋ твою̀ ча́до, да блⷵвить т҄ѧ дш҃а моѧ̀, и҆ принесѐ е҆мꙋ і҆ ѧ́сть, и҆ принесѐ е҆мꙋ вино̀ и҆ п҆и·

Рече же е҆мꙋ і҆саа́къ ѿц҃ъ е҆го, пристꙋпѝ къ мн҄ѣ. да м҄ѧ лобыжеши ча́до,

пристꙋпи́в же и҆ лобза̀ и҆̀· и҆ ѻ҆бонѧ̀ воню ри́зъ е҆го, и҆ блⷵви е҆мꙋ и҆ реⷱ‍҇ с҄е вънѧ̀ сн҃а мое̑го, ꙗ҆́ко вънѧ̀ ни́въ по́льныⷯ, е҆мꙋже блⷵви г҃ь,

да да́сть тебѣ г҃ь ѿ росы̀ нбⷵныа̀, и҆ ѿ вла́гы земны́ѧ· Мно́жество̀ пшени́чно и҆ ви́нно,

и҆ да тѝ рабо́таю̑ть ꙗ҆́зы́цы, и҆ да покло́нѧт̾ ти сѧ кн҃ѕи, и҆ бꙋ́ди гдⷵнъ братꙋ твое̑мꙋ, да ти сѧ покланѧ́ють сн҃ве ѿца твое̑го, проклинаѧ т҄ѧ бꙋ́деⷮ про́клѧⷮ, и҆ блⷵвѧ́й т҄ѧ бꙋ́деть блⷵвенъ·

И҆ бы́сть ꙗ҆́ко сконча̀ и҆саа́къ блⷵвѧ і҆а́кова сн҃а свое̑го и҆ ꙗ҆́ко ѻ҆ты́де і҆а́коⷡ‍҇ ѿ лица̀ і҆саа́ка ѿц҃а свое̑го· И҆са́въ братъ е҆го прїиде з лови́твы,

сътвори́ же и҆ се́и ꙗ҆́дь, и҆ принесѐ ѿц҃ꙋ свое̑мꙋ, и҆ рече въстани ѿч҃е мой і҆ ꙗ҆́ждь ѿ лови́твы сн҃а свое̑го, да блⷵви́ть мѧ дш҃а твоѧ̀,

рече же е҆мꙋ і҆саа́къ ѿц҃ъ е҆го, кто̀ е҆си т҄ы, и҆са́въ же рече а҆́зъ е҆смь сн҃ъ твой прьве́нецъ и҆са́въ·

Чюди́ же сѧ і҆саа́къ чю́днѣ вельми ѕѣло , кт҄о оу҆бо лови́твꙋ принесѐ м҄и. и҆ ꙗ҆́доⷯ ѿ него̀, преⷣ прише́ствїемъ твои́мъ, и҆ блⷵвихъ е҆мꙋ, и҆ блⷵвенъ е҆сть·

Бы́сть же ꙗ҆́ко слы́ша и҆са́въ рѣчь і҆саа́ка ѿц҃а свое̑го, и҆ възопѝ гласомъ велїе́мъ, и҆ го́ркымъ ѕѣло, и҆ рече блⷵви и҆ менѐ ѿч҃е,

речеⷤ‍ⷷ е҆мꙋ пришеⷣ братъ твой съ ле́стїю взѧтъ блⷵве́нїе твоѐ·

И҆ рече і҆са́въ поправдѣ прозва̀ и҆́мѧ е҆мꙋ і҆а́ковъ, прельсти б҄о мѧ с҄е втори́цею, и҆ прьве́ньство мое взѧ̀, и҆ нн҃ѣ взѧ̀ блⷵвенїе моѐ, рече же і҆са́въ ѿц҃ꙋ своемꙋ, нⷵѣ л҄и ѻ҆ста́ло мн҄ѣ ѿч҃е блⷵвенїа.

ѿвѣща́в же і҆саа́къ рече і҆са́вꙋ, оу҆же гднⷵа е҆го сътвори́хъ тебѣ и҆ вс҄ю бра́тїю сътвориⷯ рабы̀ емꙋ, пшени́цею и҆ виноⷨ оу҆твердиⷯ е҆го, тебѣ же чт҄о сътворю̀ ча́до·

Рече же і҆са́въ ѿц҃ꙋ свое̑мꙋ, е҆да̀ е҆ді́но е҆сть блⷵвенїе оу҆ тебѐ ѿч҃е, блⷵви оу҆бо и҆ менѐ ѿч҃е. съмили́ же сѧ і҆саа́къ, и҆ възопѝ гла́сомъ ве́лїимъ і҆са́въ, и҆ въспла́касѧ.

ѿвѣща́в же і҆саа́къ ѿц҃ъ е҆го речѐ е҆мꙋ, се ѿ вла́ги земны́ѧ бꙋ́ди ти вселе́нїе, и҆ ѿ росы̀ нбⷵныѧ̀ съвы́ше,

и҆ мече́мъ своимъ жи́въ бꙋди, и҆ бра́тꙋ своемꙋ да поработа́е̑ши· Бꙋ́дет же часъ е҆гда̀ рас̾сы́плеши, и҆ ѿрѣши́ши ꙗ҆ре́мъ е҆го, ѿ вы́ѧ свое́ѧ·

Съпротивлѧ́ше же сѧ і҆са́въ і҆а́ковꙋ, ѻ҆ блⷵве́нїѝ и҆же блⷵвѝ ѿц҃ъ е҆го, и҆ рече і҆са́въ въ оу҆мѣ своеⷨ, а҆ще быша приспѣ́ли дн҃їе см҃рти ѿц҃а мое̑го. да бы́хъ оу҆би́лъ і҆а́кова брата свое̑го·

Възвѣще́на же быша реве́цѣ словеса̀ сн҃а еѧ̀ старѣ́ишаго, и послаⷡ‍҇ призва̀ і҆а́кова сн҃а свое̑го ю҆нѣ́ишаго, и҆ рече е҆мꙋ с҄е і҆са́въ братъ твой хощеⷮ оу҆би́ти т҄ѧ·

Нн҃ѣ оу҆бо ча́до послꙋшай гла́са мое̑го. въста́в же бѣжѝ в междорѣ́чїе, къ лава́нꙋ братꙋ мое̑мꙋ въ хара́нъ,

и҆ бꙋ́ди с нимъ нѣколико дн҃їи, до́ндеже минеⷮ лютость и҆ гнѣ́въ брата твое̑го ѿ тебѐ,

и҆ забꙋдетъ е҆же е҆мꙋ сътвори́лъ е҆си, и҆ посла́въ приведꙋ тѧ ѿтꙋ́дꙋ, да не когда̀ бесча́дꙋ бꙋ́дꙋ ѻ҆бою̀ ва́ю въ е҆ді́н̾ дн҃ь.

Рече же реве́ка къ і҆саа́кꙋ. стꙋжи́хъ с҄и жи́знїю свое́ю, дще́рей ра́ди сн҃овъ хеⷮѳе́ѻ҆въ, а҆ще пои́метъ і҆а́ковъ женꙋ̀ ѿ дще́рей землѧ̀ сеѧ̀, т҄о въскꙋ́ю ми е҆сть жи́ти·

Кад’ остари Ісаакъ, и очи му ослабе за виђенѣ дозове Исава сына свога старіега, и рекне му: сыне мой! а онъ рече: ево ме!

И рече Ісаакъ: гле! остаріо самъ и не знамъ дана смрти мое.

Узми дакле оружіе твое, рожацъ и лукъ, пакъ изиђи у полѣ, те ми улови ловъ;

и скувай ми єло, као што я имамъ радо и донеси ми да єдемъ. па да те благословимъ пре него умрем.

А Ревекка чуе говорећа Исаву сыну своме, а Исавъ изиђе уполѣ уловити ловъ отцу своме.

И рече Ревекка Іакову сыну своме млађему: гле! я слушахъ отца твога бесѣдуюћа Исаву брату твоме и говорећа: донеси ми ловъ,

и сготови ми єло‚ да те, кад’ будемъ єо, благословимъ предъ Господемъ пре него умремъ.

Сад’ дакле, сыне мой, послушай ме, као што ти я заповѣдамъ:

иди къ овцама, и узми отуда два ярета мегка и добра‚ пакъ ћу сготовити єло отцу твоме, као што онъ радо има;

и отнећешь отцу твоме, да єде, и да те благослови отацъ твой пре него умре.

А Іаковъ рече Ревекки матери своіой: Исавъ братъ мой є човѣкъ космать, а я самь човѣкъ гладакъ;

ако ме како опипа отацъ мой, па да не будемъ предъ ньимъ као презирућій, пакъ наведемъ на себе клетву, а не благословъ.

А мати му рече: клетва твоя на ме, чадо; само послушай гласъ мой, пакъ иди и донеси ми.

Отишавши узме и донесе, а мати сготови єло, као што є отацъ нѣговъ радо имао.

И Ревекка, узевши лѣпу хальину Исава сына свога старіега, коя є кодъ нѣ была у кући, обуче у ню Іакова сына свога старіега,

а кожицама ярећіима обвіе мышце нѣгове и наготу врата нѣговога,

па єло и хлѣбъ, што є сготовила, даде у руке Іакову сыну своме,

те унесе отцу своме, и рекне: отче! а овай рече: ево самь; тко съ ты? чадо!

И рече Іаковъ отцу: я самь Исавъ првенацъ твой‚ урадіо самь као што си ми рекао; устани, сѣди и єди отъ лова мога, па да ме благослови душа твоя,

А Ісаакъ рече сыну своме: шта є то, да си тако брзо нашао? о чадо! и онъ отговори: тако даде Господъ Богъ предамномъ.

А Ісаакъ рекне Іакову: приближисе къ мени, да те опипамъ, чадо, єси ли ты сынъ мой Исавъ или не.

И Іаковъ се приближи Ісааку отцу своме, па га опина, и рече: гласъ є истина Іаковлѣвъ; али руке су руке Исавове.

И не позна га; єръ руке му быше, као руке Исава брата нѣговога, космате. И благослови га,

и рече: еси ли ть сынъ мой Исавъ? а онъ рече: я самь.

И рече: донеси ми єсти отъ лова твога, чадо, да те благослови душа моя; и донесе му, и єо є, и донесе му віно, и піо є.

И рече му Ісаакъ отацъ нѣговъ: приближисе къ мени, па полюби ме, чадо!

Онъ се приближи, и полюби га; а Ісаакъ омирише сагу хальина нѣговыхъ, па га благослови и рече: гле! мирисъ сына мога као мирисъ ньиве оброђене, кою є благословіо Господъ;

и нека ти Богъ даде отъ росе небесне, и отъ масти землѣ, и много пшенице и віна:

и нека ти служе народи, и нека ти се кланяю Князеви; и буди Господинъ брату твоме, и теби ће кланятисе сынови отца твога; тко тебе куне, проклетъ ће бити, а тко те благосиля, благословенъ.

А кад’ престане Ісаакъ благосиляти Іакова сына свога, и кад' изиђе Іаковъ испредъ Ісаака отца свога; дође Исавъ брать нѣговъ изъ лова,

па и тай сготови єло, унесе отцу своме, И рече отцу: некъ устане отацъ мой, да єде отъ лова сына свога, па да ме благослови душа твоя.

А Ісаакъ отацъ нѣговъ рече му: тко си ты? и рече онъ: я самь сынъ твой првенацъ Исавъ.

И ужаснусе Ісаакъ ужасомъ врло великимъ, и рече: тко є дакле тай, кой ми улови ловъ, и донесе ми, и я єдохъ отъ свега пре него ты дође? па га благословихъ, и остаће блатословенъ.

А кад’ чу Исакъ рѣчи отца свога Ісаака, повиче гласомъ высокимъ и врло горкимъ, па рече: благослови дакле и мене, отче!

И рече му онъ: братъ твой дође съ преваромъ и узе благословъ твой.

И рече Исавъ: право му се надћну име Іаковъ, єръ превара ме већь другій путъ, и првенство мое узе, и сад’ узе благословъ мой; пакъ рече Исавъ отцу своме: ниси ли и мени оставіо благослова? отче!

Ісаакъ отговори, и рече Исаву: кад’ самь нѣга учиніо Господиномъ теби, и сву браћу нѣгову учинихъ слуге нѣму, пшеницомъ и віномъ утврдихъ га: шта ћу дакле учинити теби? чадо!

Ісаакъ пакъ рече отцу своме: еда є еданъ благословъ у тебе? отче! Ісааку се разжали, а Исавъ повиче гласомъ высокимъ, и заплачесе.

А Ісаакъ отацъ нѣговъ отговоривши рече му: ето у зною землѣ и у роси отзго быће благословъ теби;

отъ мача твога живићешь, и брату твоме служићешь! али ће быти време, кад' ћешь сбацыти и отрѣшити ярамъ нѣговъ съ врата твога.

Исавъ пакъ водіо є злобу на Іакова сбогъ благослова, коимъ га є благословю отацъ нѣговъ, пакъ помысли Исавъ у памети своіой: да се хоће приближити дани плача за отцемъ моимъ; па да убіемъ Іакова брата мога.

И буду Ревекки явлѣне рѣче Исава сына нѣна старіега; а она пошлѣ и дозове Іакова свога млађега, и рече му! гле! Исавъ братъ твой грози ти убити те.

Сад' дакле, чадо, послушай гласъ мой, устани‚ па бѣжи у Месопотамію къ брату моме Лавану у Харранъ

и поживи съ ньимъ нѣко време, докъ попусти ярость и гнѣвъ брата твога на те,

те заборави, шта си му учиніо, а я ћу послати и довести те отуда, да не будемъ кодъ васъ двоице кадгодъ безчадна у єданъ данъ.

Ісааку пакъ рекне Ревекка: досади ми животъ мой сбогъ кћерій сынова Хетейскихъ: ако узме Іаковъ жену отъ кћери землѣ ове, то нашто ми живити?