А поживје Сара сто двадесет и седам година; то су године вијека Сарина;
И умрије Сара у граду Арвоку, а то је Хеврон, у земљи Хананској. И дође Аврам да ожали Сару и оплаче.
А кад уста Аврам од мртваца својега, рече синовима Хетовијем говорећи:
Странац сам и дошљак код вас; дајте ми да имам гроб код вас да погребем мртваца својега испред очију својих.
А синови Хетови одговорише Авраму, говорећи му:
Чуј нас, господару; ти си кнез од Бога међу нама; у најбољем гробу нашем погреби мртваца својега; нико између нас не ће ти затворити гроба својега да не погребеш мртваца својега.
Тада устаде Аврам и поклони се народу земље оне, синовима Хетовијем;
И рече им говорећи: ако хоћете да погребем мртваца својега, испред очију својих, послушајте ме, и говорите за мене Ефрону сину Сарову,
Нека ми да пећину у Макпели, која је накрај њиве његове; за новце нека ми је да међу вама колико вриједи, да имам гроб.
А Ефрон сјеђаше усред синова Хетовијех. Па рече Ефрон Хетејин Авраму пред синовима Хетовијем, који слушаху, пред свијем који улажаху на врата града његова, говорећи:
Не, господару; чуј ме: поклањам ти њиву, и пећину код ње поклањам ти; пред синовима народа својега, поклањам ти је, погреби мртваца својега.
А Аврам се поклони народу земље оне,
И рече Ефрону пред народом земље оне говорећи: ако си вољан, чуј ме; да ти дам шта вриједи њива, узми од мене, па ћу онда погрепсти мртваца својега ондје.
А Ефрон одговори Авраму говорећи му:
Господару, чуј ме; земља вриједи четири стотине сикала сребра између мене и тебе; шта је тог само ти погреби мртваца својега.
А Аврам чувши Ефрона измјери му сребро, које рече пред синовима Хетовијем, четири стотине сикала сребра, како су ишли међу трговцима.
И њива Ефронова у Маклели према Мамврији, њива с пећином која је на њој, и сва дрвета на њиви и о по међи њезиној унаоколо,
Поста Аврамова пред синовима Хетовијем, пред свима који улазе на врата града онога.
По том погребе Аврам Сару жену своју у пећини на њиви Макпели према Мамврији, а то је Хеврон, у земљи Хананској.
И потврдише синови Хетови њиву и пећину на њој Авраму да има гроб.
я самь кодъ васъ преселникъ и пришелацъ, дай те ми дакле имати гробъ међу вама, погребсти мртваца мога отъ мене.
А сынови Хеттеови одговоре Аврааму овако: не, Господине‚
но послушай насъ: ты си отъ Бога Царъ међу нама; у избраны’ гробовы наши’ ногреби мртваца твога єръ нитко отъ насъ неће теби забранити гробнице свое, да у ньой погребешь мртваца.
На то Авраамъ уставши поклонисе народу землѣ сыновма Хеттейскима:
па имъ рекне Авраамъ‚ говорећи: ако имате у души, да се погребе мртвацъ отъ лица мога, а вы послушайте мене, и кажите за ме Єфрому Саарову,
нека ми даде пештеру двогубу, коя є нѣгова, сребромъ, колико вреди, нека ми ю прода, да имамъ свой гробъ кодъ васъ.
Єфронъ пакъ живяше сред’ сынова Хеттеовыхъ; и отговоривши Єфронъ Хеттейскій Аврааму, рекне слушаюћима смновма Хеттеовыма и свыма долазећима у градъ, говорећи:
кодъ мене буди, Господине, и послушай ме: селиште и пештеру на нѣму даемъ ти, пред свима грађанима моима дадохъ ти, погреби мртваца твога.
И поклонисе Авраамъ предъ народомъ землѣ,
па рекне Єфрону у уши предъ цѣлымъ народомъ землѣ: будући си за ме, послушай ме: цѣну селишта узми отъ мене, пакъ ћу погребети тамо мртваца мога.
А Єфронъ отговори Аврааму, и рекне:
не, Господине, єрбо чуо самь, да є земля вредна четыри стотине дідрахмій; но шта бы то было међу мномъ и тобомъ? него погреби ты мртваца твога.
И послуша Авраамъ Єфрона, и даде Авраамъ Єфрону сребро, колико рече, и чуше сынови Хеттеови‚ четыри стотине дідрахмій искушена отъ Трговаца.
Тако селиште Єфроново, кое бяше са сугубомъ пештером, лицемъ къ Мамріи, и селиште и пештера на нѣму, и овако дрво, кое бяше на селишту, и све што є у предѣлы около нѣга,
припадне Аврааму као нѣгово предъ сынови Хеттеови и предњ свыма долазећима у градъ.
Затымъ погребе Авраамъ Сарру жену свою у пештери селишной двогубой, коя є спрамъ Мамвріе; та є Хевронъ у предѣлу Ханаанскомъ.
И потврђено буде отъ сынова Хеттеовыхъ‚ да є селиште и пештера Авраамомъ куплѣна за гробъ.