dan1865 | Димитрија Рашљић

Црквенословенски (Јел.) Црквенословенски (Ост.) Црк-слв. (Парим. XII-XII в.) Српски (Атанацковић) Српски (Даничић 1865) Грчки (Ралфс) Латински (Tremellius) Латински (Vulgata Clem.) Латински (Nova Vulgata) Јеврејски (Мас.) Сирски (Пешита)

А Аврам бјеше стар и временит, и Господ бјеше благословио Аврама у свему;

И рече Аврам слузи својему најстаријему у кући својој, који бјеше над свијем добром његовијем: метни руку своју под стегно моје,

Да те закунем Господом Богом небеским и Богом земаљским да не ћеш довести жене сину мојему између кћери овијех Хананеја, међу којима живим;

Него да ћеш отићи у земљу моју и у род мој и довести жену сину мојему Исаку.

А слуга му рече: а ако дјевојка не хтједбуде поћи са мном у ову земљу; хоћу ли одвести сина твојега у земљу из које си се иселио?

А Аврам му рече: пази да не одведеш сина мојега онамо.

Господ Бог небески, који ме је узео из дома оца мојега и из земље рода мојега, и који ми је рекао и заклео ми се говорећи: сјемену ћу твојему дати земљу ову, он ће послати анђела својега пред тобом да доведеш жену сину мојему оданде.

Ако ли дјевојка не хтједбуде поћи с тобом, онда да ти је проста заклетва моја; само сина мојега немој одвести онамо.

И метну слуга руку своју под стегно Авраму господару својему, и закле му се за ово.

Тада слуга узе десет камила између камила господара својега да иде, јер све благо господара његова бјеше под његовом руком; и отишав дође у Месопотамију до града Нахорова.

И пусти камиле да полијежу иза града код студенца пред вече кад излазе грађанке да захватају воде;

И рече: Господе Боже господара мојега Аврама, дај ми срећу данас и учини милост господару мојему Авраму.

Ево, ја ћу стајати код овога студенца, а грађанке ће доћи да захватају воде.

Којој дјевојци речем: нагни крчаг свој да се напијем, а она рече: на пиј, и камиле ћу ти напојити; дај то да буде она коју си намијенио слузи својему Исаку; и по томе да познам да си учинио милост господару мојему.

И он још не изговори, а то Ревека, кћи Ватуила сина Мелхе жене Нахора брата Аврамова, дође с крчагом на рамену.

И бјеше врло лијепа, још дјевојка, још је човјек не бјеше познао. Она сиђе на извор, и наточи крчаг, и пође;

А слуга искочи пред њу, и рече: дај ми да се напијем мало воде из крчага твојега.

А она рече: на пиј, господару. И брже спусти крчаг на руку своју, и напоји га.

И кад га напоји, рече: и камилама ћу твојим налити нека се напију.

И брже изручи крчаг свој у појило, па опет отрча на студенац да налије, и нали свијем камилама, његовијем.

А човјек јој се дивљаше, и ћуташе, не ће ли познати је ли Господ дао срећу путу његову или није.

А кад се камиле напише, извади човјек златну гривну од по сикла п метну јој око чела и двије наруквице метну јој на руке од десет сикала злата.

И рече: чија си кћи? кажи ми. Има ли у кући оца твојега мјеста за нас да преноћимо?

А она му рече: ја сам кћи Ватуила сина Мелшина, којега роди Нахору.

Још рече: има у нас много сламе и пиће и мјеста за ноћиште.

Тада се поклони човјек и захвали Господу,

И рече: благословен да је Господ Бог господара мојега Аврама, што не остави милости своје и вјере своје према господару мојем, и путем доведе ме Господ у дом родбине господара мојега.

А дјевојка отрча и све ово каза у дому матере своје.

А Ревека имаше брата, којему име бјеше Лаван; и истрча Лаван к човјеку на студенац,

Како видје гривну и наруквице на рукама сестре своје и чу гдје Ревека сестра му рече: тако ми каза човјек; дође к човјеку; а он стајаше код камила на студенцу,

И рече: ходи, који си благословен од Господа; што би стајао на пољу? спремио сам кућу, има мјеста и за камиле.

И доведе човјека у кућу, и растовари камиле; и дадоше сламе и пиће камилама, и донесоше воде за ноге њему и људима што бијаху с њим;

И поставише му да једе; али он рече: не ћу јести докле не кажем ствар своју. А Лаван му рече: говори.

Тада рече: ја сам слуга Аврамов.

А Господ је благословио господара мојега веома, те је постао велик, и дао му је оваца и говеда, и сребра и злата, и слуга, и слушкиња, и камила и магараца.

И још Сара жена господара мојега роди сина господару мојему у старости његовој, и он му даде све што има.

А мене закле господар мој говорећи: немој довести сину мојему жене између кћери овијех Хананеја, међу којима живим;

Него иди у дом оца мојега и у род мој, да доведеш жену сину мојему.

А ја рекох господару својему: може бити да дјевојка неће хтјети поћи са мном.

А он ми рече: Господ, по чијој вољи свагда живљах, послаће анђела својега с тобом, и даће срећу твојему путу да доведеш жену сину мојему од рода мојега, из дома оца мојега.

Онда ће ти бити проста заклетва моја кад отидеш у род мој, ако ти је и не даду, опет ће ти бити проста, заклетва моја.

И кад дођох данас на студенац, рекох: Господе Боже господара мојега Аврама, ако си дао срећу путу мојему, којим идем,

Ево, ја ћу стајати код студенца: која дјевојка дође да захвати воде, и ја јој кажем: дај ми да се напијем мало воде из крчага твојега,

А она ми одговори: и ти пиј и камилама ћу твојим налити; то нека буде жена коју је намијенио Господ сину господара мојега.

Ја још не изговорих у срцу својем, а дође Ревека с крчагом на рамену, и сишавши на извор захвати; и ја јој рекох: дај ми да се напијем,

А она брже спустивши са себе крчаг рече: на пиј, и камиле ћу ти напојити. И кад се напих, напоји и камиле моје.

И запитах је говорећи: чија си кћи? А она одговори: ја сам кћи Ватуила сина Нахорова, којега му роди Мелха. Тада јој метнух гривну око чела, и наруквице на руке;

И падох и поклоних се Господу, и захвалих Господу Богу господара мојега Аврама, што ме доведе правијем путем да нађем кћер брата господара својега за сина његова.

Ако ћете дакле учинити љубав и вјеру господару мојему, кажите ми; ако ли не ћете, кажите ми, да идем на десно или на лијево.

А Лаван и Ватуило одговарајући рекоше: од Господа је ово дошло; ми ти не можемо казати ни зло ни добро.

Ето, Ревека је у твојој власти, узми је па иди, и нека буде жена сину твојега господара, као што каза Господ.

А кад чу слуга Аврамов ријечи њихове, поклони се Господу до земље,

И извади слуга закладе сребрне и златне и хаљине, и даде Ревеци; такођер и брату њезину и матери њезиној даде дарове.

По том једоше и пише он и људи који бијаху с њим, и преноћише. А кад у јутру усташе, рече слуга: пустите ме господару мојему.

А брат и мати њезина рекоше: нека остане дјевојка код нас који дан, барем десет дана, па онда нека иде.

А он им рече: немојте ме задржавати, кад је Господ дао срећу мојему путу; пустите ме да идем господару својему.

Тада рекоше: да зовемо дјевојку, и упитамо шта она вели.

И дозваше Ревеку и рекоше јој: хоћеш ићи с овијем човјеком? А она одговори: хоћу.

И пустише Ревеку сестру своју и дојкињу њезину са слугом Аврамовијем и људима његовијем.

И благословише Ревеку и рекоше јој: сестро наша, да се намножиш на тисуће тисућа, и сјеме твоје да на слиједи врата својих непријатеља!

И подиже се Ревека с дјевојкама својим, и посједаше на камиле, и пођоше с човјеком; и слуга узев Ревеку отиде.

А Исак иђаше враћајући се од студенца живога, који ме види (јер живљаше у јужном крају),

А бјеше изашао Исак у поље пред вече да се помоли Богу; и подигав очи своје угледа камиле гдје иду.

И Ревека подигавши очи своје угледа Исака, те скочи с камиле,

И рече слузи: ко је онај човјек што иде преко поља пред нас? А слуга рече: оно је господар мој. И она узе покривало и покри лице.

И приповједи слуга Исаку све што је свршио.

И одведе је Исак у шатор Саре матере своје; и узе Ревеку, и она му поста жена, и омиље му. И Исак се утјеши за матером својом.

Авраа́мъ же бѧше ста́рецъ, и҆ бы́въ дн҃и мно́гы, г҃ь же блⷵсви а҆враа́ма въ всеⷨ·

И҆ реⷱ‍҇ а҆враа́мъ рабꙋ̀ свое̑мꙋ старѣ́ишемꙋ до́мꙋ е҆го, ѻ҆блада́ющемꙋ всѣмъ е҆го· Положѝ рꙋкꙋ твою поⷣ стегноⷨ м҄и,

и҆ закленꙋ т҄ѧ гм҃ъ бм҃ъ нбⷵнымъ, и҆ бм҃ъ землѧ̀, да не приведе́ши сн҃ꙋ мое̑мꙋ и҆саа́кꙋ жены̀ дще́рїи ханане́искъ, съ нимиже а҆́зъ живꙋ̀ въ нихъ,

н҄о до землѧ̀ и҆дⷤ‍ⷷѣ а҆́зъ бѣхъ, и҆́деши до племе́ни мое̑го и҆ по́и̑меши женꙋ̀ сн҃ꙋ мое̑мꙋ и҆саа́кꙋ, ѿтꙋ́дѣ.

речеⷤ‍ⷷ рабъ к немꙋ̀, а҆ е҆гда не восхо́щетъ и҆тѝ жена въ слѣ́дъ со мно́ю на землю̀ сїю̀, т҄о ѻ҆бращꙋ́ ли сн҃а твое̑го въ зе́млю ѿ неꙗ҆́же и҆зы́де т҄ы·

Рече́ же к немꙋ а҆враа́мъ, блюⷣ‍ꙵ са́мъ себѐ, да не ѻ҆брати́ши сн҄а моеⷢ‍҇ та́мо,

г҃ь б҃ъ нбⷵныи и҆ б҃ъ землѧ, и҆же поꙗ҆́ мѧ и҆з до́мꙋ ѿц҃а мое̑го, и҆ ѿ землѧ̀ в не́иже родиⷯсѧ, и҆же гл҃а мн҄ѣ и҆ клѧ́сѧ къ мн҄ѣ, гл҃ѧ, тебѣ дам̾ зе́млю сїю̀, и҆ сѣ́мени твоемꙋ. и҆ тои по́слетъ а́гг҃ла свое̑го предъ тобо́ю, и҆ по́имеши женꙋ̀ сн҃ꙋ моемꙋ и҆саа̑кꙋ ѿтꙋ́дꙋ,

а҆ще же не хо́щетъ прїитѝ жена̀ с тобо́ю въ зе́млю сїю̀, чи́стъ да бꙋ́деши ѿ заклѧ́тїѧ сего̀, то́чїю сн҃а мое̑го не ѻ҆братѝ тамо·

И҆ положѝ раⷠ‍҇ рꙋ́кꙋ свою, подъ стегноⷨ а҆враа́ма гн҃а своего, и҆ клѧ́сѧ е҆мꙋ словеси раⷣ‍ꙵ сего̀·

И҆ поѧ̀ рабъ, і҃, веⷧ‍҇блюⷣ ѿ веⷧ‍҇блⷣю гднⷵа своего и҆ ѿ всего добра гднⷵа свое̑го взѧⷮ съ собо́ю. и҆ въстаⷡ‍҇ и҆де въ междорѣчїе, въ граⷣ нахо́ровъ.

и҆ поста́ви веⷧ‍҇блю́ды вн҄ѣ града оу҆ кла́дѧзѧ воⷣнаго поⷣ ве́черъ, гдѣ и҆схо́дѧтъ почръпати воды̀·

И҆ рече г҃и бж҃е гн҃а моего а҆враа́ма, оу҆стро́и прѣдо мно́ю днесь, сътворѝ млⷵть, съ моиⷨ гн҃омъ а҆враа́момъ·

се же а҆́зъ стою̀ оу҆ кла́дѧзѧ во́днаго, дще́ри же живꙋщихъ, въ́ градѣ, и҆зы́дꙋть почерпати воды̀,

да бꙋдетъ дв҃ца, е́й же а҆зъ рекꙋ̀ прѣклони́ ми вѣдро̀ твоѐ да пїю̀, и҆ реч́ет ми пїи́ т҄ы и҆ вельблю́ды твоѧ̀ напою̀, до́ндеже напїю́тсѧ, т҄ꙋ оу҆готовалъ еси рабꙋ̀ твое̑мꙋ̀ и҆саа́кꙋ, и҆ по се́мъ оу҆вѣмъ, ꙗ҆́ко сътвориⷧ‍҇ е҆си млⷵть гн҃ꙋ моемꙋ а҆враа́мꙋ.

И҆ бысть даже не конча̀ гл҃ѧ въ оу҆мѣ с҄и, и҆ с҄е реве́ка и҆схождаше, е҆ѧ́же родѝ ваѳꙋи́лъ сн҃ъ ме́лхинъ жены̀ нахо́ровы, бра́та а҆враа́млѧ, дръжа̀ вѣдро̀ на рамꙋ,

дв҃ца же бѧ́ше доброзра́чна ѕѣло, дѣва же б҄ѣ и҆же мꙋжа не знаа́ше, състꙋпи́вши же на кладѧзь начерпѐ воды̀ вѣдро и҆ и́де·

Тек же рабъ противꙋ е́й и҆ рече, напои мѧ мало воды̀ ѿ вѣдра̀ твое̑го.

си̑ѧ́ же рече пі́и гднⷵе и҆ потща́всѧ снѧ̀ вѣдро на рꙋцѣ своѝ, и҆ напо́й ѧ҆̀ до́ндеже напи́сѧ.

и҆ рече веⷧ‍҇блю́домъ т҄и вълию̀, до́ндеже вс҄и напїю́тсѧ.

и҆ потща́всѧ вълїѧ̀ вѣдро̀ въ пои́ло, и҆ течѐ па́кы на кла́дѧⷥ, почерпѐ воды̀ и҆ волїѧ̀ вельблю́доⷨ всⷨѣ.

мꙋжъ же вырозꙋмѣва́ше ю҆̀, и҆ помоⷧ‍҇чеваше да оу҆разꙋмѣ́етъ, а҆ще оу҆стро́илъ б҃ъ пꙋть е҆мꙋ, и҆ли н҄и.

бысть же ꙗ҆́ко преста́ша всѝ вельблюⷣ‍ꙵ пию́ще, и҆ взѧ̀ мꙋжъ оу҆серѧ́зи златы, въ мѣ́рѣ драхмы, и҆ дв҄а запѧстїѧ на рꙋкꙋ е́й, и҆ і҃, мѣ́ръ злата

и҆ въпраша́ше ѧ҆̀ и҆ рече, чїѧ̀ е҆си дщеⷬ‍҇ повѣж́дь ми, а҆ще е҆сть оу҆ ѿц҃а ти мѣ́сто намъ ѻ҆битати·

И҆ рече е҆мꙋ дщерь ваѳꙋ́илева е҆́смь мелхи́ина, е҆гоже родѝ нахо́рꙋ.

и҆ реⷱ‍҇ е҆мꙋ̀, и҆ плѣвы и҆ сѣ́на мно́го е҆́сть оу҆ насъ, и҆ мѣсто ѻ҆битати,

бл҃говоли́ же мꙋжъ и҆ поклони́сѧ г҃ꙋ,

и҆ реⷱ‍҇, блⷵвенъ б҃ъ гдⷵна мое̑го а҆враа́ма. и҆́же не ѻ҆ста́ви пра́вды і҆ и́стинны гдⷵна мое̑го а҆враа́ма, менѐ на пꙋтѝ оу҆строѝ г҃ь, и҆ въ до́мъ брата гдⷵна моего въведѐ·

И҆ те́кши дв҃ца повѣ́да мт҃ри свое́й вс҄и гл҃ы сїа̀

реве́цѣ же бѣаше браⷮ, е҆мꙋ́же и҆мѧ лава́нъ· И҆ течѐ лава́нъ къ мꙋжꙋ во́нъ на кла́дѧзь.

и҆ бы́сть е҆гда̀ видѣ оу҆серѧ́зѧ и҆ запѧстїѧ на рꙋкꙋ сестры̀ свое́ѧ, и҆ ꙗ҆́ко слы́ша словеса̀ ѿ сестры̀ своеѧ гл҃юща, си́це гл҃а къ мн҄ѣ мⷤꙋ. и҆ прїи́де лава́нъ къ мꙋж́ꙋ стоѧ́щꙋ, оу҆ вельблю́дъ оу҆ кладѧзѧ воды̀,

и҆ рече е҆мꙋ ходѝ и҆ вни́ди, блⷵвенъ г҃ь, почт҄о стои́ши вн҄ѣ а҆́зъ клѣть оу҆гото́вахъ, и҆ стаꙗ̑нїе вельблю́домъ·

И҆ въни́де мꙋжъ въ до́мъ и҆ вельблю́ды въгна̀, и҆ да́сть плѣ́вы и҆ сѣ́но вельблю́домъ, и҆ во́дꙋ оу҆мы́ти нозѣ е҆мꙋ и҆ мꙋжемъ, и҆же бѧхꙋ с нимъ.

И҆ поста́ви и҆мъ хлѣбъ ꙗ҆́сти. и҆ реⷱ‍҇, не ѧⷨ до́ндеже не гл҃ю бесѣ́ды своеѧ. и҆ ре́че гл҃и·

Рече же рабъ а҆враа́мль е҆смь а҆зъ

и҆ г҃ь блⷵвилъ е҆сть гдⷵна мое̑го ѕѣло̀ и҆ възвели́чисѧ. и҆ далъ е҆мꙋ ѻ҆вца̀ и҆ вълы̀, зла́то, и҆ сре́бро. рабы̀ и҆ рабы́нѧ, вельблю́ды и҆ ѻ҆слы̀.

и҆ родѝ са́рра жена̀ гдⷵна мое̑го сн҃а е҆диноро́дна гдⷵнꙋ моемꙋ, съста́рѣвшꙋсѧ, и҆ да́сть е҆мꙋ ели́ко и҆мѣ.

и҆ заклѧ́ мѧ гдⷵнъ мо́и гл҃ѧ, не пое́мли жены̀ сн҃ꙋ моемꙋ ѿ дще́рїи ханна́ѻнскыⷯ, въ ни́хже аⷥ ѻ҆бита́хъ въ землѝ и҆хъ,

н҄о в до́мъ ѿц҃а мое̑го и҆́деши въ племѧ̀ моѐ, и҆ пои̑ми женꙋ̀ сн҃ꙋ моемꙋ ѿтꙋ́дꙋ.

рⷯѣ же а҆́зъ гдⷵнꙋ своемꙋ, е҆д̑а не по́хощеⷮ жена̀ по мн҄ѣ и҆тѝ.

и҆ рече ми г҃ь б҃ъ, е҆мꙋже оу҆годиⷯ. прⷣе лице́м̾ е҆го, ѻ́нже по́слеть а҆гг҃ла свое̑го с тобо́ю, и҆ оу҆стро́итъ пꙋ́ть твой, и҆ по́имеши женꙋ̀ сн҃ꙋ моемꙋ, ѿ пле́мени мое̑го, и҆ ѿ до́мꙋ ѿц҃а моего,

тогда̀ бꙋдеши про́стъ ѿ заклина́нїа моего. е҆гда́ же до́идеши въ племѧ̀ моѐ, и҆ не дадѧ́т̾ т҄и, бꙋ́деши про́стъ ѿ заклина́нїѧ моего.

и҆ пришеⷣ днесь наⷣ кла́дѧзь, рекохъ, г҃и бж҃е гдⷵна мое̑го а҆враа́ма а҆́ще оу҆стро́иши пꙋть мой, во́ньже нн҃ѣ и҆дꙋ̀ ,

и҆ с҄е ста́хъ на кла́дѧзѣ во́днѣмъ, дще́ри же гражданъ и҆зы́идꙋть почрпа́ти воды̀, и҆ да бꙋдетъ дв҃ца е́иже рекꙋ̀ напо́и мѧ воды̀ ма́ло ,

и҆ да речетъ пїи т҄ы и҆ вельблю́домъ твои̑мъ вълїю̀, с҄и бꙋдетъ жена̀ юⷤ‍ⷷ оу҆гото́ва б҃ъ рабꙋ̀ своемꙋ и҆саа́кꙋ, и҆ по се́мъ разꙋмѣю ꙗ҆ко сътворилъ е҆сть млⷵть гдⷵнꙋ моемꙋ а҆враа́мꙋ·

И҆ бысть даже не конча́хъ въ оу҆мѣ своемъ гл҃ѧ вънеза́а̑пꙋ реве́ка и҆схожда́ше, дръжа́щи вѣдро̀ на ра́мꙋ, въстꙋпи́вши же на кла́дѧзь, и҆ почръпѐ вѣдро̀ воды̀, и҆ реко́хъ е́й напо́и мѧ,

и҆ потща́всѧ снѧ̀ вѣдро съ себѐ и҆ рече ми пїи т҄ы и҆ вельблю́ды твоѧ̀ напою̀. и҆ напиⷯсѧ и҆ вельблю́ды моѧ̀ напоѝ,

и҆ въпрашаⷯ еѧ̀, и҆ рекохъ, чиѧ̀ е҆си дще́рь. сїѧⷤ‍ⷷ ми реⷱ‍҇ дще́рь ваѳꙋ́илева е҆смь, сн҃а нахо́рова, и҆же родѝ е҆мꙋ ме́лха· И҆ дах̾ е́й оу҆серѧ́зѧ и҆ запѧ́стїа на рꙋцѣ еѝ,

и҆ бл҃говъли́въ е҆смь полони́хсѧ г҃ꙋ, и҆ блⷵвихъ г҃а б҃а, гдⷵна моего а҆враа́ма и҆же оу҆строѝ мн҄ѣ на пꙋтѝ семъ и҆́стинны, поѧ́ти дще́рь бра́та гдⷵна моеⷢ‍҇ сн҃ꙋ е҆го·

А҆ще же оу҆бо твори́те млⷵть и҆ пра́вдꙋ гдⷵнꙋ моемꙋ, повѣ́дите м҄и да сѧ ѻ҆бращꙋ̀, и҆л҄и на́ десно, и҆л҄и на́ лѣво.

ѿвѣща́в же лава́нъ, и҆ ваѳꙋиⷧ‍҇ реко́ста, ѿ г҃а пришла̀ за́повѣдь сїа̀ не мо́жеⷨ ти ѿвѣща́ти зла́а за бл҃гаа

и҆ с҄е ревека преⷣ тобо́ю пои̑ми ю̀ і҆ и҆дѝ, и҆ да бꙋдетъ жена̀ сн҃ꙋ гдⷵна твоего, ꙗ҆́коже гл҃а г҃ь·

Бы́сть же е҆гда̀ слы́ша раб̾ а҆враа́мль, рѣч̾ сїю̀, поклони́сѧ до землѧ̀ г҃ꙋ,

и҆ възе́мъ рабъ съсꙋды зла́ты и҆ сре́брены и҆ ри́зы дасть реве́цѣ и҆ да́рь братꙋ еѧ̀, и҆ мт҃ри еѧ̀.

и҆ ꙗ҆до́ша и҆ пиша ѻ҆н҄и, и҆ мꙋж́и и҆же бѧхꙋ с нимъ· И҆ прележа́въ въста́вше заѹ҆́тра, рече, ѿпꙋсти́те мѧ. да и҆дꙋ къ гдⷵнꙋ мое̑мꙋ·

Рѣша же бра́тїа еѧ̀ и҆ мт҃и, да пребꙋдеть дв҃ца с нами де́сѧть дн҃їи, и҆ по семъ да и́дете.

И҆ рече к нимъ не дръжите мѧ, б҃ъ б҄о оустроѝ пꙋть мнѣ ѿпꙋстите м҄ѧ, да и҆дꙋ къ гдⷵнꙋ мое̑мꙋ·

Си́и же рѣша да възове́мъ дв҃цꙋ, и҆ въпрошаеⷨ еѧ̀ и҆з ꙋстъ.

и҆ възва́вше ре́векꙋ рѣша е́й, и҆деши л҄и съ мꙋж́емъ сиⷨ, ѻ҆на же рече и҆дꙋ,

и҆ ѿпꙋсти́ша реве́кꙋ сестрꙋ̀ свою, і҆ и҆мѣнїе еѧ̀ с рабоⷨ а҆враа́млимъ, і҆ и҆же с ниⷨ быша·

И҆ блⷵви́ша ревекꙋ, и҆ рѣша ей сестра̀ на́ша е҆си бꙋди въ ты́сꙋщи темъ, и҆ да прїиметъ сѣмѧ твое грады съпостаⷮ·

И҆ въставши реве́ка и҆ рабы́нѧ еѧ̀, и҆ въсѣдоша на веⷧ‍҇блю́ды, і҆ и҆до́ша с мꙋжемъ, и҆ пои́мъ раⷠ‍҇ реве́кꙋ ѻ҆ты́де·

И҆саа́къ же хожда́ше сквоѕѣ пꙋсты́ню, оу кла́дѧзѧ видѣ́ннаго, се́й же живѧ́ше на землѝ на полꙋ́дне.

і҆ и҆зы́иде і҆саа̑къ поглꙋмитисѧ на́ поле кꙋ ве́черꙋ. възрѣв̾ же ѻ҆чима̀ вѣдѣ веⷧ‍҇блюды и҆дꙋща.

и҆ възрѣвше же реве́ка ѻ҆чи́ма ви́дѣ і҆саа́ка, и҆ скочѝ со вельблю́да·

И҆ реⷱ‍҇ к рабꙋ̀ кт҄о еⷵ мꙋжъ ѻ҆́нъ, и҆же и́деⷮ по́ полю противꙋ наⷨ· Речеⷤ‍ⷷ ра́бъ, т҄о господи́чичъ мои сїѧ же взеⷨши. ризы оу҆творе́ныѧ и҆ ѻ҆блечесѧ·

И҆сповѣ́да раⷠ‍҇ і҆са́акꙋ словеса́, ꙗ҆́же сътвори

прїиде же і҆саа́къ в домъ мт҃ри своеѧ̀, и҆ поѧ̀ реве́кꙋ, и҆ быⷵ е҆мꙋ жена̀, и҆ възлюби ю̀, и҆ оу҆тѣшисѧ, і҆саа́къ ѻ҆ саⷬ‍҇рѣ, матери свое́и̑·