dan1865 | Димитрија Рашљић

Црквенословенски (Јел.) Црквенословенски (Ост.) Црк-слв. (Парим. XII-XII в.) Српски (Атанацковић) Српски (Даничић 1865) Грчки (Ралфс) Латински (Tremellius) Латински (Vulgata Clem.) Латински (Nova Vulgata) Јеврејски (Мас.) Сирски (Пешита)

А Аврам бјеше стар и временит, и Господ бјеше благословио Аврама у свему;

И рече Аврам слузи својему најстаријему у кући својој, који бјеше над свијем добром његовијем: метни руку своју под стегно моје,

Да те закунем Господом Богом небеским и Богом земаљским да не ћеш довести жене сину мојему између кћери овијех Хананеја, међу којима живим;

Него да ћеш отићи у земљу моју и у род мој и довести жену сину мојему Исаку.

А слуга му рече: а ако дјевојка не хтједбуде поћи са мном у ову земљу; хоћу ли одвести сина твојега у земљу из које си се иселио?

А Аврам му рече: пази да не одведеш сина мојега онамо.

Господ Бог небески, који ме је узео из дома оца мојега и из земље рода мојега, и који ми је рекао и заклео ми се говорећи: сјемену ћу твојему дати земљу ову, он ће послати анђела својега пред тобом да доведеш жену сину мојему оданде.

Ако ли дјевојка не хтједбуде поћи с тобом, онда да ти је проста заклетва моја; само сина мојега немој одвести онамо.

И метну слуга руку своју под стегно Авраму господару својему, и закле му се за ово.

Тада слуга узе десет камила између камила господара својега да иде, јер све благо господара његова бјеше под његовом руком; и отишав дође у Месопотамију до града Нахорова.

И пусти камиле да полијежу иза града код студенца пред вече кад излазе грађанке да захватају воде;

И рече: Господе Боже господара мојега Аврама, дај ми срећу данас и учини милост господару мојему Авраму.

Ево, ја ћу стајати код овога студенца, а грађанке ће доћи да захватају воде.

Којој дјевојци речем: нагни крчаг свој да се напијем, а она рече: на пиј, и камиле ћу ти напојити; дај то да буде она коју си намијенио слузи својему Исаку; и по томе да познам да си учинио милост господару мојему.

И он још не изговори, а то Ревека, кћи Ватуила сина Мелхе жене Нахора брата Аврамова, дође с крчагом на рамену.

И бјеше врло лијепа, још дјевојка, још је човјек не бјеше познао. Она сиђе на извор, и наточи крчаг, и пође;

А слуга искочи пред њу, и рече: дај ми да се напијем мало воде из крчага твојега.

А она рече: на пиј, господару. И брже спусти крчаг на руку своју, и напоји га.

И кад га напоји, рече: и камилама ћу твојим налити нека се напију.

И брже изручи крчаг свој у појило, па опет отрча на студенац да налије, и нали свијем камилама, његовијем.

А човјек јој се дивљаше, и ћуташе, не ће ли познати је ли Господ дао срећу путу његову или није.

А кад се камиле напише, извади човјек златну гривну од по сикла п метну јој око чела и двије наруквице метну јој на руке од десет сикала злата.

И рече: чија си кћи? кажи ми. Има ли у кући оца твојега мјеста за нас да преноћимо?

А она му рече: ја сам кћи Ватуила сина Мелшина, којега роди Нахору.

Још рече: има у нас много сламе и пиће и мјеста за ноћиште.

Тада се поклони човјек и захвали Господу,

И рече: благословен да је Господ Бог господара мојега Аврама, што не остави милости своје и вјере своје према господару мојем, и путем доведе ме Господ у дом родбине господара мојега.

А дјевојка отрча и све ово каза у дому матере своје.

А Ревека имаше брата, којему име бјеше Лаван; и истрча Лаван к човјеку на студенац,

Како видје гривну и наруквице на рукама сестре своје и чу гдје Ревека сестра му рече: тако ми каза човјек; дође к човјеку; а он стајаше код камила на студенцу,

И рече: ходи, који си благословен од Господа; што би стајао на пољу? спремио сам кућу, има мјеста и за камиле.

И доведе човјека у кућу, и растовари камиле; и дадоше сламе и пиће камилама, и донесоше воде за ноге њему и људима што бијаху с њим;

И поставише му да једе; али он рече: не ћу јести докле не кажем ствар своју. А Лаван му рече: говори.

Тада рече: ја сам слуга Аврамов.

А Господ је благословио господара мојега веома, те је постао велик, и дао му је оваца и говеда, и сребра и злата, и слуга, и слушкиња, и камила и магараца.

И још Сара жена господара мојега роди сина господару мојему у старости његовој, и он му даде све што има.

А мене закле господар мој говорећи: немој довести сину мојему жене између кћери овијех Хананеја, међу којима живим;

Него иди у дом оца мојега и у род мој, да доведеш жену сину мојему.

А ја рекох господару својему: може бити да дјевојка неће хтјети поћи са мном.

А он ми рече: Господ, по чијој вољи свагда живљах, послаће анђела својега с тобом, и даће срећу твојему путу да доведеш жену сину мојему од рода мојега, из дома оца мојега.

Онда ће ти бити проста заклетва моја кад отидеш у род мој, ако ти је и не даду, опет ће ти бити проста, заклетва моја.

И кад дођох данас на студенац, рекох: Господе Боже господара мојега Аврама, ако си дао срећу путу мојему, којим идем,

Ево, ја ћу стајати код студенца: која дјевојка дође да захвати воде, и ја јој кажем: дај ми да се напијем мало воде из крчага твојега,

А она ми одговори: и ти пиј и камилама ћу твојим налити; то нека буде жена коју је намијенио Господ сину господара мојега.

Ја још не изговорих у срцу својем, а дође Ревека с крчагом на рамену, и сишавши на извор захвати; и ја јој рекох: дај ми да се напијем,

А она брже спустивши са себе крчаг рече: на пиј, и камиле ћу ти напојити. И кад се напих, напоји и камиле моје.

И запитах је говорећи: чија си кћи? А она одговори: ја сам кћи Ватуила сина Нахорова, којега му роди Мелха. Тада јој метнух гривну око чела, и наруквице на руке;

И падох и поклоних се Господу, и захвалих Господу Богу господара мојега Аврама, што ме доведе правијем путем да нађем кћер брата господара својега за сина његова.

Ако ћете дакле учинити љубав и вјеру господару мојему, кажите ми; ако ли не ћете, кажите ми, да идем на десно или на лијево.

А Лаван и Ватуило одговарајући рекоше: од Господа је ово дошло; ми ти не можемо казати ни зло ни добро.

Ето, Ревека је у твојој власти, узми је па иди, и нека буде жена сину твојега господара, као што каза Господ.

А кад чу слуга Аврамов ријечи њихове, поклони се Господу до земље,

И извади слуга закладе сребрне и златне и хаљине, и даде Ревеци; такођер и брату њезину и матери њезиној даде дарове.

По том једоше и пише он и људи који бијаху с њим, и преноћише. А кад у јутру усташе, рече слуга: пустите ме господару мојему.

А брат и мати њезина рекоше: нека остане дјевојка код нас који дан, барем десет дана, па онда нека иде.

А он им рече: немојте ме задржавати, кад је Господ дао срећу мојему путу; пустите ме да идем господару својему.

Тада рекоше: да зовемо дјевојку, и упитамо шта она вели.

И дозваше Ревеку и рекоше јој: хоћеш ићи с овијем човјеком? А она одговори: хоћу.

И пустише Ревеку сестру своју и дојкињу њезину са слугом Аврамовијем и људима његовијем.

И благословише Ревеку и рекоше јој: сестро наша, да се намножиш на тисуће тисућа, и сјеме твоје да на слиједи врата својих непријатеља!

И подиже се Ревека с дјевојкама својим, и посједаше на камиле, и пођоше с човјеком; и слуга узев Ревеку отиде.

А Исак иђаше враћајући се од студенца живога, који ме види (јер живљаше у јужном крају),

А бјеше изашао Исак у поље пред вече да се помоли Богу; и подигав очи своје угледа камиле гдје иду.

И Ревека подигавши очи своје угледа Исака, те скочи с камиле,

И рече слузи: ко је онај човјек што иде преко поља пред нас? А слуга рече: оно је господар мој. И она узе покривало и покри лице.

И приповједи слуга Исаку све што је свршио.

И одведе је Исак у шатор Саре матере своје; и узе Ревеку, и она му поста жена, и омиље му. И Исак се утјеши за матером својом.

А҆враа́мъ же бѧ́ше ста́ръ, заматерѣ́вшїй во дне́хъ: и҆ гдⷭ҇ь блгⷭ҇вѝ а҆враа́ма во всѣ́хъ.

И҆ речѐ а҆враа́мъ рабꙋ̀ своемꙋ̀ старѣ́йшемꙋ до́мꙋ своегѡ̀, ѡ҆блада́ющемꙋ всѣ́ми є҆гѡ̀: положѝ рꙋ́кꙋ твою̀ под̾ стегно̀ моѐ,

и҆ закленꙋ́ тѧ гдⷭ҇емъ бг҃омъ нб҃сѐ и҆ бг҃омъ землѝ, да не по́ймеши сы́нꙋ моемꙋ̀ і҆саа́кꙋ жены̀ ѿ дще́рей ханане́йскихъ, съ ни́миже а҆́зъ живꙋ̀ въ ни́хъ:

но то́кмѡ на зе́млю мою̀, и҆дѣ́же роди́хсѧ, по́йдеши, и҆ ко пле́мени моемꙋ̀, и҆ по́ймеши женꙋ̀ сы́нꙋ моемꙋ̀ і҆саа́кꙋ ѿтꙋ́дꙋ.

Рече́ же къ немꙋ̀ ра́бъ: є҆да̀ ᲂу҆́бѡ не восхо́щетъ и҆тѝ жена̀ в̾слѣ́дъ со мно́ю на зе́млю сїю̀, возвращꙋ́ ли сы́на твоего̀ въ зе́млю, ѿ неѧ́же и҆зше́лъ є҆сѝ;

Рече́ же къ немꙋ̀ а҆враа́мъ: внемлѝ себѣ̀, да не возврати́ши сы́на моегѡ̀ ѻ҆на́мѡ.

Гдⷭ҇ь бг҃ъ нб҃сѐ и҆ бг҃ъ землѝ, и҆́же поѧ́ мѧ и҆з̾ до́мꙋ ѻ҆тца̀ моегѡ̀ и҆ ѿ землѝ, въ не́йже роди́хсѧ, и҆́же гл҃а мнѣ̀ и҆ и҆́же клѧ́сѧ мнѣ̀, гл҃ѧ: тебѣ̀ да́мъ зе́млю сїю̀ и҆ сѣ́мени твоемꙋ̀, то́й по́слетъ а҆́гг҃ла своего̀ пред̾ тобо́ю, и҆ по́ймеши женꙋ̀ сы́нꙋ моемꙋ̀ і҆саа́кꙋ ѿтꙋ́дꙋ:

а҆́ще же не восхо́щетъ жена̀ поитѝ съ тобо́ю въ зе́млю сїю̀, чи́стъ бꙋ́деши ѿ заклѧ́тїѧ моегѡ̀: то́чїю сы́на моегѡ̀ не возвратѝ та́мѡ.

И҆ положѝ ра́бъ рꙋ́кꙋ свою̀ под̾ стегно̀ а҆враа́ма господи́на своегѡ̀, и҆ клѧ́сѧ є҆мꙋ̀ ѡ҆ словесѝ се́мъ.

И҆ взѧ̀ ра́бъ де́сѧть вельблю̑дъ ѿ вельблю̑дъ господи́на своегѡ̀, и҆ ѿ всѣ́хъ бла̑гъ господи́на своегѡ̀ съ собо́ю, и҆ воста́въ и҆́де въ месопота́мїю во гра́дъ нахѡ́ровъ:

и҆ поста́ви вельблю́ды внѣ̀ гра́да ᲂу҆ кла́дѧзѧ водна́гѡ под̾ ве́черъ, є҆гда̀ и҆схо́дѧтъ (жєны̀) почерпа́ти воды̀,

и҆ речѐ: гдⷭ҇и, бж҃е господи́на моегѡ̀ а҆враа́ма, бл҃гоꙋстро́й предо мно́ю дне́сь, и҆ сотворѝ млⷭ҇ть съ господи́номъ мои́мъ а҆враа́момъ:

сѐ, а҆́зъ ста́хъ ᲂу҆ кла́дѧзѧ водна́гѡ, дщє́ри же живꙋ́щихъ во гра́дѣ и҆схо́дѧтъ почерпа́ти воды̀:

и҆ бꙋ́детъ дѣви́ца, є҆́йже а҆́зъ рекꙋ̀: преклонѝ водоно́съ тво́й, да пїю̀, и҆ рече́тъ мѝ: пі́й ты̀, и҆ вельблю́ды твоѧ̑ напою̀, до́ндеже напїю́тсѧ: сїю̀ ᲂу҆гото́валъ є҆сѝ рабꙋ̀ твоемꙋ̀ і҆саа́кꙋ: и҆ по семꙋ̀ ᲂу҆вѣ́мъ, ꙗ҆́кѡ сотвори́лъ є҆сѝ млⷭ҇ть съ господи́номъ мои́мъ а҆враа́момъ.

И҆ бы́сть пре́жде не́же сконча́ти є҆мꙋ̀ глаго́лющꙋ во ᲂу҆мѣ̀ свое́мъ, и҆ сѐ, реве́кка и҆схожда́ше, ꙗ҆́же роди́сѧ ваѳꙋи́лꙋ, сы́нꙋ ме́лхи жены̀ нахѡ́ра, бра́та же а҆враа́млѧ, держа́щи водоно́съ на ра́мѣхъ свои́хъ:

дѣви́ца же бѧ́ше доброзра́чна ѕѣлѡ̀: дѣ́ва бѣ̀, мꙋ́жъ не позна̀ є҆ѧ̀. Соше́дши же на кла́дѧзь, напо́лни водоно́съ сво́й и҆ взы́де.

Тече́ же ра́бъ во срѣ́тенїе є҆́й и҆ речѐ: напо́й мѧ̀ ма́лѡ водо́ю ѿ водоно́са твоегѡ̀.

Сїѧ́ же речѐ: пі́й, господи́не. И҆ потща́сѧ, и҆ снѧ̀ водоно́съ на мы̑шца своѧ̑, и҆ напоѝ є҆го̀, до́ндеже напи́сѧ.

И҆ речѐ: и҆ вельблю́дѡмъ твои̑мъ налїю̀, до́ндеже всѝ напїю́тсѧ.

И҆ потща́сѧ, и҆ и҆спразднѝ водоно́съ въ пои́ло: и҆ течѐ па́ки на кла́дѧзь почерпнꙋ́ти воды̀, и҆ влїѧ̀ вельблю́дѡмъ всѣ̑мъ.

Человѣ́къ же выразꙋмѣва́ше ю҆̀ и҆ помолчева́ше, да ᲂу҆разꙋмѣ́етъ, а҆́ще бл҃гоꙋстро́и бг҃ъ пꙋ́ть є҆мꙋ̀, и҆лѝ нѝ.

Бы́сть же є҆гда̀ преста́ша всѝ вельблю́ды пїю́ще, взѧ̀ человѣ́къ ᲂу҆серѧ̑зи зла̑ты вѣ́сомъ по дра́хмѣ и҆ два̀ запѧ̑стїѧ на рꙋ́ки є҆ѧ̀: де́сѧть златни́цъ вѣ́съ и҆́хъ.

И҆ вопросѝ ю҆̀ и҆ речѐ: чїѧ̀ є҆сѝ дще́рь; повѣ́ждь мѝ, а҆́ще є҆́сть ᲂу҆ ѻ҆тца̀ твоегѡ̀ мѣ́сто на́мъ вита́ти;

Ѻ҆на́ же речѐ є҆мꙋ̀: дще́рь ваѳꙋи́лева є҆́смь (сы́на) ме́лхина, є҆го́же родѝ нахѡ́рꙋ.

И҆ речѐ є҆мꙋ̀: и҆ плевы̀ и҆ сѣ́на мно́гѡ ᲂу҆ на́съ, и҆ мѣ́сто вита́ти.

И҆ благослови́въ человѣ́къ, поклони́сѧ гдⷭ҇ꙋ

и҆ речѐ: блгⷭ҇ве́нъ гдⷭ҇ь бг҃ъ господи́на моегѡ̀ а҆враа́ма, и҆́же не ѡ҆ста́ви пра́вды своеѧ̀ и҆ и҆́стины ѿ господи́на моегѡ̀: и҆ менѐ бл҃гоꙋстро́и гдⷭ҇ь въ до́мъ бра́та господи́на моегѡ̀.

И҆ те́кши дѣви́ца въ до́мъ ма́тере своеѧ̀, повѣ́да по глаго́лѡмъ си̑мъ.

Реве́кцѣ же бѧ́ше бра́тъ, є҆мꙋ́же и҆́мѧ лава́нъ: и҆ течѐ лава́нъ къ человѣ́кꙋ во́нъ на кла́дѧзь.

И҆ бы́сть є҆гда̀ ви́дѣ ᲂу҆серѧ̑зи, и҆ запѧ̑стїѧ на рꙋкꙋ̀ сестры̀ своеѧ̀, и҆ є҆гда̀ слы́ша словеса̀ реве́кки сестры̀ своеѧ̀, глаго́лющїѧ: си́це глаго́ла мнѣ̀ человѣ́къ: и҆ прїи́де къ человѣ́кꙋ, стоѧ́щꙋ є҆мꙋ̀ ᲂу҆ вельблю̑дъ ᲂу҆ кла́дѧзѧ,

и҆ речѐ є҆мꙋ̀: грѧдѝ, вни́ди бл҃гослове́нный ѿ гдⷭ҇а, почто̀ стои́ши внѣ̀; а҆́зъ же ᲂу҆гото́вахъ хра́минꙋ и҆ мѣ́сто вельблю́дѡмъ.

И҆ вни́де человѣ́къ въ до́мъ, и҆ разсѣдла̀ вельблю́ды, и҆ дадѐ плє́вы и҆ сѣ́но вельблю́дѡмъ, и҆ во́дꙋ ᲂу҆мы́ти но́зѣ є҆гѡ̀, и҆ но́ги мꙋжє́мъ, и҆̀же бѧ́хꙋ съ ни́мъ:

и҆ предложѝ и҆̀мъ хлѣ́бы ꙗ҆́сти, и҆ речѐ: не ꙗ҆́мъ, до́ндеже возглаго́лю словеса̀ моѧ̑. И҆ речѐ: глаго́ли.

И҆ речѐ: ра́бъ а҆враа́мль є҆́смь а҆́зъ:

гдⷭ҇ь же блгⷭ҇вѝ господи́на моего̀ ѕѣлѡ̀, и҆ возвы́сисѧ: и҆ дадѐ є҆мꙋ̀ ѻ҆́вцы и҆ тельцы̀, сребро̀ и҆ зла́то, рабы̑ и҆ рабы̑ни, и҆ вельблю́ды и҆ ѻ҆слы̀:

и҆ родѝ са́рра, жена̀ господи́на моегѡ̀, сы́на є҆ди́наго господи́нꙋ моемꙋ̀, состарѣ́вшемꙋсѧ є҆мꙋ̀, и҆ дадѐ є҆мꙋ̀, є҆ли̑ка и҆мѧ́ше:

и҆ заклѧ́ мѧ господи́нъ мо́й, глаго́лѧ: не по́ймеши жены̀ сы́нꙋ моемꙋ̀ ѿ дще́рей ханане́йскихъ, въ ни́хже а҆́зъ ѡ҆бита́ю въ землѝ и҆́хъ:

но въ до́мъ ѻ҆тца̀ моегѡ̀ по́йдеши, и҆ въ пле́мѧ моѐ, и҆ по́ймеши женꙋ̀ сы́нꙋ моемꙋ̀ ѿтꙋ́дꙋ:

рѣ́хъ же (а҆́зъ) господи́нꙋ моемꙋ̀: а҆ є҆гда̀ не восхо́щетъ жена̀ со мно́ю и҆тѝ;

и҆ рече́ ми: гдⷭ҇ь бг҃ъ, є҆мꙋ́же благоꙋгоди́хъ пред̾ ни́мъ, ѻ҆́нъ по́слетъ а҆́гг҃ла своего̀ съ тобо́ю и҆ бл҃гоꙋстро́итъ пꙋ́ть тво́й, и҆ по́ймеши женꙋ̀ сы́нꙋ моемꙋ̀ ѿ пле́мене моегѡ̀ и҆ ѿ до́мꙋ ѻ҆тца̀ моегѡ̀:

тогда̀ бꙋ́деши чи́стъ ѿ заклина́нїѧ моегѡ̀: є҆гда́ бо до́йдеши въ пле́мѧ моѐ, и҆ не дадѧ́тъ тѝ, и҆ бꙋ́деши чи́стъ ѿ заклина́нїѧ моегѡ̀:

и҆ прише́дъ дне́сь на кла́дѧзь, реко́хъ: гдⷭ҇и, бж҃е господи́на моегѡ̀ а҆враа́ма, а҆́ще ты̀ бл҃гоꙋстроѧ́еши пꙋ́ть мо́й, во́ньже нн҃ѣ а҆́зъ и҆дꙋ̀:

сѐ, а҆́зъ ста́хъ ᲂу҆ кла́дѧзѧ водна́гѡ, и҆ дщє́ри гра́жданъ и҆схо́дѧтъ почерпа́ти воды̀: и҆ бꙋ́детъ дѣви́ца, є҆́йже а҆́ще а҆́зъ рекꙋ̀: напо́й мѧ̀ ѿ водоно́са твоегѡ̀ ма́лѡ водо́ю:

и҆ рече́тъ мѝ: и҆ ты̀ пі́й, и҆ вельблю́дѡмъ твои̑мъ влїю̀: сїѧ̀ (бꙋ́детъ) жена̀, ю҆́же ᲂу҆гото́ва гдⷭ҇ь рабꙋ̀ своемꙋ̀ і҆саа́кꙋ: и҆ по семꙋ̀ ᲂу҆разꙋмѣ́ю, ꙗ҆́кѡ сотвори́лъ є҆сѝ млⷭ҇ть господи́нꙋ моемꙋ̀ а҆враа́мꙋ.

И҆ бы́сть пре́жде не́же сконча́ти мнѣ̀ глаго́лющꙋ во ᲂу҆мѣ̀ свое́мъ, а҆́бїе реве́кка и҆схожда́ше держа́щи водоно́съ на ра̑мꙋ, и҆ сни́де на кла́дѧзь, и҆ почерпѐ воды̀: и҆ реко́хъ є҆́й: напо́й мѧ̀.

И҆ потща́вшисѧ снѧ̀ водоно́съ съ себє̀ на мы́шцꙋ свою̀ и҆ речѐ: пі́й ты̀, и҆ вельблю́ды твоѧ̑ напою̀. И҆ напи́хсѧ, и҆ вельблю́ды моѧ̑ напоѝ.

И҆ вопроси́хъ ю҆̀ и҆ реко́хъ: чїѧ̀ є҆сѝ дще́рь; повѣ́ждь мѝ. Ѻ҆на́ же речѐ: дще́рь ваѳꙋи́лева є҆́смь сы́на нахѡ́рова, є҆го́же родѝ є҆мꙋ̀ ме́лха. И҆ да́хъ є҆́й ᲂу҆серѧ̑зи, и҆ запѧ̑стїѧ на рꙋ́цѣ є҆ѧ̀,

и҆ благоволи́въ поклони́хсѧ гдⷭ҇ꙋ: и҆ благослови́хъ гдⷭ҇а бг҃а господи́на моегѡ̀ а҆враа́ма, и҆́же бл҃гоꙋстро́и мѧ̀ на пꙋтѝ и҆́стины поѧ́ти дще́рь бра́та господи́на моегѡ̀ сы́нꙋ є҆гѡ̀:

а҆́ще ᲂу҆́бѡ сотворитѐ вы̀ ми́лость и҆ пра́вдꙋ къ господи́нꙋ моемꙋ̀: а҆́ще же нѝ, повѣ́дите мѝ: да ѡ҆бращꙋ́сѧ и҆лѝ на де́сно, и҆лѝ на лѣ́во.

Ѿвѣща̑вша же лава́нъ и҆ ваѳꙋи́лъ, реко́ста: ѿ гдⷭ҇а прїи́де дѣ́ло сїѐ: не возмо́жемъ тѝ проти́вꙋ рещѝ ѕло̀ и҆лѝ бла́го:

сѐ, реве́кка пред̾ тобо́ю: пое́мь ю҆̀, и҆дѝ: и҆ да бꙋ́детъ жена̀ сы́нꙋ господи́на твоегѡ̀, ꙗ҆́коже гл҃а гдⷭ҇ь.

Бы́сть же є҆гда̀ ᲂу҆слы́ша ра́бъ а҆враа́мль словеса̀ сїѧ̑, поклони́сѧ до землѝ гдⷭ҇ꙋ.

И҆ и҆зне́съ ра́бъ сосꙋ́ды зла̑ты и҆ срє́брѧны и҆ ри̑зы, дадѐ реве́кцѣ: и҆ да́ры дадѐ бра́тꙋ є҆ѧ̀ и҆ ма́тери є҆ѧ̀.

И҆ ꙗ҆до́ша и҆ пи́ша и҆ то́й и҆ мꙋ́жїе, и҆̀же бѧ́хꙋ съ ни́мъ, и҆ почи́ша. И҆ воста́въ заꙋ́тра, речѐ: ѿпꙋсти́те мѧ̀, да ѿидꙋ̀ къ господи́нꙋ моемꙋ̀.

Рѣ́ша же бра́тїѧ є҆ѧ̀ и҆ ма́ти: да пребꙋ́детъ дѣви́ца съ на́ми ꙗ҆́кѡ де́сѧть дні́й, и҆ посе́мъ по́йдетъ.

Ѻ҆́нъ же речѐ къ ни̑мъ: не держи́те мѧ̀, гдⷭ҇ь бо бл҃гоꙋстро́и пꙋ́ть мо́й во мнѣ̀: ѿпꙋсти́те мѧ̀, да и҆дꙋ̀ къ господи́нꙋ моемꙋ̀.

Ѻ҆ни́ же рѣ́ша: призове́мъ дѣви́цꙋ и҆ вопро́симъ є҆ѧ̀ и҆зоꙋ́стъ.

И҆ призва́ша реве́ккꙋ и҆ рѣ́ша є҆́й: по́йдеши ли съ человѣ́комъ си́мъ; Ѻ҆на́ же речѐ: пойдꙋ̀.

И҆ ѿпꙋсти́ша реве́ккꙋ сестрꙋ̀ свою̀, и҆ и҆мѣ̑нїѧ є҆ѧ̀, и҆ раба̀ а҆враа́млѧ, и҆ и҆̀же съ ни́мъ бы́ша.

И҆ благослови́ша реве́ккꙋ и҆ рѣ́ша є҆́й: сестра̀ на́ша є҆сѝ, бꙋ́ди въ ты́сѧщы тє́мъ, и҆ да наслѣ́дитъ сѣ́мѧ твоѐ гра́ды сꙋпоста̑тъ.

Воста́вши же реве́кка и҆ рабы̑ни є҆ѧ̀, всѣдо́ша на вельблю́ды и҆ поидо́ша съ человѣ́комъ. И҆ пои́мъ ра́бъ реве́ккꙋ, ѿи́де.

І҆саа́къ же прехожда́ше сквозѣ̀ пꙋсты́ню ᲂу҆ кла́дѧзѧ видѣ́нїѧ: са́мъ же живѧ́ше на землѝ на полꙋ́дне.

И҆ и҆зы́де і҆саа́къ поглꙋми́тисѧ на по́ле къ ве́черꙋ, и҆ воззрѣ́въ ѻ҆чи́ма свои́ма, ви́дѣ вельблю́ды и҆дꙋ́щыѧ.

И҆ воззрѣ́вши реве́кка ѻ҆чи́ма свои́ма, ви́дѣ і҆саа́ка: и҆ и҆зскочѝ съ вельблю́да.

И҆ речѐ рабꙋ̀: кто́ є҆сть человѣ́къ ѻ҆́ный, и҆́же и҆́детъ по по́лю во срѣ́тенїе на́мъ; Рече́ же ра́бъ: се́й є҆́сть господи́нъ мо́й. Ѻ҆на́ же взе́мши ри́зꙋ лѣ́тнюю, ѡ҆блече́сѧ.

И҆ повѣ́да ра́бъ і҆саа́кꙋ всѧ̑ словеса̀, ꙗ҆̀же сотворѝ.

Вни́де же і҆саа́къ въ до́мъ ма́тере своеѧ̀, и҆ поѧ̀ реве́ккꙋ, и҆ бы́сть є҆мꙋ̀ жена̀: и҆ возлюбѝ ю҆̀, и҆ ᲂу҆тѣ́шисѧ і҆саа́къ по са́ррѣ ма́тери свое́й.

Erat autem Abraham senex, dierumque multorum: et Dominus in cunctis benedixerat ei.

Dixitque ad servum seniorem domus suæ, qui præerat omnibus quæ habebat: Pone manum tuam subter femur meum,

ut adjurem te per Dominum Deum cæli et terræ, ut non accipias uxorem filio meo de filiabus Chananæorum, inter quos habito:

sed ad terram et cognationem meam proficiscaris et inde accipias uxorem filio meo Isaac.

Respondit servus: Si noluerit mulier venire mecum in terram hanc, numquid reducere debeo filium tuum ad locum, de quo egressus es?

Dixitque Abraham: Cave nequando reducas filium meum illuc.

Dominus Deus cæli, qui tulit me de domo patris mei, et de terra nativitatis meæ, qui locutus est mihi, et juravit mihi, dicens: Semini tuo dabo terram hanc: ipse mittet angelum suum coram te, et accipies inde uxorem filio meo:

sin autem mulier noluerit sequi te, non teneberis juramento: filium meum tantum ne reducas illuc.

Posuit ergo servus manum sub femore Abraham domini sui, et juravit illi super sermone hoc.

Tulitque decem camelos de grege domini sui, et abiit, ex omnibus bonis ejus portans secum, profectusque perrexit in Mesopotamiam ad urbem Nachor.

Cumque camelos fecisset accumbere extra oppidum juxta puteum aquæ vespere, tempore quo solent mulieres egredi ad hauriendam aquam, dixit:

Domine Deus domini mei Abraham, occurre, obsecro, mihi hodie, et fac misericordiam cum domino meo Abraham.

Ecce ego sto prope fontem aquæ, et filiæ habitatorum hujus civitatis egredientur ad hauriendam aquam.

Igitur puella, cui ego dixero: Inclina hydriam tuam ut bibam: et illa responderit: Bibe, quin et camelis tuis dabo potum: ipsa est quam præparasti servo tuo Isaac: et per hoc intelligam quod feceris misericordiam cum domino meo.

Necdum intra se verba compleverat, et ecce Rebecca egrediebatur, filia Bathuel, filii Melchæ uxoris Nachor fratris Abraham, habens hydriam in scapula sua:

puella decora nimis, virgoque pulcherrima, et incognita viro: descenderat autem ad fontem, et impleverat hydriam, ac revertebatur.

Occurritque ei servus, et ait: Pauxillum aquæ mihi ad bibendum præbe de hydria tua.

Quæ respondit: Bibe, domine mi: celeriterque deposuit hydriam super ulnam suam, et dedit ei potum.

Cumque ille bibisset, adjecit: Quin et camelis tuis hauriam aquam, donec cuncti bibant.

Effundensque hydriam in canalibus, recurrit ad puteum ut hauriret aquam: et haustam omnibus camelis dedit.

Ipse autem contemplabatur eam tacitus, scire volens utrum prosperum iter suum fecisset Dominus, an non.

Postquam autem biberunt cameli, protulit vir inaures aureas, appendentes siclos duos, et armillas totidem pondo siclorum decem.

Dixitque ad eam: Cujus es filia? indica mihi, est in domo patris tui locus ad manendum?

Quæ respondit: Filia sum Bathuelis, filii Melchæ, quem peperit ipsi Nachor.

Et addidit, dicens: Palearum quoque et fœni plurimum est apud nos, et locus spatiosus ad manendum.

Inclinavit se homo, et adoravit Dominum,

dicens: Benedictus Dominus Deus domini mei Abraham, qui non abstulit misericordiam et veritatem suam a domino meo, et recto itinere me perduxit in domum fratris domini mei.

Cucurrit itaque puella, et nuntiavit in domum matris suæ omnia quæ audierat.

Habebat autem Rebecca fratrem nomine Laban, qui festinus egressus est ad hominem, ubi erat fons.

Cumque vidisset inaures et armillas in manibus sororis suæ, et audisset cuncta verba referentis: Hæc locutus est mihi homo: venit ad virum qui stabat juxta camelos, et prope fontem aquæ:

dixitque ad eum: Ingredere, benedicte Domini: cur foris stas? præparavi domum, et locum camelis.

Et introduxit eum in hospitium: ac destravit camelos, deditque paleas et fœnum, et aquam ad lavandos pedes ejus, et virorum qui venerant cum eo.

Et appositus est in conspectu ejus panis. Qui ait: Non comedam, donec loquar sermones meos. Respondit ei: Loquere.

At ille: Servus, inquit, Abraham sum:

et Dominus benedixit domino meo valde, magnificatusque est: et dedit ei oves et boves, argentum et aurum, servos et ancillas, camelos et asinos.

Et peperit Sara uxor domini mei filium domino meo in senectute sua, deditque illi omnia quæ habuerat.

Et adjuravit me dominus meus, dicens: Non accipies uxorem filio meo de filiabus Chananæorum, in quorum terra habito:

sed ad domum patris mei perges, et de cognatione mea accipies uxorem filio meo.

Ego vero respondi domino meo: Quid si noluerit venire mecum mulier?

Dominus, ait, in cujus conspectu ambulo, mittet angelum suum tecum, et diriget viam tuam: accipiesque uxorem filio meo de cognatione mea, et de domo patris mei.

Innocens eris a maledictione mea, cum veneris ad propinquos meos, et non dederint tibi.

Veni ergo hodie ad fontem aquæ, et dixi: Domine Deus domini mei Abraham, si direxisti viam meam, in qua nunc ambulo,

ecce sto juxta fontem aquæ, et virgo, quæ egredietur ad hauriendam aquam, audierit a me: Da mihi pauxillum aquæ ad bibendum ex hydria tua:

et dixerit mihi: Et tu bibe, et camelis tuis hauriam: ipsa est mulier, quam præparavit Dominus filio domini mei.

Dumque hæc tacitus mecum volverem, apparuit Rebecca veniens cum hydria, quam portabat in scapula: descenditque ad fontem, et hausit aquam. Et aio ad eam: Da mihi paululum bibere.

Quæ festinans deposuit hydriam de humero, et dixit mihi: Et tu bibe, et camelis tuis tribuam potum. Bibi, et adaquavit camelos.

Interrogavique eam, et dixi: Cujus es filia? Quæ respondit: Filia Bathuelis sum, filii Nachor, quem peperit ei Melcha. Suspendi itaque inaures ad ornandam faciem ejus, et armillas posui in manibus ejus.

Pronusque adoravi Dominum, benedicens Domino Deo domini mei Abraham, qui perduxit me recto itinere, ut sumerem filiam fratris domini mei filio ejus.

Quam ob rem si facitis misericordiam et veritatem cum domino meo, indicate mihi: sin autem aliud placet, et hoc dicite mihi, ut vadam ad dextram, sive ad sinistram.

Responderuntque Laban et Bathuel: A Domino egressus est sermo: non possumus extra placitum ejus quidquam aliud loqui tecum.

En Rebecca coram te est, tolle eam, et proficiscere, et sit uxor filii domini tui, sicut locutus est Dominus.

Quod cum audisset puer Abraham, procidens adoravit in terram Dominum.

Prolatisque vasis argenteis, et aureis, ac vestibus, dedit ea Rebecca pro munere: fratribus quoque ejus et matri dona obtulit.

Inito convivio, vescentes pariter et bibentes manserunt ibi. Surgens autem mane, locutus est puer: Dimitte me, ut vadam ad dominum meum.

Responderuntque fratres ejus et mater: Maneat puella saltem decem dies apud nos, et postea proficiscetur.

Nolite, ait, me retinere, quia Dominus direxit viam meam: dimittite me ut pergam ad dominum meum.

Et dixerunt: Vocemus puellam, et quæramus ipsius voluntatem.

Cumque vocata venisset, sciscitati sunt: Vis ire cum homine isto? Quæ ait: Vadam.

Dimiserunt ergo eam, et nutricem illius, servumque Abraham, et comites ejus,

imprecantes prospera sorori suæ, atque dicentes: Soror nostra es, crescas in mille millia, et possideat semen tuum portas inimicorum suorum.

Igitur Rebecca et puellæ illius, ascensis camelis, secutæ sunt virum: qui festinus revertebatur ad dominum suum.

Eo autem tempore deambulabat Isaac per viam quæ ducit ad puteum, cujus nomen est Viventis et videntis: habitabat enim in terra australi:

et egressus fuerat ad meditandum in agro, inclinata jam die: cumque elevasset oculos, vidit camelos venientes procul.

Rebecca quoque, conspecto Isaac, descendit de camelo,

et ait ad puerum: Quis est ille homo qui venit per agrum in occursum nobis? Dixitque ei: Ipse est dominus meus. At illa tollens cito pallium, operuit se.

Servus autem cuncta, quæ gesserat, narravit Isaac.

Qui introduxit eam in tabernaculum Saræ matris suæ, et accepit eam uxorem: et in tantum dilexit eam, ut dolorem, qui ex morte matris ejus acciderat, temperaret.