А Аврам бјеше стар и временит, и Господ бјеше благословио Аврама у свему;
И рече Аврам слузи својему најстаријему у кући својој, који бјеше над свијем добром његовијем: метни руку своју под стегно моје,
Да те закунем Господом Богом небеским и Богом земаљским да не ћеш довести жене сину мојему између кћери овијех Хананеја, међу којима живим;
Него да ћеш отићи у земљу моју и у род мој и довести жену сину мојему Исаку.
А слуга му рече: а ако дјевојка не хтједбуде поћи са мном у ову земљу; хоћу ли одвести сина твојега у земљу из које си се иселио?
А Аврам му рече: пази да не одведеш сина мојега онамо.
Господ Бог небески, који ме је узео из дома оца мојега и из земље рода мојега, и који ми је рекао и заклео ми се говорећи: сјемену ћу твојему дати земљу ову, он ће послати анђела својега пред тобом да доведеш жену сину мојему оданде.
Ако ли дјевојка не хтједбуде поћи с тобом, онда да ти је проста заклетва моја; само сина мојега немој одвести онамо.
И метну слуга руку своју под стегно Авраму господару својему, и закле му се за ово.
Тада слуга узе десет камила између камила господара својега да иде, јер све благо господара његова бјеше под његовом руком; и отишав дође у Месопотамију до града Нахорова.
И пусти камиле да полијежу иза града код студенца пред вече кад излазе грађанке да захватају воде;
И рече: Господе Боже господара мојега Аврама, дај ми срећу данас и учини милост господару мојему Авраму.
Ево, ја ћу стајати код овога студенца, а грађанке ће доћи да захватају воде.
Којој дјевојци речем: нагни крчаг свој да се напијем, а она рече: на пиј, и камиле ћу ти напојити; дај то да буде она коју си намијенио слузи својему Исаку; и по томе да познам да си учинио милост господару мојему.
И он још не изговори, а то Ревека, кћи Ватуила сина Мелхе жене Нахора брата Аврамова, дође с крчагом на рамену.
И бјеше врло лијепа, још дјевојка, још је човјек не бјеше познао. Она сиђе на извор, и наточи крчаг, и пође;
А слуга искочи пред њу, и рече: дај ми да се напијем мало воде из крчага твојега.
А она рече: на пиј, господару. И брже спусти крчаг на руку своју, и напоји га.
И кад га напоји, рече: и камилама ћу твојим налити нека се напију.
И брже изручи крчаг свој у појило, па опет отрча на студенац да налије, и нали свијем камилама, његовијем.
А човјек јој се дивљаше, и ћуташе, не ће ли познати је ли Господ дао срећу путу његову или није.
А кад се камиле напише, извади човјек златну гривну од по сикла п метну јој око чела и двије наруквице метну јој на руке од десет сикала злата.
И рече: чија си кћи? кажи ми. Има ли у кући оца твојега мјеста за нас да преноћимо?
А она му рече: ја сам кћи Ватуила сина Мелшина, којега роди Нахору.
Још рече: има у нас много сламе и пиће и мјеста за ноћиште.
Тада се поклони човјек и захвали Господу,
И рече: благословен да је Господ Бог господара мојега Аврама, што не остави милости своје и вјере своје према господару мојем, и путем доведе ме Господ у дом родбине господара мојега.
А дјевојка отрча и све ово каза у дому матере своје.
А Ревека имаше брата, којему име бјеше Лаван; и истрча Лаван к човјеку на студенац,
Како видје гривну и наруквице на рукама сестре своје и чу гдје Ревека сестра му рече: тако ми каза човјек; дође к човјеку; а он стајаше код камила на студенцу,
И рече: ходи, који си благословен од Господа; што би стајао на пољу? спремио сам кућу, има мјеста и за камиле.
И доведе човјека у кућу, и растовари камиле; и дадоше сламе и пиће камилама, и донесоше воде за ноге њему и људима што бијаху с њим;
И поставише му да једе; али он рече: не ћу јести докле не кажем ствар своју. А Лаван му рече: говори.
Тада рече: ја сам слуга Аврамов.
А Господ је благословио господара мојега веома, те је постао велик, и дао му је оваца и говеда, и сребра и злата, и слуга, и слушкиња, и камила и магараца.
И још Сара жена господара мојега роди сина господару мојему у старости његовој, и он му даде све што има.
А мене закле господар мој говорећи: немој довести сину мојему жене између кћери овијех Хананеја, међу којима живим;
Него иди у дом оца мојега и у род мој, да доведеш жену сину мојему.
А ја рекох господару својему: може бити да дјевојка неће хтјети поћи са мном.
А он ми рече: Господ, по чијој вољи свагда живљах, послаће анђела својега с тобом, и даће срећу твојему путу да доведеш жену сину мојему од рода мојега, из дома оца мојега.
Онда ће ти бити проста заклетва моја кад отидеш у род мој, ако ти је и не даду, опет ће ти бити проста, заклетва моја.
И кад дођох данас на студенац, рекох: Господе Боже господара мојега Аврама, ако си дао срећу путу мојему, којим идем,
Ево, ја ћу стајати код студенца: која дјевојка дође да захвати воде, и ја јој кажем: дај ми да се напијем мало воде из крчага твојега,
А она ми одговори: и ти пиј и камилама ћу твојим налити; то нека буде жена коју је намијенио Господ сину господара мојега.
Ја још не изговорих у срцу својем, а дође Ревека с крчагом на рамену, и сишавши на извор захвати; и ја јој рекох: дај ми да се напијем,
А она брже спустивши са себе крчаг рече: на пиј, и камиле ћу ти напојити. И кад се напих, напоји и камиле моје.
И запитах је говорећи: чија си кћи? А она одговори: ја сам кћи Ватуила сина Нахорова, којега му роди Мелха. Тада јој метнух гривну око чела, и наруквице на руке;
И падох и поклоних се Господу, и захвалих Господу Богу господара мојега Аврама, што ме доведе правијем путем да нађем кћер брата господара својега за сина његова.
Ако ћете дакле учинити љубав и вјеру господару мојему, кажите ми; ако ли не ћете, кажите ми, да идем на десно или на лијево.
А Лаван и Ватуило одговарајући рекоше: од Господа је ово дошло; ми ти не можемо казати ни зло ни добро.
Ето, Ревека је у твојој власти, узми је па иди, и нека буде жена сину твојега господара, као што каза Господ.
А кад чу слуга Аврамов ријечи њихове, поклони се Господу до земље,
И извади слуга закладе сребрне и златне и хаљине, и даде Ревеци; такођер и брату њезину и матери њезиној даде дарове.
По том једоше и пише он и људи који бијаху с њим, и преноћише. А кад у јутру усташе, рече слуга: пустите ме господару мојему.
А брат и мати њезина рекоше: нека остане дјевојка код нас који дан, барем десет дана, па онда нека иде.
А он им рече: немојте ме задржавати, кад је Господ дао срећу мојему путу; пустите ме да идем господару својему.
Тада рекоше: да зовемо дјевојку, и упитамо шта она вели.
И дозваше Ревеку и рекоше јој: хоћеш ићи с овијем човјеком? А она одговори: хоћу.
И пустише Ревеку сестру своју и дојкињу њезину са слугом Аврамовијем и људима његовијем.
И благословише Ревеку и рекоше јој: сестро наша, да се намножиш на тисуће тисућа, и сјеме твоје да на слиједи врата својих непријатеља!
И подиже се Ревека с дјевојкама својим, и посједаше на камиле, и пођоше с човјеком; и слуга узев Ревеку отиде.
А Исак иђаше враћајући се од студенца живога, који ме види (јер живљаше у јужном крају),
А бјеше изашао Исак у поље пред вече да се помоли Богу; и подигав очи своје угледа камиле гдје иду.
И Ревека подигавши очи своје угледа Исака, те скочи с камиле,
И рече слузи: ко је онај човјек што иде преко поља пред нас? А слуга рече: оно је господар мој. И она узе покривало и покри лице.
И приповједи слуга Исаку све што је свршио.
И одведе је Исак у шатор Саре матере своје; и узе Ревеку, и она му поста жена, и омиље му. И Исак се утјеши за матером својом.
Erat autem Abraham senex, dierumque multorum: et Dominus in cunctis benedixerat ei.
Dixitque ad servum seniorem domus suæ, qui præerat omnibus quæ habebat: Pone manum tuam subter femur meum,
ut adjurem te per Dominum Deum cæli et terræ, ut non accipias uxorem filio meo de filiabus Chananæorum, inter quos habito:
sed ad terram et cognationem meam proficiscaris et inde accipias uxorem filio meo Isaac.
Respondit servus: Si noluerit mulier venire mecum in terram hanc, numquid reducere debeo filium tuum ad locum, de quo egressus es?
Dixitque Abraham: Cave nequando reducas filium meum illuc.
Dominus Deus cæli, qui tulit me de domo patris mei, et de terra nativitatis meæ, qui locutus est mihi, et juravit mihi, dicens: Semini tuo dabo terram hanc: ipse mittet angelum suum coram te, et accipies inde uxorem filio meo:
sin autem mulier noluerit sequi te, non teneberis juramento: filium meum tantum ne reducas illuc.
Posuit ergo servus manum sub femore Abraham domini sui, et juravit illi super sermone hoc.
Tulitque decem camelos de grege domini sui, et abiit, ex omnibus bonis ejus portans secum, profectusque perrexit in Mesopotamiam ad urbem Nachor.
Cumque camelos fecisset accumbere extra oppidum juxta puteum aquæ vespere, tempore quo solent mulieres egredi ad hauriendam aquam, dixit:
Domine Deus domini mei Abraham, occurre, obsecro, mihi hodie, et fac misericordiam cum domino meo Abraham.
Ecce ego sto prope fontem aquæ, et filiæ habitatorum hujus civitatis egredientur ad hauriendam aquam.
Igitur puella, cui ego dixero: Inclina hydriam tuam ut bibam: et illa responderit: Bibe, quin et camelis tuis dabo potum: ipsa est quam præparasti servo tuo Isaac: et per hoc intelligam quod feceris misericordiam cum domino meo.
Necdum intra se verba compleverat, et ecce Rebecca egrediebatur, filia Bathuel, filii Melchæ uxoris Nachor fratris Abraham, habens hydriam in scapula sua:
puella decora nimis, virgoque pulcherrima, et incognita viro: descenderat autem ad fontem, et impleverat hydriam, ac revertebatur.
Occurritque ei servus, et ait: Pauxillum aquæ mihi ad bibendum præbe de hydria tua.
Quæ respondit: Bibe, domine mi: celeriterque deposuit hydriam super ulnam suam, et dedit ei potum.
Cumque ille bibisset, adjecit: Quin et camelis tuis hauriam aquam, donec cuncti bibant.
Effundensque hydriam in canalibus, recurrit ad puteum ut hauriret aquam: et haustam omnibus camelis dedit.
Ipse autem contemplabatur eam tacitus, scire volens utrum prosperum iter suum fecisset Dominus, an non.
Postquam autem biberunt cameli, protulit vir inaures aureas, appendentes siclos duos, et armillas totidem pondo siclorum decem.
Dixitque ad eam: Cujus es filia? indica mihi, est in domo patris tui locus ad manendum?
Quæ respondit: Filia sum Bathuelis, filii Melchæ, quem peperit ipsi Nachor.
Et addidit, dicens: Palearum quoque et fœni plurimum est apud nos, et locus spatiosus ad manendum.
Inclinavit se homo, et adoravit Dominum,
dicens: Benedictus Dominus Deus domini mei Abraham, qui non abstulit misericordiam et veritatem suam a domino meo, et recto itinere me perduxit in domum fratris domini mei.
Cucurrit itaque puella, et nuntiavit in domum matris suæ omnia quæ audierat.
Habebat autem Rebecca fratrem nomine Laban, qui festinus egressus est ad hominem, ubi erat fons.
Cumque vidisset inaures et armillas in manibus sororis suæ, et audisset cuncta verba referentis: Hæc locutus est mihi homo: venit ad virum qui stabat juxta camelos, et prope fontem aquæ:
dixitque ad eum: Ingredere, benedicte Domini: cur foris stas? præparavi domum, et locum camelis.
Et introduxit eum in hospitium: ac destravit camelos, deditque paleas et fœnum, et aquam ad lavandos pedes ejus, et virorum qui venerant cum eo.
Et appositus est in conspectu ejus panis. Qui ait: Non comedam, donec loquar sermones meos. Respondit ei: Loquere.
At ille: Servus, inquit, Abraham sum:
et Dominus benedixit domino meo valde, magnificatusque est: et dedit ei oves et boves, argentum et aurum, servos et ancillas, camelos et asinos.
Et peperit Sara uxor domini mei filium domino meo in senectute sua, deditque illi omnia quæ habuerat.
Et adjuravit me dominus meus, dicens: Non accipies uxorem filio meo de filiabus Chananæorum, in quorum terra habito:
sed ad domum patris mei perges, et de cognatione mea accipies uxorem filio meo.
Ego vero respondi domino meo: Quid si noluerit venire mecum mulier?
Dominus, ait, in cujus conspectu ambulo, mittet angelum suum tecum, et diriget viam tuam: accipiesque uxorem filio meo de cognatione mea, et de domo patris mei.
Innocens eris a maledictione mea, cum veneris ad propinquos meos, et non dederint tibi.
Veni ergo hodie ad fontem aquæ, et dixi: Domine Deus domini mei Abraham, si direxisti viam meam, in qua nunc ambulo,
ecce sto juxta fontem aquæ, et virgo, quæ egredietur ad hauriendam aquam, audierit a me: Da mihi pauxillum aquæ ad bibendum ex hydria tua:
et dixerit mihi: Et tu bibe, et camelis tuis hauriam: ipsa est mulier, quam præparavit Dominus filio domini mei.
Dumque hæc tacitus mecum volverem, apparuit Rebecca veniens cum hydria, quam portabat in scapula: descenditque ad fontem, et hausit aquam. Et aio ad eam: Da mihi paululum bibere.
Quæ festinans deposuit hydriam de humero, et dixit mihi: Et tu bibe, et camelis tuis tribuam potum. Bibi, et adaquavit camelos.
Interrogavique eam, et dixi: Cujus es filia? Quæ respondit: Filia Bathuelis sum, filii Nachor, quem peperit ei Melcha. Suspendi itaque inaures ad ornandam faciem ejus, et armillas posui in manibus ejus.
Pronusque adoravi Dominum, benedicens Domino Deo domini mei Abraham, qui perduxit me recto itinere, ut sumerem filiam fratris domini mei filio ejus.
Quam ob rem si facitis misericordiam et veritatem cum domino meo, indicate mihi: sin autem aliud placet, et hoc dicite mihi, ut vadam ad dextram, sive ad sinistram.
Responderuntque Laban et Bathuel: A Domino egressus est sermo: non possumus extra placitum ejus quidquam aliud loqui tecum.
En Rebecca coram te est, tolle eam, et proficiscere, et sit uxor filii domini tui, sicut locutus est Dominus.
Quod cum audisset puer Abraham, procidens adoravit in terram Dominum.
Prolatisque vasis argenteis, et aureis, ac vestibus, dedit ea Rebecca pro munere: fratribus quoque ejus et matri dona obtulit.
Inito convivio, vescentes pariter et bibentes manserunt ibi. Surgens autem mane, locutus est puer: Dimitte me, ut vadam ad dominum meum.
Responderuntque fratres ejus et mater: Maneat puella saltem decem dies apud nos, et postea proficiscetur.
Nolite, ait, me retinere, quia Dominus direxit viam meam: dimittite me ut pergam ad dominum meum.
Et dixerunt: Vocemus puellam, et quæramus ipsius voluntatem.
Cumque vocata venisset, sciscitati sunt: Vis ire cum homine isto? Quæ ait: Vadam.
Dimiserunt ergo eam, et nutricem illius, servumque Abraham, et comites ejus,
imprecantes prospera sorori suæ, atque dicentes: Soror nostra es, crescas in mille millia, et possideat semen tuum portas inimicorum suorum.
Igitur Rebecca et puellæ illius, ascensis camelis, secutæ sunt virum: qui festinus revertebatur ad dominum suum.
Eo autem tempore deambulabat Isaac per viam quæ ducit ad puteum, cujus nomen est Viventis et videntis: habitabat enim in terra australi:
et egressus fuerat ad meditandum in agro, inclinata jam die: cumque elevasset oculos, vidit camelos venientes procul.
Rebecca quoque, conspecto Isaac, descendit de camelo,
et ait ad puerum: Quis est ille homo qui venit per agrum in occursum nobis? Dixitque ei: Ipse est dominus meus. At illa tollens cito pallium, operuit se.
Servus autem cuncta, quæ gesserat, narravit Isaac.
Qui introduxit eam in tabernaculum Saræ matris suæ, et accepit eam uxorem: et in tantum dilexit eam, ut dolorem, qui ex morte matris ejus acciderat, temperaret.
Авраамъ остари и оматори годинама; и Господъ благослови Авраама.
Па рече Авраамъ слуги своме найстаріем’ у дому свомъ кой є управляо сва нѣгова: метни руку твою подъ стегно мое,
па ћу те заклети Господемъ Богомъ неба и Богомъ землѣ‚ да нећешь узети сыну моме Ісааку жену отъ кћерій Ханейскихъ међу коима я живимь кодъ ньихъ;
него ћешь поћи само у мой предѣлъ, гдѣ самь се родіо, и къ племену моме, пакъ отуда узети жену сыну моме Ісааку.
А слуга му одговори: али можда неће хтѣти ићи жена за мномъ и самномъ у овай предѣлъ; па хоћу ли вратити сына твога у предѣлъ, одкуда си изишао?
А Авраамъ му рече: пази на се, да не вратишь сына мога онамо.
Господъ Богь неба и землѣ, Кой ме узе изъ дома отца мога, и изъ предѣла, у комъ се родихъ, Кой ми каза кунећи ми се и говорећи: теби ћу дати землю ову и сѣмену твоме. Онъ ће послати Ангела Свога предъ тобомъ, пакъ ћешь отуда узети жену сыну моме Ісааку.
Ако ли жена пође съ тобомъ у предѣлъ овай, чисть ћешь быти отъ заклетве твое; само сына мога не враћай онамо.
И метне слуга руку свою подъ стегно Авраама Господина свога закуне му се на ту рѣчь.
И узме слуга десетъ камила’ отъ камила Господина свога и отъ свакога блага Господина свога са собомъ, пакъ уставши пође у Месопотамію у градъ Нахоровъ.
И намѣсти камиле ванъ града кодъ кладеза воднога увече кад’ излазе жене доносити воде; па рече:
Ево я стадохъ кодъ кладеза воднога, а кћери жителя’ градскихъ излазе на воду.
Ако се нађе дѣвойка, коіой я рекнемъ: приклони водоносъ да піемъ, а она ми рекне: пи ты, па ћу и камиле твое напоити, доклѣ се напію, ту си опредѣліо слуги твоме Ісааку‚ и потомећу познати, да си учиніо милость съ Господиномъ моимъ Авраамомъ.
И догодисе, пре него ће онъ свршити мысли у уму свомъ‚ гле! излазаше Ревекка рођена Ватуилу сыну Мельхе жене Нахора, брата Авраамова држећи водоносъ на рамены свои’.
Дѣвойка бяше врло краснолика и бяше дѣвица‚ кою непозна мужъ. Дошавши съ другима на кладезъ напуни водоносъ свой, и пође горе.
А слуга, истрчи предъ ню, и рече: напойме мало водомъ изъ водоноса твога;
а она му рече: пи Господине, и скине хитно водоносъ на руке свое, па га напои, докъ се напіо;
и камилама твоима ћу налити, да се све напію.
И брзо испразни водоносъ у валовъ, пакъ притрчи опетъ на кладезъ зайтити воде и улити свыма камилама.
А човѣкъ ћутећи сматраше ю, да види, єли му Богъ благоустроіо путъ, или не.
Кад’ све камиле престану пити, узме човѣкъ златне ободце о драхму тежке, и двѣ свезе на руке нѣне, мѣра имъ десетъ златница’.
И запыта ю говорећи: чія си кћи? кажи ми, има ли у отца твога мѣста намъ склонитисе?
А она му рече кћи самь Ватуилева‚ сына Мелхина‚ ньомъ Нахору рођенога;
іошт’ му рече: плеве и сѣна много є у насъ и мѣста склонитисе.
На то човѣкъ благослови, поклонисе Господу, и рече:
благословенъ Господъ Богъ Господина мога Авраама, Кой не остави правде Свое и истине отъ Господина мога, и мене благоустрои у домъ брата Господину моме.
А дѣвойка похити у домъ матере свое, и приповѣди іой по тыма рѣчма:
Ревекка є имала брата поимену Лавана, и отрчи Лаванъ къ човѣку ванъ на кладезъ;
єръ, кад’ види ободце и свезе на рукама сестре свое, и кад’ чу рѣчи Ревекке сестре свое, коя говораше: тако ми каза човѣкъ; дође къ човѣку стоећем’ когъ камила’ при кладезу,
па рече: ходи и уђи благословеный отъ Господа! зашт’ стоишь наполю? а я самь спреміо собу и мѣсто камилама.
И уђе човѣкъ у домъ, Лаванъ пакъ разсѣдла, камиле и даде плеве и сѣна камилама, и воду донесе, да му ноге опере, и людма нѣговыма, кои бяху съ ньимъ;
па имъ изнесе хлѣба єсти; а онъ рекне: нећу єсти‚ док не искажемъ рѣчи мое; и рече: говори.
И рече: я самь слуга Авраамовъ;
Господъ є врло благословіо Господина мога, и узвысіосе; дао му є овце и теоце, сребро и злато, слуге и служкинѣ‚ и камиле и магарадь.
И роди Сарра, жена Господина мога, сына єдинца Господину моме, кад’ є остаріо онъ‚ па му даде сва иманя своя.
А мене закуне Господинъ мой говорећи: нећешь узети жену сыну моме отъ кћерій Ханаейскихъ‚ међу коима я живимъ на земльи ньиховой;
но отићићешь у домъ отца мога и у мой родъ, па ћешь отуда узети жену сыну моме.
И я рекохъ Господину моме: ако жена не усхтѣ ићи са мномъ?
И рече ми: Господъ Богъ, Коме самь благоугодіо предъ Ньимъ, Онъ ће Ангела свога послати съ тобомъ и путъ твой благоустроити, пакъ ћешь узети жену сыну моме отъ племена мога и отъ дома отца мога.
Онда ћешь быти чистъ отъ заклетве мое; єръ, кад’ у мое племе дођешь, па ти не даду, чистъ ћешь быти отъ заклетве мое.
И дошавши данасъ на кладезъ рекохъ: Господе‚ Боже Господина мога Авраама! кад’ Ты благоуређуешь путь мой, коимъ данасъ идемъ,
ево я стадохъ кодъ кладеза воднога, и кћери грађана излазе воду носити, ако се дакле нађе дѣвойка‚ коіой будемъ рекао: напой ме изъ водоноса твога мало воде,
и она ми рекне: пи и ты, и налићу камилама твоима, та ће быти жена, кою є Господъ опредѣліо слуги Своме Ісааку; пакъ ће по томе дознати, да си учиніо милость Господину моме Аврааму.
И догодисе да пре, него што самь мысліо тако у уму момъ, таки излазаше Ревекка држећи водоносъ на рамену, сиђе на кладезъ, и зайти воде. Я Той рекохъ: напои ме;
а она брзо сними водоносъ са себе на руку свою, и рече: пи и ты, и камиле ћу твое напоити; я се напіемъ, и камиле мое напои.
И запытамъ ю говорећи: чія си кћи? кажи ми; а она рече: кћи самь Ватуилева сына Нахорова, кога му роди Мелха. И дадохъ іой ободце и свезе на руке нѣне:
па благословивши поклони се Господу, и благословихъ Господа Бога Господину моме Аврааму‚ Кой ме благоустрои на путу истине просити кћерь брата Господина мога сыну нѣговоме.
Ако дакле хоћете вы учинити милость и правду сироћу Господина мога‚ ако ли нећете кажите ми, па да се вратимъ или на десно или на лѣво.
А Лаванъ и Ватуилъ отговоривши рекоше: отъ Господа дође дѣло то, не можемо ти дакле напротивъ рећи зло или добро,
Ево Ревекка є предъ тобомъ, узми и иди, па нека буде жена сыну Господина твога, као што рече Господъ.
Кад’ пакъ чу слуга Авраамовъ рѣчи, те, до землѣ се поклони Господу.
И изнесе слуга ссудове златне и сребрне и руво, пакъ даде Ревекки а и брату нѣноме и матери нѣной даде дарове.
Онда єдоше и пише, и тай и люди, кои бяху съ ньимъ, па легоше спавати. И уставши рано рекне: отпустите ме‚ да идемъ къ Господину моме’
А браћа нѣна и мати рекоше: нек’ заостане кодъ насъ дѣвойка до десетъ дана’, пакъ ће послѣ поћи.
Но онъ имъ рече: незадржавайте ме, єръ Господъ благоустрои путъ мой у мени; отпустите ме, да идемъ къ Господину моме:
А они рекоше: призовимо дѣвойку, да ю устмено упытамо.
И дозвавши Ревекку, рекну іой: хоћешь ли поћи съ овымъ човѣкомъ? а она грече: поћићу.
И отпусте Ревекку сестру свою‚ и иманя нѣна, и слугу Авраамова, и кои быше съ ньимъ;
и благословише Ревекку, говорећи іой: сестра си наша, буди тысућама тмій, и сѣме твое нек’ наслѣди градове непріятеля’.
И Ревекка и слушкинѣ нѣне уставши узсѣдоше на камиле, па пођоше съ човѣкомъ‚ и слуга, узевши Ревекку, отиде.
А Ісаакъ прохођашесе преко пустынѣ кодъ кладеза погледа, живећи самъ на земльи на полудне.
И изиђе Ісаакъ предъ вече у полѣ проћисе, па, погледавши очима своима, види камиле идуће.
И Ревекка, погледавши очима своима, види Ісаака, па скочи съ камиле,
и рекне слуги: тко є онай човѣкъ, кой иде по полю нама насусрѣтъ? А слуга отговори: то є Господинъ мой. Она пакъ, узевши лѣтню хальину‚ обучесе.
Слуга приповѣди Ісааку све редомъ, шта є учиніо,
Ісаакъ пакъ уђе у домъ матере свое, узме Ревекку, те му буде жена люблѣна; те се утѣши Ісаакъ за Сарромъ матеромъ своіомъ.