rahlfs | Димитрија Рашљић

Црквенословенски (Јел.) Црквенословенски (Ост.) Црк-слв. (Парим. XII-XII в.) Српски (Атанацковић) Српски (Даничић 1865) Грчки (Ралфс) Латински (Tremellius) Латински (Vulgata Clem.) Латински (Nova Vulgata) Јеврејски (Мас.) Сирски (Пешита)

Ἐγένετο δὲ ἡ ζωὴ Σαρρας ἔτη ἑκατὸν εἴκοσι ἑπτά.

καὶ ἀπέθανεν Σαρρα ἐν πόλει Αρβοκ, ἥ ἐστιν ἐν τῷ κοιλώματι [αὕτη ἐστὶν Χεβρων] ἐν γῇ Χανααν. ἦλθεν δὲ Αβρααμ κόψασθαι Σαρραν καὶ πενθῆσαι.

καὶ ἀνέστη Αβρααμ ἀπὸ τοῦ νεκροῦ αὐτοῦ καὶ εἶπεν τοῖς υἱοῖς Χετ λέγων

Πάροικος καὶ παρεπίδημος ἐγώ εἰμι μεθ’ ὑμῶν· δότε οὖν μοι κτῆσιν τάφου μεθ’ ὑμῶν, καὶ θάψω τὸν νεκρόν μου ἀπ’ ἐμοῦ.

ἀπεκρίθησαν δὲ οἱ υἱοὶ Χετ πρὸς Αβρααμ λέγοντες

Μή, κύριε· ἄκουσον δὲ ἡμῶν. βασιλεὺς παρὰ θεοῦ εἶ σὺ ἐν ἡμῖν· ἐν τοῖς ἐκλεκτοῖς μνημείοις ἡμῶν θάψον τὸν νεκρόν σου· οὐδεὶς γὰρ ἡμῶν τὸ μνημεῖον αὐτοῦ κωλύσει ἀπὸ σοῦ τοῦ θάψαι τὸν νεκρόν σου ἐκεῖ.

ἀναστὰς δὲ Αβρααμ προσεκύνησεν τῷ λαῷ τῆς γῆς, τοῖς υἱοῖς Χετ,

καὶ ἐλάλησεν πρὸς αὐτοὺς Αβρααμ λέγων Εἰ ἔχετε τῇ ψυχῇ ὑμῶν ὥστε θάψαι τὸν νεκρόν μου ἀπὸ προσώπου μου, ἀκούσατέ μου καὶ λαλήσατε περὶ ἐμοῦ Εφρων τῷ τοῦ Σααρ,

καὶ δότω μοι τὸ σπήλαιον τὸ διπλοῦν, ὅ ἐστιν αὐτῷ, τὸ ὂν ἐν μέρει τοῦ ἀγροῦ αὐτοῦ· ἀργυρίου τοῦ ἀξίου δότω μοι αὐτὸ ἐν ὑμῖν εἰς κτῆσιν μνημείου.

Εφρων δὲ ἐκάθητο ἐν μέσῳ τῶν υἱῶν Χετ· ἀποκριθεὶς δὲ Εφρων ὁ Χετταῖος πρὸς Αβρααμ εἶπεν ἀκουόντων τῶν υἱῶν Χετ καὶ πάντων τῶν εἰσπορευομένων εἰς τὴν πόλιν λέγων

Παρ ἐμοὶ γενοῦ, κύριε, καὶ ἄκουσόν μου. τὸν ἀγρὸν καὶ τὸ σπήλαιον τὸ ἐν αὐτῷ σοι δίδωμι· ἐναντίον πάντων τῶν πολιτῶν μου δέδωκά σοι· θάψον τὸν νεκρόν σου.

καὶ προσεκύνησεν Αβρααμ ἐναντίον τοῦ λαοῦ τῆς γῆς

καὶ εἶπεν τῷ Εφρων εἰς τὰ ὦτα τοῦ λαοῦ τῆς γῆς Ἐπειδὴ πρὸς ἐμοῦ εἶ, ἄκουσόν μου· τὸ ἀργύριον τοῦ ἀγροῦ λαβὲ παρ’ ἐμοῦ, καὶ θάψω τὸν νεκρόν μου ἐκεῖ.

ἀπεκρίθη δὲ Εφρων τῷ Αβρααμ λέγων

Οὐχί, κύριε· ἀκήκοα. γῆ τετρακοσίων διδράχμων ἀργυρίου, ἀνὰ μέσον ἐμοῦ καὶ σοῦ τί ἂν εἴη τοῦτο; σὺ δὲ τὸν νεκρόν σου θάψον.

καὶ ἤκουσεν Αβρααμ τοῦ Εφρων, καὶ ἀπεκατέστησεν Αβρααμ τῷ Εφρων τὸ ἀργύριον, ὃ ἐλάλησεν εἰς τὰ ὦτα τῶν υἱῶν Χετ, τετρακόσια δίδραχμα ἀργυρίου δοκίμου ἐμπόροις.

καὶ ἔστη ὁ ἀγρὸς Εφρων, ὃς ἦν ἐν τῷ διπλῷ σπηλαίῳ, ὅς ἐστιν κατὰ πρόσωπον Μαμβρη, ὁ ἀγρὸς καὶ τὸ σπήλαιον, ὃ ἦν ἐν αὐτῷ, καὶ πᾶν δένδρον, ὃ ἦν ἐν τῷ ἀγρῷ, ὅ ἐστιν ἐν τοῖς ὁρίοις αὐτοῦ κύκλῳ,

τῷ Αβρααμ εἰς κτῆσιν ἐναντίον τῶν υἱῶν Χετ καὶ πάντων τῶν εἰσπορευομένων εἰς τὴν πόλιν.

μετὰ ταῦτα ἔθαψεν Αβρααμ Σαρραν τὴν γυναῖκα αὐτοῦ ἐν τῷ σπηλαίῳ τοῦ ἀγροῦ τῷ διπλῷ, ὅ ἐστιν ἀπέναντι Μαμβρη [αὕτη ἐστὶν Χεβρων] ἐν τῇ γῇ Χανααν.

καὶ ἐκυρώθη ὁ ἀγρὸς καὶ τὸ σπήλαιον, ὃ ἦν ἐν αὐτῷ, τῷ Αβρααμ εἰς κτῆσιν τάφου παρὰ τῶν υἱῶν Χετ.

Бы́сть же житїѐ са́ррино лѣ́тъ сто̀ два́десѧть се́дмь.

И҆ ᲂу҆́мре са́рра во гра́дѣ а҆рво́цѣ, и҆́же є҆́сть въ раздо́лїи: се́й є҆́сть хеврѡ́нъ въ землѝ ханаа́нстѣй. Прїи́де же а҆враа́мъ рыда́ти по са́ррѣ и҆ пла́кати.

И҆ воста̀ а҆враа́мъ ѿ мертвеца̀ своегѡ̀ и҆ речѐ сынѡ́мъ хетте́ѡвымъ, глаго́лѧ:

пресе́льникъ и҆ пришле́цъ а҆́зъ є҆́смь ᲂу҆ ва́съ, дади́те мѝ ᲂу҆̀бо стѧжа́нїе гро́ба междꙋ̀ ва́ми, да погребꙋ̀ мертвеца̀ моего̀ ѿ менє̀.

Ѿвѣща́ша же сы́нове хетте́ѡвы ко а҆враа́мꙋ, глаго́люще: нѝ, господи́не:

послꙋ́шай же на́съ: ца́рь ѿ бг҃а ты̀ є҆сѝ въ на́съ: во и҆збра́нныхъ гробѣ́хъ на́шихъ погребѝ мертвеца̀ твоего̀: никто́же бо ѿ на́съ возбрани́тъ гро́ба своегѡ̀ ѿ тебє̀, є҆́же погребстѝ мертвеца̀ твоего̀ та́мѡ.

Воста́въ же а҆враа́мъ поклони́сѧ наро́дꙋ землѝ, сынѡ́мъ хетте́ѡвымъ,

и҆ речѐ къ ни̑мъ а҆враа́мъ, глаго́лѧ: а҆́ще и҆́мате въ дꙋшѝ ва́шей, ꙗ҆́кѡ погребстѝ мертвеца̀ моего̀ ѿ лица̀ моегѡ̀, послꙋ́шайте менѐ и҆ рцы́те ѡ҆ мнѣ̀ є҆фрѡ́нꙋ саа́ровꙋ:

и҆ да да́стъ мѝ пеще́рꙋ сꙋгꙋ́бꙋю, ꙗ҆́же є҆́сть є҆гѡ̀, сꙋ́щꙋю на ча́сти села̀ є҆гѡ̀: сребро́мъ досто́йнымъ да да́стъ мѝ ю҆̀ ᲂу҆ ва́съ въ стѧжа́нїе гро́ба.

Є҆фрѡ́нъ же сѣдѧ́ше посредѣ̀ сынѡ́въ хетте́овыхъ. Ѿвѣща́въ же є҆фрѡ́нъ хетте́йскїй ко а҆враа́мꙋ, речѐ слы́шащымъ сынѡ́мъ хетте́ѡвымъ и҆ всѣ̑мъ приходѧ́щымъ во гра́дъ, глаго́лѧ:

ᲂу҆ менє̀ бꙋ́ди, господи́не, и҆ послꙋ́шай менѐ: село̀ и҆ пеще́рꙋ ꙗ҆́же въ не́мъ, тебѣ̀ даю̀: пред̾ всѣ́ми гра́жданы мои́ми да́хъ тебѣ̀, погребѝ мертвеца̀ твоего̀.

И҆ поклони́сѧ а҆враа́мъ пред̾ наро́домъ землѝ

и҆ речѐ є҆фрѡ́нꙋ во ᲂу҆шеса̀ пред̾ всѣ́мъ наро́домъ землѝ: поне́же по мнѣ̀ є҆сѝ, послꙋ́шай менѐ: сребро̀ села̀ возмѝ ᲂу҆ менє̀, и҆ погребꙋ̀ мертвеца̀ моего̀ та́мѡ.

Ѿвѣща́ же є҆фрѡ́нъ а҆враа́мꙋ, глаго́лѧ:

нѝ, господи́не: слы́шахъ бо, ꙗ҆́кѡ землѧ̀ четы́рехъ сѡ́тъ дїдра́хмъ сребра̀: но что̀ бы́ло бы сїѐ междꙋ̀ мно́ю и҆ тобо́ю; ты́ же мертвеца̀ твоего̀ погребѝ.

И҆ послꙋ́ша а҆враа́мъ є҆фрѡ́на, и҆ дадѐ а҆враа́мъ є҆фрѡ́нꙋ сребро̀, є҆́же глаго́ла во ᲂу҆шеса̀ сынѡ́въ хетте́овыхъ, четы́ре ста̀ дїдра́хмъ сребра̀ и҆скꙋше́на кꙋпца́ми.

И҆ бы́сть село̀ є҆фрѡ́ново, є҆́же бѣ̀ въ сꙋгꙋ́бѣй пеще́рѣ, є҆́же є҆́сть лице́мъ къ мамврі́и, село̀ и҆ пеще́ра ꙗ҆́же бѣ̀ въ не́мъ, и҆ всѧ́кое дре́во, є҆́же бѣ̀ на селѣ̀, и҆ всѐ є҆́же є҆́сть въ предѣ́лѣхъ є҆гѡ̀ ѡ҆́крестъ,

а҆враа́мꙋ (бы́сть) въ стѧжа́нїе пред̾ сы̑ны хетте́овыми и҆ пред̾ всѣ́ми приходѧ́щими во гра́дъ.

По си́хъ погребѐ а҆враа́мъ са́ррꙋ женꙋ̀ свою̀ въ пеще́рѣ се́льнѣй сꙋгꙋ́бѣй, ꙗ҆́же є҆́сть проти́вꙋ мамврі́и: сїѧ̀ є҆́сть хеврѡ́нъ въ землѝ ханаа́нстѣй.

И҆ ᲂу҆твержде́но є҆́сть село̀ и҆ пеще́ра, ꙗ҆́же бѣ̀ на не́мъ, а҆враа́мꙋ въ стѧжа́нїе гро́ба ѿ сынѡ́въ хетте́овыхъ.

А поживје Сара сто двадесет и седам година; то су године вијека Сарина;

И умрије Сара у граду Арвоку, а то је Хеврон, у земљи Хананској. И дође Аврам да ожали Сару и оплаче.

А кад уста Аврам од мртваца својега, рече синовима Хетовијем говорећи:

Странац сам и дошљак код вас; дајте ми да имам гроб код вас да погребем мртваца својега испред очију својих.

А синови Хетови одговорише Авраму, говорећи му:

Чуј нас, господару; ти си кнез од Бога међу нама; у најбољем гробу нашем погреби мртваца својега; нико између нас не ће ти затворити гроба својега да не погребеш мртваца својега.

Тада устаде Аврам и поклони се народу земље оне, синовима Хетовијем;

И рече им говорећи: ако хоћете да погребем мртваца својега, испред очију својих, послушајте ме, и говорите за мене Ефрону сину Сарову,

Нека ми да пећину у Макпели, која је накрај њиве његове; за новце нека ми је да међу вама колико вриједи, да имам гроб.

А Ефрон сјеђаше усред синова Хетовијех. Па рече Ефрон Хетејин Авраму пред синовима Хетовијем, који слушаху, пред свијем који улажаху на врата града његова, говорећи:

Не, господару; чуј ме: поклањам ти њиву, и пећину код ње поклањам ти; пред синовима народа својега, поклањам ти је, погреби мртваца својега.

А Аврам се поклони народу земље оне,

И рече Ефрону пред народом земље оне говорећи: ако си вољан, чуј ме; да ти дам шта вриједи њива, узми од мене, па ћу онда погрепсти мртваца својега ондје.

А Ефрон одговори Авраму говорећи му:

Господару, чуј ме; земља вриједи четири стотине сикала сребра између мене и тебе; шта је тог само ти погреби мртваца својега.

А Аврам чувши Ефрона измјери му сребро, које рече пред синовима Хетовијем, четири стотине сикала сребра, како су ишли међу трговцима.

И њива Ефронова у Маклели према Мамврији, њива с пећином која је на њој, и сва дрвета на њиви и о по међи њезиној унаоколо,

Поста Аврамова пред синовима Хетовијем, пред свима који улазе на врата града онога.

По том погребе Аврам Сару жену своју у пећини на њиви Макпели према Мамврији, а то је Хеврон, у земљи Хананској.

И потврдише синови Хетови њиву и пећину на њој Авраму да има гроб.