Кад Исак остарје и очи му потамњеше, те не виђаше, дозва Исава старијега сина својега, и рече му: сине! А он одговори: ево ме.
Тада рече: ево остарио сам, не знам кад ћу умријети;
Узми оружје своје, тул и лук, и изиди у планину, те ми улови лова.
И зготови ми јело по мојој вољи, и донеси ми да једем, па да те блатослови душа моја док нијесам умрьо.
А Ревека чу шта Исак рече сину својему Исаву. И Исав отиде у планину да улови лова и донесе.
А Ревека рече Јакову сину својему говорећи: гле, чух оца твојега гдје бесједи с Исавом братом твојим, и рече:
Донеси ми лова, и зготови јело да једем, па да те благословим пред Господом док нијесам умрљо,
Него сада, сине, послушај ме, што ћу ти казати.
Иди сада к стаду и донеси два добра јарета, да зготовим оцу твојему јело од њих, како радо једе.
Па ћеш унијети оцу да једе и да те благослови док није умрьо.
А Јаков рече Ревеци матери својој: али је Исав брат мој рутав, а ја сам гладак;
Може ме опипати отац, па ће се осјетити да сам га хтио преварити, те ћу навући на се проклетство мјесто благослова.
А мати му рече: нека проклететво твоје, сине, падне на мене; само ме послушај, и иди и донеси ми.
Тада отишав узе и донесе матери својој; а мати његова зготови јело како јеђаше радо отац његов.
Па онда узе Ревека најљепше хаљине старијега сина својега, које бијаху у ње код куће, и обуче Јакова млађега сина својега,
И јарећим кожицама обложи му руке и врат гдје бјеше гладак.
И даде Јакову сину својему у руке јело и хљеб што зготови,
А он уђе к оцу својему и рече: оче. А он одговори: ево ме; који си ти, сине?
И Јаков рече оцу својему: ја, Исав твој првенац; учинио сам како си ми рекао; дигни се, посади се да једеш лова мојега, па да ме благослови душа твоја.
А Исак рече сину својему: кад брже нађе, сине? А он рече: Господ Бог твој даде, те изађе преда ме.
Тада рече Исак Јакову: ходи ближе, сине, да те опипам јеси ли син мој Исав или не.
И приступи Јаков к Исаку оцу својему, а он га опипа, па рече: глас је Јаковљев, али руке су Исавове.
И не позна га, јер му руке бјеху као у Исава брата његова рутаве; за то га благослови;
И рече му: јеси ли ти син мој Исав? А он одговори: ја сам.
Тада рече: а ти дај, сине, да једем лова твојега, па да те благослови душа моја. И даде му, те једе; па му донесе и вина, те пи.
По том Исак отац његов рече му: ходи сине, цјелуј ме.
И он приступи и цјелива га; а Исак осјети мирис од хаљина његовијех, и благослови га говорећи: гле, мирис сина мојега као мирис од поља које благослови Господ.
Бог ти дао росе небеске, и добре земље, и пшенице и вина изобила!
Народи ти служили и племена ти се клањала! Био господар браћи својој и клањали ти се синови матере твоје! Проклет био који тебе успроклиње а благословен који тебе узблагосиља!
А кад Исак благослови Јакова, и Јаков отиде испред Исака оца својега, у тај час дође Исав брат његов из лова.
Па зготови и он јело и унесе оцу својему, и рече му: устани, оче, да једеш што ти је син уловио, па да ме благослови душа твоја.
А Исак отац његов рече му: ко си ти? А он рече: ја, син твој, првенац твој, Исав.
Тада се препаде Исак, и рече: ко? да гдје је онај који улови и донесе ми лова, и од свега једох прије него ти дође, и благослових га он ће и остати благословен.
А кад чу Исав ријечи оца својега, вриште иза гласа и ожалости се веома, и рече оцу својему: благослови и мене, оче.
А он му рече: дође брат твој с пријеваром, и однесе твој благослов.
А Исав рече: право је што му је име Јаков, јер ме већ другом превари. Првенаштво ми узе, па ето сада ми узе и благослов. По том рече: нијеси ли и мени оставио благослов?
А Исак одговори, и рече Исаву: ето сам га поставио теби за господара, и сву браћу његову дадох му да му буду слуте; пшеницом и вином укријепих га; па шта бих сада теби учинио, сине?
А Исав рече оцу својему: еда ли је само један о благослов у тебе оче? благослови и мене, оче. И стаде иза гласа плакати Исав.
А Исак отац његов одговарајући рече му: ево, стан ће ти бити на родној земљи и роси небеској озго.
Али ћеш живјети од мача својега, и брату ћеш својему служити; али ће доћи вријеме, те ћеш по што се наплачеш скршити јарам његов с врата својега.
И Исав омрзе љуто на Јакова ради благослова, којим га благослови отац, и говораше у срцу својем: близу су жалосни дани оца мојега, тада ћу убити Јакова брата својега.
И казаше Ревеци ријечи Исава сина њезина старијега, а она, пославши дозва Јакова млађега сина својега, и рече му: гле, Исав брат твој тјеши се тијем што хоће да те убије.
Него, сине, послушај што ћу ти казати; устани и бјежи к Лавану брату мојему у Харан.
И остани код њега неко вријеме докле прође срдња брата твојега.
Докле се гњев брата твојега одврати од тебе, те заборави што си му учинио; а онда ћу ја послати да те доведу оданде. За што бих остала без обојице вас у један дан?
А Исаку рече Ревека: омрзао ми је живот ради овијех Хетејака. Ако се Јаков ожени Хетејком, каком између кћери ове земље, на што ми живот?
Senuit autem Isaac, et caligaverunt oculi ejus, et videre non poterat: vocavitque Esau filium suum majorem, et dixit ei: Fili mi? Cui respondit: Adsum.
Cui pater: Vides, inquit, quod senuerim, et ignorem diem mortis meæ.
Sume arma tua, pharetram, et arcum, et egredere foras: cumque venatu aliquid apprehenderis,
fac mihi inde pulmentum sicut velle me nosti, et affer ut comedam: et benedicat tibi anima mea antequam moriar.
Quod cum audisset Rebecca, et ille abiisset in agrum ut jussionem patris impleret,
dixit filio suo Jacob: Audivi patrem tuum loquentem cum Esau fratre tuo, et dicentem ei:
Affer mihi de venatione tua, et fac cibos ut comedam, et benedicam tibi coram Domino antequam moriar.
Nunc ergo, fili mi, acquiesce consiliis meis:
et pergens ad gregem, affer mihi duos hædos optimos, ut faciam ex eis escas patri tuo, quibus libenter vescitur:
quas cum intuleris, et comederit, benedicat tibi priusquam moriatur.
Cui ille respondit: Nosti quod Esau frater meus homo pilosus sit, et ego lenis:
si attrectaverit me pater meus, et senserit, timeo ne putet me sibi voluisse illudere, et inducam super me maledictionem pro benedictione.
Ad quem mater: In me sit, ait, ista maledictio, fili mi: tantum audi vocem meam, et pergens, affer quæ dixi.
Abiit, et attulit, deditque matri. Paravit illa cibos, sicut velle noverat patrem illius.
Et vestibus Esau valde bonis, quas apud se habebat domi, induit eum:
pelliculasque hædorum circumdedit manibus, et colli nuda protexit:
deditque pulmentum, et panes, quos coxerat, tradidit.
Quibus illatis, dixit: Pater mi? At ille respondit: Audio. Quis es tu, fili mi?
Dixitque Jacob: Ego sum primogenitus tuus Esau: feci sicut præcepisti mihi: surge, sede, et comede de venatione mea, ut benedicat mihi anima tua.
Rursumque Isaac ad filium suum: Quomodo, inquit, tam cito invenire potuisti, fili mi? Qui respondit: Voluntas Dei fuit ut cito occurreret mihi quod volebam.
Dixitque Isaac: Accede huc, ut tangam te, fili mi, et probem utrum tu sis filius meus Esau, an non.
Accessit ille ad patrem, et palpato eo, dixit Isaac: Vox quidem, vox Jacob est: sed manus, manus sunt Esau.
Et non cognovit eum, quia pilosæ manus similitudinem majoris expresserant. Benedicens ergo illi,
ait: Tu es filius meus Esau? Respondit: Ego sum.
At ille: Affer mihi, inquit, cibos de venatione tua, fili mi, ut benedicat tibi anima mea. Quos cum oblatos comedisset, obtulit ei etiam vinum. Quo hausto,
dixit ad eum: Accede ad me, et da mihi osculum, fili mi.
Accessit, et osculatus est eum. Statimque ut sensit vestimentorum illius fragrantiam, benedicens illi, ait: Ecce odor filii mei sicut odor agri pleni, cui benedixit Dominus.
Det tibi Deus de rore cæli et de pinguedine terræ abundantiam frumenti et vini.
Et serviant tibi populi, et adorent te tribus: esto dominus fratrum tuorum, et incurventur ante te filii matris tuæ: qui maledixerit tibi, sit ille maledictus, et qui benedixerit tibi, benedictionibus repleatur.
Vix Isaac sermonem impleverat, et egresso Jacob foras, venit Esau,
coctosque de venatione cibos intulit patri, dicens: Surge, pater mi, et comede de venatione filii tui, ut benedicat mihi anima tua.
Dixitque illi Isaac: Quis enim es tu? Qui respondit: Ego sum filius tuus primogenitus Esau.
Expavit Isaac stupore vehementi: et ultra quam credi potest admirans, ait: Quis igitur ille est qui dudum captam venationem attulit mihi, et comedi ex omnibus priusquam tu venires ; benedixique ei, et erit benedictus?
Auditis Esau sermonibus patris, irrugiit clamore magno: et consternatus, ait: Benedic etiam et mihi, pater mi.
Qui ait: Venit germanus tuus fraudulenter, et accepit benedictionem tuam.
At ille subjunxit: Juste vocatum est nomen ejus Jacob: supplantavit enim me en altera vice: primogenita mea ante tulit, et nunc secundo surripuit benedictionem meam. Rursumque ad patrem: Numquid non reservasti, ait, et mihi benedictionem?
Respondit Isaac: Dominum tuum illum constitui, et omnes fratres ejus servituti illius subjugavi ; frumento et vino stabilivi eum: et tibi post hæc, fili mi, ultra quid faciam?
Cui Esau: Num unam, inquit, tantum benedictionem habes, pater? mihi quoque obsecro ut benedicas. Cumque ejulatu magno fleret,
motus Isaac, dixit ad eum: In pinguedine terræ, et in rore cæli desuper,
erit benedictio tua. Vives in gladio, et fratri tuo servies: tempusque veniet, cum excutias et solvas jugum ejus de cervicibus tuis.
Oderat ergo semper Esau Jacob pro benedictione qua benedixerat ei pater: dixitque in corde suo: Venient dies luctus patris mei, et occidam Jacob fratrem meum.
Nuntiata sunt hæc Rebeccæ: quæ mittens et vocans Jacob filium suum, dixit ad eum: Ecce Esau frater tuus minatur ut occidat te.
Nunc ergo, fili mi, audi vocem meam, et consurgens fuge ad Laban fratrem meum in Haran:
habitabisque cum eo dies paucos, donec requiescat furor fratris tui,
et cesset indignatio ejus, obliviscaturque eorum quæ fecisti in eum: postea mittam, et adducam te inde huc: cur utroque orbabor filio in uno die?
Dixitque Rebecca ad Isaac: Tædet me vitæ meæ propter filias Heth: si acceperit Jacob uxorem de stirpe hujus terræ, nolo vivere.