24.1
24.2
24.3
24.4
24.5
24.6
24.7
24.8
24.9
24.10
24.11
24.12
24.13
24.14
24.15
24.16
24.17
24.18
24.19
24.20
24.21
24.22
24.23
24.24
24.25
24.26
24.27
24.28
24.29
24.30
24.31
24.32
24.33
24.34
24.35
24.36
24.37
24.38
24.39
24.40
24.41
24.42
24.43
24.44
24.45
24.46
24.47
24.48
24.49
24.50
24.51
24.52
24.53
24.54
24.55
24.56
24.57
24.58
24.59
24.60
24.61
24.62
24.63
24.64
24.65
24.66
24.67
Авраамъ остари и оматори годинама; и Господъ благослови Авраама.
Па рече Авраамъ слуги своме найстаріем’ у дому свомъ кой є управляо сва нѣгова: метни руку твою подъ стегно мое,
па ћу те заклети Господемъ Богомъ неба и Богомъ землѣ‚ да нећешь узети сыну моме Ісааку жену отъ кћерій Ханейскихъ међу коима я живимь кодъ ньихъ;
него ћешь поћи само у мой предѣлъ, гдѣ самь се родіо, и къ племену моме, пакъ отуда узети жену сыну моме Ісааку.
А слуга му одговори: али можда неће хтѣти ићи жена за мномъ и самномъ у овай предѣлъ; па хоћу ли вратити сына твога у предѣлъ, одкуда си изишао?
А Авраамъ му рече: пази на се, да не вратишь сына мога онамо.
Господъ Богь неба и землѣ, Кой ме узе изъ дома отца мога, и изъ предѣла, у комъ се родихъ, Кой ми каза кунећи ми се и говорећи: теби ћу дати землю ову и сѣмену твоме. Онъ ће послати Ангела Свога предъ тобомъ, пакъ ћешь отуда узети жену сыну моме Ісааку.
Ако ли жена пође съ тобомъ у предѣлъ овай, чисть ћешь быти отъ заклетве твое; само сына мога не враћай онамо.
И метне слуга руку свою подъ стегно Авраама Господина свога закуне му се на ту рѣчь.
И узме слуга десетъ камила’ отъ камила Господина свога и отъ свакога блага Господина свога са собомъ, пакъ уставши пође у Месопотамію у градъ Нахоровъ.
И намѣсти камиле ванъ града кодъ кладеза воднога увече кад’ излазе жене доносити воде; па рече:
Господе, Боже Господина мога Авраама, благоустрой предамномь данасъ, и учини милость съ Господиномъ моимъ Авраамомъ.
Ево я стадохъ кодъ кладеза воднога, а кћери жителя’ градскихъ излазе на воду.
Ако се нађе дѣвойка, коіой я рекнемъ: приклони водоносъ да піемъ, а она ми рекне: пи ты, па ћу и камиле твое напоити, доклѣ се напію, ту си опредѣліо слуги твоме Ісааку‚ и потомећу познати, да си учиніо милость съ Господиномъ моимъ Авраамомъ.
И догодисе, пре него ће онъ свршити мысли у уму свомъ‚ гле! излазаше Ревекка рођена Ватуилу сыну Мельхе жене Нахора, брата Авраамова држећи водоносъ на рамены свои’.
Дѣвойка бяше врло краснолика и бяше дѣвица‚ кою непозна мужъ. Дошавши съ другима на кладезъ напуни водоносъ свой, и пође горе.
А слуга, истрчи предъ ню, и рече: напойме мало водомъ изъ водоноса твога;
а она му рече: пи Господине, и скине хитно водоносъ на руке свое, па га напои, докъ се напіо;
и камилама твоима ћу налити, да се све напію.
И брзо испразни водоносъ у валовъ, пакъ притрчи опетъ на кладезъ зайтити воде и улити свыма камилама.
А човѣкъ ћутећи сматраше ю, да види, єли му Богъ благоустроіо путъ, или не.
Кад’ све камиле престану пити, узме човѣкъ златне ободце о драхму тежке, и двѣ свезе на руке нѣне, мѣра имъ десетъ златница’.
И запыта ю говорећи: чія си кћи? кажи ми, има ли у отца твога мѣста намъ склонитисе?
А она му рече кћи самь Ватуилева‚ сына Мелхина‚ ньомъ Нахору рођенога;
іошт’ му рече: плеве и сѣна много є у насъ и мѣста склонитисе.
На то човѣкъ благослови, поклонисе Господу, и рече:
благословенъ Господъ Богъ Господина мога Авраама, Кой не остави правде Свое и истине отъ Господина мога, и мене благоустрои у домъ брата Господину моме.
А дѣвойка похити у домъ матере свое, и приповѣди іой по тыма рѣчма:
Ревекка є имала брата поимену Лавана, и отрчи Лаванъ къ човѣку ванъ на кладезъ;
єръ, кад’ види ободце и свезе на рукама сестре свое, и кад’ чу рѣчи Ревекке сестре свое, коя говораше: тако ми каза човѣкъ; дође къ човѣку стоећем’ когъ камила’ при кладезу,
па рече: ходи и уђи благословеный отъ Господа! зашт’ стоишь наполю? а я самь спреміо собу и мѣсто камилама.
И уђе човѣкъ у домъ, Лаванъ пакъ разсѣдла, камиле и даде плеве и сѣна камилама, и воду донесе, да му ноге опере, и людма нѣговыма, кои бяху съ ньимъ;
па имъ изнесе хлѣба єсти; а онъ рекне: нећу єсти‚ док не искажемъ рѣчи мое; и рече: говори.
И рече: я самь слуга Авраамовъ;
Господъ є врло благословіо Господина мога, и узвысіосе; дао му є овце и теоце, сребро и злато, слуге и служкинѣ‚ и камиле и магарадь.
И роди Сарра, жена Господина мога, сына єдинца Господину моме, кад’ є остаріо онъ‚ па му даде сва иманя своя.
А мене закуне Господинъ мой говорећи: нећешь узети жену сыну моме отъ кћерій Ханаейскихъ‚ међу коима я живимъ на земльи ньиховой;
но отићићешь у домъ отца мога и у мой родъ, па ћешь отуда узети жену сыну моме.
И я рекохъ Господину моме: ако жена не усхтѣ ићи са мномъ?
И рече ми: Господъ Богъ, Коме самь благоугодіо предъ Ньимъ, Онъ ће Ангела свога послати съ тобомъ и путъ твой благоустроити, пакъ ћешь узети жену сыну моме отъ племена мога и отъ дома отца мога.
Онда ћешь быти чистъ отъ заклетве мое; єръ, кад’ у мое племе дођешь, па ти не даду, чистъ ћешь быти отъ заклетве мое.
И дошавши данасъ на кладезъ рекохъ: Господе‚ Боже Господина мога Авраама! кад’ Ты благоуређуешь путь мой, коимъ данасъ идемъ,
ево я стадохъ кодъ кладеза воднога, и кћери грађана излазе воду носити, ако се дакле нађе дѣвойка‚ коіой будемъ рекао: напой ме изъ водоноса твога мало воде,
и она ми рекне: пи и ты, и налићу камилама твоима, та ће быти жена, кою є Господъ опредѣліо слуги Своме Ісааку; пакъ ће по томе дознати, да си учиніо милость Господину моме Аврааму.
И догодисе да пре, него што самь мысліо тако у уму момъ, таки излазаше Ревекка држећи водоносъ на рамену, сиђе на кладезъ, и зайти воде. Я Той рекохъ: напои ме;
а она брзо сними водоносъ са себе на руку свою, и рече: пи и ты, и камиле ћу твое напоити; я се напіемъ, и камиле мое напои.
И запытамъ ю говорећи: чія си кћи? кажи ми; а она рече: кћи самь Ватуилева сына Нахорова, кога му роди Мелха. И дадохъ іой ободце и свезе на руке нѣне:
па благословивши поклони се Господу, и благословихъ Господа Бога Господину моме Аврааму‚ Кой ме благоустрои на путу истине просити кћерь брата Господина мога сыну нѣговоме.
Ако дакле хоћете вы учинити милость и правду сироћу Господина мога‚ ако ли нећете кажите ми, па да се вратимъ или на десно или на лѣво.
А Лаванъ и Ватуилъ отговоривши рекоше: отъ Господа дође дѣло то, не можемо ти дакле напротивъ рећи зло или добро,
Ево Ревекка є предъ тобомъ, узми и иди, па нека буде жена сыну Господина твога, као што рече Господъ.
Кад’ пакъ чу слуга Авраамовъ рѣчи, те, до землѣ се поклони Господу.
И изнесе слуга ссудове златне и сребрне и руво, пакъ даде Ревекки а и брату нѣноме и матери нѣной даде дарове.
Онда єдоше и пише, и тай и люди, кои бяху съ ньимъ, па легоше спавати. И уставши рано рекне: отпустите ме‚ да идемъ къ Господину моме’
А браћа нѣна и мати рекоше: нек’ заостане кодъ насъ дѣвойка до десетъ дана’, пакъ ће послѣ поћи.
Но онъ имъ рече: незадржавайте ме, єръ Господъ благоустрои путъ мой у мени; отпустите ме, да идемъ къ Господину моме:
А они рекоше: призовимо дѣвойку, да ю устмено упытамо.
И дозвавши Ревекку, рекну іой: хоћешь ли поћи съ овымъ човѣкомъ? а она грече: поћићу.
И отпусте Ревекку сестру свою‚ и иманя нѣна, и слугу Авраамова, и кои быше съ ньимъ;
и благословише Ревекку, говорећи іой: сестра си наша, буди тысућама тмій, и сѣме твое нек’ наслѣди градове непріятеля’.
И Ревекка и слушкинѣ нѣне уставши узсѣдоше на камиле, па пођоше съ човѣкомъ‚ и слуга, узевши Ревекку, отиде.
А Ісаакъ прохођашесе преко пустынѣ кодъ кладеза погледа, живећи самъ на земльи на полудне.
И изиђе Ісаакъ предъ вече у полѣ проћисе, па, погледавши очима своима, види камиле идуће.
И Ревекка, погледавши очима своима, види Ісаака, па скочи съ камиле,
и рекне слуги: тко є онай човѣкъ, кой иде по полю нама насусрѣтъ? А слуга отговори: то є Господинъ мой. Она пакъ, узевши лѣтню хальину‚ обучесе.
Слуга приповѣди Ісааку све редомъ, шта є учиніо,
Ісаакъ пакъ уђе у домъ матере свое, узме Ревекку, те му буде жена люблѣна; те се утѣши Ісаакъ за Сарромъ матеромъ своіомъ.
Καὶ Αβρααμ ἦν πρεσβύτερος προβεβηκὼς ἡμερῶν, καὶ κύριος εὐλόγησεν τὸν Αβρααμ κατὰ πάντα.
καὶ εἶπεν Αβρααμ τῷ παιδὶ αὐτοῦ τῷ πρεσβυτέρῳ τῆς οἰκίας αὐτοῦ τῷ ἄρχοντι πάντων τῶν αὐτοῦ Θὲς τὴν χεῖρά σου ὑπὸ τὸν μηρόν μου,
καὶ ἐξορκιῶ σε κύριον τὸν θεὸν τοῦ οὐρανοῦ καὶ τὸν θεὸν τῆς γῆς, ἵνα μὴ λάβῃς γυναῖκα τῷ υἱῷ μου Ισαακ ἀπὸ τῶν θυγατέρων τῶν Χαναναίων, μεθ’ ὧν ἐγὼ οἰκῶ ἐν αὐτοῖς,
ἀλλὰ εἰς τὴν γῆν μου, οὗ ἐγενόμην, πορεύσῃ καὶ εἰς τὴν φυλήν μου καὶ λήμψῃ γυναῖκα τῷ υἱῷ μου Ισαακ ἐκεῖθεν.
εἶπεν δὲ πρὸς αὐτὸν ὁ παῖς Μήποτε οὐ βούλεται ἡ γυνὴ πορευθῆναι μετ’ ἐμοῦ ὀπίσω εἰς τὴν γῆν ταύτην· ἀποστρέψω τὸν υἱόν σου εἰς τὴν γῆν, ὅθεν ἐξῆλθες ἐκεῖθεν;
εἶπεν δὲ πρὸς αὐτὸν Αβρααμ Πρόσεχε σεαυτῷ, μὴ ἀποστρέψῃς τὸν υἱόν μου ἐκεῖ.
κύριος ὁ θεὸς τοῦ οὐρανοῦ καὶ ὁ θεὸς τῆς γῆς, ὃς ἔλαβέν με ἐκ τοῦ οἴκου τοῦ πατρός μου καὶ ἐκ τῆς γῆς, ἧς ἐγενήθην, ὃς ἐλάλησέν μοι καὶ ὤμοσέν μοι λέγων Σοὶ δώσω τὴν γῆν ταύτην καὶ τῷ σπέρματί σου, αὐτὸς ἀποστελεῖ τὸν ἄγγελον αὐτοῦ ἔμπροσθέν σου, καὶ λήμψῃ γυναῖκα τῷ υἱῷ μου Ισαακ ἐκεῖθεν.
ἐὰν δὲ μὴ θέλῃ ἡ γυνὴ πορευθῆναι μετὰ σοῦ εἰς τὴν γῆν ταύτην, καθαρὸς ἔσῃ ἀπὸ τοῦ ὅρκου τούτου· μόνον τὸν υἱόν μου μὴ ἀποστρέψῃς ἐκεῖ.
καὶ ἔθηκεν ὁ παῖς τὴν χεῖρα αὐτοῦ ὑπὸ τὸν μηρὸν Αβρααμ τοῦ κυρίου αὐτοῦ καὶ ὤμοσεν αὐτῷ περὶ τοῦ ῥήματος τούτου
Καὶ ἔλαβεν ὁ παῖς δέκα καμήλους ἀπὸ τῶν καμήλων τοῦ κυρίου αὐτοῦ καὶ ἀπὸ πάντων τῶν ἀγαθῶν τοῦ κυρίου αὐτοῦ μεθ’ ἑαυτοῦ καὶ ἀναστὰς ἐπορεύθη εἰς τὴν Μεσοποταμίαν εἰς τὴν πόλιν Ναχωρ.
καὶ ἐκοίμισεν τὰς καμήλους ἔξω τῆς πόλεως παρὰ τὸ φρέαρ τοῦ ὕδατος τὸ πρὸς ὀψέ, ἡνίκα ἐκπορεύονται αἱ ὑδρευόμεναι.
καὶ εἶπεν Κύριε ὁ θεὸς τοῦ κυρίου μου Αβρααμ, εὐόδωσον ἐναντίον ἐμοῦ σήμερον καὶ ποίησον ἔλεος μετὰ τοῦ κυρίου μου Αβρααμ.
ἰδοὺ ἐγὼ ἕστηκα ἐπὶ τῆς πηγῆς τοῦ ὕδατος, αἱ δὲ θυγατέρες τῶν οἰκούντων τὴν πόλιν ἐκπορεύονται ἀντλῆσαι ὕδωρ,
καὶ ἔσται ἡ παρθένος, ᾗ ἂν ἐγὼ εἴπω Ἐπίκλινον τὴν ὑδρίαν σου, ἵνα πίω, καὶ εἴπῃ μοι Πίε, καὶ τὰς καμήλους σου ποτιῶ, ἕως ἂν παύσωνται πίνουσαι, ταύτην ἡτοίμασας τῷ παιδί σου Ισαακ, καὶ ἐν τούτῳ γνώσομαι ὅτι ἐποίησας ἔλεος τῷ κυρίῳ μου Αβρααμ.
καὶ ἐγένετο πρὸ τοῦ συντελέσαι αὐτὸν λαλοῦντα ἐν τῇ διανοίᾳ, καὶ ἰδοὺ Ρεβεκκα ἐξεπορεύετο ἡ τεχθεῖσα Βαθουηλ υἱῷ Μελχας τῆς γυναικὸς Ναχωρ ἀδελφοῦ δὲ Αβρααμ ἔχουσα τὴν ὑδρίαν ἐπὶ τῶν ὤμων αὐτῆς.
ἡ δὲ παρθένος ἦν καλὴ τῇ ὄψει σφόδρα· παρθένος ἦν, ἀνὴρ οὐκ ἔγνω αὐτήν. καταβᾶσα δὲ ἐπὶ τὴν πηγὴν ἔπλησεν τὴν ὑδρίαν καὶ ἀνέβη.
ἐπέδραμεν δὲ ὁ παῖς εἰς συνάντησιν αὐτῆς καὶ εἶπεν Πότισόν με μικρὸν ὕδωρ ἐκ τῆς ὑδρίας σου.
ἡ δὲ εἶπεν Πίε, κύριε. καὶ ἔσπευσεν καὶ καθεῖλεν τὴν ὑδρίαν ἐπὶ τὸν βραχίονα αὐτῆς καὶ ἐπότισεν αὐτόν,
ἕως ἐπαύσατο πίνων. καὶ εἶπεν Καὶ ταῖς καμήλοις σου ὑδρεύσομαι, ἕως ἂν πᾶσαι πίωσιν.
καὶ ἔσπευσεν καὶ ἐξεκένωσεν τὴν ὑδρίαν εἰς τὸ ποτιστήριον καὶ ἔδραμεν ἔτι ἐπὶ τὸ φρέαρ ἀντλῆσαι καὶ ὑδρεύσατο πάσαις ταῖς καμήλοις.
ὁ δὲ ἄνθρωπος κατεμάνθανεν αὐτὴν καὶ παρεσιώπα τοῦ γνῶναι εἰ εὐόδωκεν κύριος τὴν ὁδὸν αὐτοῦ ἢ οὔ.
ἐγένετο δὲ ἡνίκα ἐπαύσαντο πᾶσαι αἱ κάμηλοι πίνουσαι, ἔλαβεν ὁ ἄνθρωπος ἐνώτια χρυσᾶ ἀνὰ δραχμὴν ὁλκῆς καὶ δύο ψέλια ἐπὶ τὰς χεῖρας αὐτῆς, δέκα χρυσῶν ὁλκὴ αὐτῶν.
καὶ ἐπηρώτησεν αὐτὴν καὶ εἶπεν Θυγάτηρ τίνος εἶ; ἀνάγγειλόν μοι· εἰ ἔστιν παρὰ τῷ πατρί σου τόπος ἡμῖν καταλῦσαι;
καὶ εἶπεν αὐτῷ Θυγάτηρ Βαθουηλ εἰμὶ ἐγὼ τοῦ Μελχας, ὃν ἔτεκεν τῷ Ναχωρ.
καὶ εἶπεν αὐτῷ Καὶ ἄχυρα καὶ χορτάσματα πολλὰ παρ’ ἡμῖν καὶ τόπος τοῦ καταλῦσαι.
καὶ εὐδοκήσας ὁ ἄνθρωπος προσεκύνησεν κυρίῳ
καὶ εἶπεν Εὐλογητὸς κύριος ὁ θεὸς τοῦ κυρίου μου Αβρααμ, ὃς οὐκ ἐγκατέλιπεν τὴν δικαιοσύνην αὐτοῦ καὶ τὴν ἀλήθειαν ἀπὸ τοῦ κυρίου μου· ἐμὲ εὐόδωκεν κύριος εἰς οἶκον τοῦ ἀδελφοῦ τοῦ κυρίου μου.
Καὶ δραμοῦσα ἡ παῖς ἀπήγγειλεν εἰς τὸν οἶκον τῆς μητρὸς αὐτῆς κατὰ τὰ ῥήματα ταῦτα.
τῇ δὲ Ρεβεκκα ἀδελφὸς ἦν, ᾧ ὄνομα Λαβαν· καὶ ἔδραμεν Λαβαν πρὸς τὸν ἄνθρωπον ἔξω ἐπὶ τὴν πηγήν.
καὶ ἐγένετο ἡνίκα εἶδεν τὰ ἐνώτια καὶ τὰ ψέλια ἐπὶ τὰς χεῖρας τῆς ἀδελφῆς αὐτοῦ καὶ ὅτε ἤκουσεν τὰ ῥήματα Ρεβεκκας τῆς ἀδελφῆς αὐτοῦ λεγούσης Οὕτως λελάληκέν μοι ὁ ἄνθρωπος, καὶ ἦλθεν πρὸς τὸν ἄνθρωπον ἑστηκότος αὐτοῦ ἐπὶ τῶν καμήλων ἐπὶ τῆς πηγῆς
καὶ εἶπεν αὐτῷ Δεῦρο εἴσελθε· εὐλογητὸς κύριος· ἵνα τί ἕστηκας ἔξω; ἐγὼ δὲ ἡτοίμακα τὴν οἰκίαν καὶ τόπον ταῖς καμήλοις.
εἰσῆλθεν δὲ ὁ ἄνθρωπος εἰς τὴν οἰκίαν καὶ ἀπέσαξεν τὰς καμήλους. καὶ ἔδωκεν ἄχυρα καὶ χορτάσματα ταῖς καμήλοις καὶ ὕδωρ νίψασθαι τοῖς ποσὶν αὐτοῦ καὶ τοῖς ποσὶν τῶν ἀνδρῶν τῶν μετ’ αὐτοῦ.
καὶ παρέθηκεν αὐτοῖς ἄρτους φαγεῖν. καὶ εἶπεν Οὐ μὴ φάγω ἕως τοῦ λαλῆσαί με τὰ ῥήματά μου. καὶ εἶπαν Λάλησον.
Καὶ εἶπεν Παῖς Αβρααμ ἐγώ εἰμι.
κύριος δὲ εὐλόγησεν τὸν κύριόν μου σφόδρα, καὶ ὑψώθη· καὶ ἔδωκεν αὐτῷ πρόβατα καὶ μόσχους, ἀργύριον καὶ χρυσίον, παῖδας καὶ παιδίσκας, καμήλους καὶ ὄνους.
καὶ ἔτεκεν Σαρρα ἡ γυνὴ τοῦ κυρίου μου υἱὸν ἕνα τῷ κυρίῳ μου μετὰ τὸ γηρᾶσαι αὐτόν, καὶ ἔδωκεν αὐτῷ ὅσα ἦν αὐτῷ.
καὶ ὥρκισέν με ὁ κύριός μου λέγων Οὐ λήμψῃ γυναῖκα τῷ υἱῷ μου ἀπὸ τῶν θυγατέρων τῶν Χαναναίων, ἐν οἷς ἐγὼ παροικῶ ἐν τῇ γῇ αὐτῶν,
ἀλλ’ ἢ εἰς τὸν οἶκον τοῦ πατρός μου πορεύσῃ καὶ εἰς τὴν φυλήν μου καὶ λήμψῃ γυναῖκα τῷ υἱῷ μου ἐκεῖθεν.
εἶπα δὲ τῷ κυρίῳ μου Μήποτε οὐ πορεύσεται ἡ γυνὴ μετ’ ἐμοῦ.
καὶ εἶπέν μοι Κύριος, ᾧ εὐηρέστησα ἐναντίον αὐτοῦ, αὐτὸς ἀποστελεῖ τὸν ἄγγελον αὐτοῦ μετὰ σοῦ καὶ εὐοδώσει τὴν ὁδόν σου, καὶ λήμψῃ γυναῖκα τῷ υἱῷ μου ἐκ τῆς φυλῆς μου καὶ ἐκ τοῦ οἴκου τοῦ πατρός μου.
τότε ἀθῷος ἔσῃ ἀπὸ τῆς ἀρᾶς μου· ἡνίκα γὰρ ἐὰν ἔλθῃς εἰς τὴν ἐμὴν φυλὴν καὶ μή σοι δῶσιν, καὶ ἔσῃ ἀθῷος ἀπὸ τοῦ ὁρκισμοῦ μου.
καὶ ἐλθὼν σήμερον ἐπὶ τὴν πηγὴν εἶπα Κύριε ὁ θεὸς τοῦ κυρίου μου Αβρααμ, εἰ σὺ εὐοδοῖς τὴν ὁδόν μου, ἣν νῦν ἐγὼ πορεύομαι ἐπ’ αὐτήν,
ἰδοὺ ἐγὼ ἐφέστηκα ἐπὶ τῆς πηγῆς τοῦ ὕδατος, καὶ αἱ θυγατέρες τῶν ἀνθρώπων τῆς πόλεως ἐξελεύσονται ὑδρεύσασθαι ὕδωρ, καὶ ἔσται ἡ παρθένος, ᾗ ἂν ἐγὼ εἴπω Πότισόν με μικρὸν ὕδωρ ἐκ τῆς ὑδρίας σου,
καὶ εἴπῃ μοι Καὶ σὺ πίε, καὶ ταῖς καμήλοις σου ὑδρεύσομαι, αὕτη ἡ γυνή, ἣν ἡτοίμασεν κύριος τῷ ἑαυτοῦ θεράποντι Ισαακ, καὶ ἐν τούτῳ γνώσομαι ὅτι πεποίηκας ἔλεος τῷ κυρίῳ μου Αβρααμ.
καὶ ἐγένετο πρὸ τοῦ συντελέσαι με λαλοῦντα ἐν τῇ διανοίᾳ εὐθὺς Ρεβεκκα ἐξεπορεύετο ἔχουσα τὴν ὑδρίαν ἐπὶ τῶν ὤμων καὶ κατέβη ἐπὶ τὴν πηγὴν καὶ ὑδρεύσατο. εἶπα δὲ αὐτῇ Πότισόν με.
καὶ σπεύσασα καθεῖλεν τὴν ὑδρίαν αὐτῆς ἀφ’ ἑαυτῆς καὶ εἶπεν Πίε σύ, καὶ τὰς καμήλους σου ποτιῶ. καὶ ἔπιον, καὶ τὰς καμήλους μου ἐπότισεν.
καὶ ἠρώτησα αὐτὴν καὶ εἶπα Τίνος εἶ θυγάτηρ; ἡ δὲ ἔφη Θυγάτηρ Βαθουηλ εἰμὶ τοῦ υἱοῦ Ναχωρ, ὃν ἔτεκεν αὐτῷ Μελχα. καὶ περιέθηκα αὐτῇ τὰ ἐνώτια καὶ τὰ ψέλια περὶ τὰς χεῖρας αὐτῆς·
καὶ εὐδοκήσας προσεκύνησα κυρίῳ καὶ εὐλόγησα κύριον τὸν θεὸν τοῦ κυρίου μου Αβρααμ, ὃς εὐόδωσέν μοι ἐν ὁδῷ ἀληθείας λαβεῖν τὴν θυγατέρα τοῦ ἀδελφοῦ τοῦ κυρίου μου τῷ υἱῷ αὐτοῦ.
εἰ οὖν ποιεῖτε ὑμεῖς ἔλεος καὶ δικαιοσύνην πρὸς τὸν κύριόν μου, ἀπαγγείλατέ μοι, εἰ δὲ μή, ἀπαγγείλατέ μοι, ἵνα ἐπιστρέψω εἰς δεξιὰν ἢ εἰς ἀριστεράν.
Ἀποκριθεὶς δὲ Λαβαν καὶ Βαθουηλ εἶπαν Παρὰ κυρίου ἐξῆλθεν τὸ πρόσταγμα τοῦτο· οὐ δυνησόμεθα οὖν σοι ἀντειπεῖν κακὸν καλῷ.
ἰδοὺ Ρεβεκκα ἐνώπιόν σου· λαβὼν ἀπότρεχε, καὶ ἔστω γυνὴ τῷ υἱῷ τοῦ κυρίου σου, καθὰ ἐλάλησεν κύριος.
ἐγένετο δὲ ἐν τῷ ἀκοῦσαι τὸν παῖδα τὸν Αβρααμ τῶν ῥημάτων τούτων προσεκύνησεν ἐπὶ τὴν γῆν κυρίῳ.
καὶ ἐξενέγκας ὁ παῖς σκεύη ἀργυρᾶ καὶ χρυσᾶ καὶ ἱματισμὸν ἔδωκεν Ρεβεκκα καὶ δῶρα ἔδωκεν τῷ ἀδελφῷ αὐτῆς καὶ τῇ μητρὶ αὐτῆς.
καὶ ἔφαγον καὶ ἔπιον, αὐτὸς καὶ οἱ ἄνδρες οἱ μετ’ αὐτοῦ ὄντες, καὶ ἐκοιμήθησαν. Καὶ ἀναστὰς πρωῒ εἶπεν Ἐκπέμψατέ με, ἵνα ἀπέλθω πρὸς τὸν κύριόν μου.
εἶπαν δὲ οἱ ἀδελφοὶ αὐτῆς καὶ ἡ μήτηρ Μεινάτω ἡ παρθένος μεθ’ ἡμῶν ἡμέρας ὡσεὶ δέκα, καὶ μετὰ ταῦτα ἀπελεύσεται.
ὁ δὲ εἶπεν πρὸς αὐτούς Μὴ κατέχετέ με, καὶ κύριος εὐόδωσεν τὴν ὁδόν μου· ἐκπέμψατέ με, ἵνα ἀπέλθω πρὸς τὸν κύριόν μου.
οἱ δὲ εἶπαν Καλέσωμεν τὴν παῖδα καὶ ἐρωτήσωμεν τὸ στόμα αὐτῆς.
καὶ ἐκάλεσαν Ρεβεκκαν καὶ εἶπαν αὐτῇ Πορεύσῃ μετὰ τοῦ ἀνθρώπου τούτου; ἡ δὲ εἶπεν Πορεύσομαι.
καὶ ἐξέπεμψαν Ρεβεκκαν τὴν ἀδελφὴν αὐτῶν καὶ τὰ ὑπάρχοντα αὐτῆς καὶ τὸν παῖδα τὸν Αβρααμ καὶ τοὺς μετ’ αὐτοῦ.
καὶ εὐλόγησαν Ρεβεκκαν τὴν ἀδελφὴν αὐτῶν καὶ εἶπαν αὐτῇ Ἀδελφὴ ἡμῶν εἶ· γίνου εἰς χιλιάδας μυριάδων, καὶ κληρονομησάτω τὸ σπέρμα σου τὰς πόλεις τῶν ὑπεναντίων.
ἀναστᾶσα δὲ Ρεβεκκα καὶ αἱ ἅβραι αὐτῆς ἐπέβησαν ἐπὶ τὰς καμήλους καὶ ἐπορεύθησαν μετὰ τοῦ ἀνθρώπου, καὶ ἀναλαβὼν ὁ παῖς τὴν Ρεβεκκαν ἀπῆλθεν.
Ισαακ δὲ ἐπορεύετο διὰ τῆς ἐρήμου κατὰ τὸ φρέαρ τῆς ὁράσεως· αὐτὸς δὲ κατῴκει ἐν τῇ γῇ τῇ πρὸς λίβα.
καὶ ἐξῆλθεν Ισαακ ἀδολεσχῆσαι εἰς τὸ πεδίον τὸ πρὸς δείλης καὶ ἀναβλέψας τοῖς ὀφθαλμοῖς εἶδεν καμήλους ἐρχομένας.
καὶ ἀναβλέψασα Ρεβεκκα τοῖς ὀφθαλμοῖς εἶδεν τὸν Ισαακ καὶ κατεπήδησεν ἀπὸ τῆς καμήλου
καὶ εἶπεν τῷ παιδί Τίς ἐστιν ὁ ἄνθρωπος ἐκεῖνος ὁ πορευόμενος ἐν τῷ πεδίῳ εἰς συνάντησιν ἡμῖν; εἶπεν δὲ ὁ παῖς Οὗτός ἐστιν ὁ κύριός μου. ἡ δὲ λαβοῦσα τὸ θέριστρον περιεβάλετο.
καὶ διηγήσατο ὁ παῖς τῷ Ισαακ πάντα τὰ ῥήματα, ἃ ἐποίησεν.
εἰσῆλθεν δὲ Ισαακ εἰς τὸν οἶκον τῆς μητρὸς αὐτοῦ καὶ ἔλαβεν τὴν Ρεβεκκαν, καὶ ἐγένετο αὐτοῦ γυνή, καὶ ἠγάπησεν αὐτήν· καὶ παρεκλήθη Ισαακ περὶ Σαρρας τῆς μητρὸς αὐτοῦ.
А Аврам бјеше стар и временит, и Господ бјеше благословио Аврама у свему;
И рече Аврам слузи својему најстаријему у кући својој, који бјеше над свијем добром његовијем: метни руку своју под стегно моје,
Да те закунем Господом Богом небеским и Богом земаљским да не ћеш довести жене сину мојему између кћери овијех Хананеја, међу којима живим;
Него да ћеш отићи у земљу моју и у род мој и довести жену сину мојему Исаку.
А слуга му рече: а ако дјевојка не хтједбуде поћи са мном у ову земљу; хоћу ли одвести сина твојега у земљу из које си се иселио?
А Аврам му рече: пази да не одведеш сина мојега онамо.
Господ Бог небески, који ме је узео из дома оца мојега и из земље рода мојега, и који ми је рекао и заклео ми се говорећи: сјемену ћу твојему дати земљу ову, он ће послати анђела својега пред тобом да доведеш жену сину мојему оданде.
Ако ли дјевојка не хтједбуде поћи с тобом, онда да ти је проста заклетва моја; само сина мојега немој одвести онамо.
И метну слуга руку своју под стегно Авраму господару својему, и закле му се за ово.
Тада слуга узе десет камила између камила господара својега да иде, јер све благо господара његова бјеше под његовом руком; и отишав дође у Месопотамију до града Нахорова.
И пусти камиле да полијежу иза града код студенца пред вече кад излазе грађанке да захватају воде;
И рече: Господе Боже господара мојега Аврама, дај ми срећу данас и учини милост господару мојему Авраму.
Ево, ја ћу стајати код овога студенца, а грађанке ће доћи да захватају воде.
Којој дјевојци речем: нагни крчаг свој да се напијем, а она рече: на пиј, и камиле ћу ти напојити; дај то да буде она коју си намијенио слузи својему Исаку; и по томе да познам да си учинио милост господару мојему.
И он још не изговори, а то Ревека, кћи Ватуила сина Мелхе жене Нахора брата Аврамова, дође с крчагом на рамену.
И бјеше врло лијепа, још дјевојка, још је човјек не бјеше познао. Она сиђе на извор, и наточи крчаг, и пође;
А слуга искочи пред њу, и рече: дај ми да се напијем мало воде из крчага твојега.
А она рече: на пиј, господару. И брже спусти крчаг на руку своју, и напоји га.
И кад га напоји, рече: и камилама ћу твојим налити нека се напију.
И брже изручи крчаг свој у појило, па опет отрча на студенац да налије, и нали свијем камилама, његовијем.
А човјек јој се дивљаше, и ћуташе, не ће ли познати је ли Господ дао срећу путу његову или није.
А кад се камиле напише, извади човјек златну гривну од по сикла п метну јој око чела и двије наруквице метну јој на руке од десет сикала злата.
И рече: чија си кћи? кажи ми. Има ли у кући оца твојега мјеста за нас да преноћимо?
А она му рече: ја сам кћи Ватуила сина Мелшина, којега роди Нахору.
Још рече: има у нас много сламе и пиће и мјеста за ноћиште.
Тада се поклони човјек и захвали Господу,
И рече: благословен да је Господ Бог господара мојега Аврама, што не остави милости своје и вјере своје према господару мојем, и путем доведе ме Господ у дом родбине господара мојега.
А дјевојка отрча и све ово каза у дому матере своје.
А Ревека имаше брата, којему име бјеше Лаван; и истрча Лаван к човјеку на студенац,
Како видје гривну и наруквице на рукама сестре своје и чу гдје Ревека сестра му рече: тако ми каза човјек; дође к човјеку; а он стајаше код камила на студенцу,
И рече: ходи, који си благословен од Господа; што би стајао на пољу? спремио сам кућу, има мјеста и за камиле.
И доведе човјека у кућу, и растовари камиле; и дадоше сламе и пиће камилама, и донесоше воде за ноге њему и људима што бијаху с њим;
И поставише му да једе; али он рече: не ћу јести докле не кажем ствар своју. А Лаван му рече: говори.
Тада рече: ја сам слуга Аврамов.
А Господ је благословио господара мојега веома, те је постао велик, и дао му је оваца и говеда, и сребра и злата, и слуга, и слушкиња, и камила и магараца.
И још Сара жена господара мојега роди сина господару мојему у старости његовој, и он му даде све што има.
А мене закле господар мој говорећи: немој довести сину мојему жене између кћери овијех Хананеја, међу којима живим;
Него иди у дом оца мојега и у род мој, да доведеш жену сину мојему.
А ја рекох господару својему: може бити да дјевојка неће хтјети поћи са мном.
А он ми рече: Господ, по чијој вољи свагда живљах, послаће анђела својега с тобом, и даће срећу твојему путу да доведеш жену сину мојему од рода мојега, из дома оца мојега.
Онда ће ти бити проста заклетва моја кад отидеш у род мој, ако ти је и не даду, опет ће ти бити проста, заклетва моја.
И кад дођох данас на студенац, рекох: Господе Боже господара мојега Аврама, ако си дао срећу путу мојему, којим идем,
Ево, ја ћу стајати код студенца: која дјевојка дође да захвати воде, и ја јој кажем: дај ми да се напијем мало воде из крчага твојега,
А она ми одговори: и ти пиј и камилама ћу твојим налити; то нека буде жена коју је намијенио Господ сину господара мојега.
Ја још не изговорих у срцу својем, а дође Ревека с крчагом на рамену, и сишавши на извор захвати; и ја јој рекох: дај ми да се напијем,
А она брже спустивши са себе крчаг рече: на пиј, и камиле ћу ти напојити. И кад се напих, напоји и камиле моје.
И запитах је говорећи: чија си кћи? А она одговори: ја сам кћи Ватуила сина Нахорова, којега му роди Мелха. Тада јој метнух гривну око чела, и наруквице на руке;
И падох и поклоних се Господу, и захвалих Господу Богу господара мојега Аврама, што ме доведе правијем путем да нађем кћер брата господара својега за сина његова.
Ако ћете дакле учинити љубав и вјеру господару мојему, кажите ми; ако ли не ћете, кажите ми, да идем на десно или на лијево.
А Лаван и Ватуило одговарајући рекоше: од Господа је ово дошло; ми ти не можемо казати ни зло ни добро.
Ето, Ревека је у твојој власти, узми је па иди, и нека буде жена сину твојега господара, као што каза Господ.
А кад чу слуга Аврамов ријечи њихове, поклони се Господу до земље,
И извади слуга закладе сребрне и златне и хаљине, и даде Ревеци; такођер и брату њезину и матери њезиној даде дарове.
По том једоше и пише он и људи који бијаху с њим, и преноћише. А кад у јутру усташе, рече слуга: пустите ме господару мојему.
А брат и мати њезина рекоше: нека остане дјевојка код нас који дан, барем десет дана, па онда нека иде.
А он им рече: немојте ме задржавати, кад је Господ дао срећу мојему путу; пустите ме да идем господару својему.
Тада рекоше: да зовемо дјевојку, и упитамо шта она вели.
И дозваше Ревеку и рекоше јој: хоћеш ићи с овијем човјеком? А она одговори: хоћу.
И пустише Ревеку сестру своју и дојкињу њезину са слугом Аврамовијем и људима његовијем.
И благословише Ревеку и рекоше јој: сестро наша, да се намножиш на тисуће тисућа, и сјеме твоје да на слиједи врата својих непријатеља!
И подиже се Ревека с дјевојкама својим, и посједаше на камиле, и пођоше с човјеком; и слуга узев Ревеку отиде.
А Исак иђаше враћајући се од студенца живога, који ме види (јер живљаше у јужном крају),
А бјеше изашао Исак у поље пред вече да се помоли Богу; и подигав очи своје угледа камиле гдје иду.
И Ревека подигавши очи своје угледа Исака, те скочи с камиле,
И рече слузи: ко је онај човјек што иде преко поља пред нас? А слуга рече: оно је господар мој. И она узе покривало и покри лице.
И приповједи слуга Исаку све што је свршио.
И одведе је Исак у шатор Саре матере своје; и узе Ревеку, и она му поста жена, и омиље му. И Исак се утјеши за матером својом.
Претходна глава
Следећа глава