dan1865 | Димитрија Рашљић

Црквенословенски (Јел.) Црквенословенски (Ост.) Црк-слв. (Парим. XII-XII в.) Српски (Атанацковић) Српски (Даничић 1865) Грчки (Ралфс) Латински (Tremellius) Латински (Vulgata Clem.) Латински (Nova Vulgata) Јеврејски (Мас.) Сирски (Пешита)

Послије тога шћаше Бог окушати Аврама, па му рече: Авраме! А он одговори: ево ме.

И рече му Бог: узми сада сина својега, јединца својега милога, Исака, па иди у земљу Морију, и спали га на жртву тамо на брду гдје ћу ти казати.

И сјутрадан рано уставши Аврам, осамари магарца својега, и узе са собом два момка и Исака сина својега; и нацијепавши дрва за жртву подиже се и пође на мјесто које му каза Бог.

Трећи дан подигавши очи своје Аврам угледа мјесто из далека.

И рече Аврам момцима својим: останите ви овдје с магарцем, а ја и дијете идемо онамо, па кад се помолимо Богу, вратићемо се к вама.

И узевши Аврам дрва за жртву напрти Исаку сину својему, а сам узе у своје руке огња и нож; па отидоше обојица заједно.

Тада рече Исак Авраму оцу својему: оче! А он рече: што, сине! И рече Исак: ето огња и дрва, а гдје је јагње за жртву?

А Аврам одговори: Бог ће се, синко, постарати за јагње себи на жртву. И иђаху обојица заједно.

А кад дођоше на мјесто које му Бог каза, Аврам начини ондје жртвеник, и метну дрва на њ, и свезавши Исака сина својега метну га на жртвеник врх дрва;

И измахну руком својом и узе нож да закоље сина својега.

Али анђео Господњи викну га с неба, и рече: Авраме! Авраме! А он рече: ево ме.

А анђео рече: не дижи руке своје на дијете, и не чини му ништа; јер сада познах да се бојиш Бога, кад нијеси пожалио сина својега, јединца својега, мене ради.

И Аврам подигавши очи своје погледа; и гле, ован иза њега заплео се у чести роговима; и отишавши Аврам узе овна и спали га на жртву мјесто сина својега.

И назва Аврам оно мјесто: Господ ће се постарати. За то се и данас каже: на брду, гдје ће се Господ постарати.

И анђео Господњи опет викну с неба Аврама,

И рече: собом се заклех, вели Господ: кад си тако учинио, и нијеси пожалио сина својега, једница својега,

Занста ћу те благословити и сјеме твоје веома умножити, да га буде као звијезда на небу и као пијеска на обали морској; и наслиједиће сјеме твоје врата непријатеља својих;

И благословиће се у сјемену твојем сви народи на земљи, кад си послушао глас мој.

Тада се Аврам врати к момцима својим, те се дигоше, и отидоше заједно у Вирсавију, јер Аврам живљаше у Вирсавији.

Послије тога јавише Авраму говорећи: гле, и Мелха роди синове брату твојему Нахору:

Окса првенца и Вавкса брата му, и Камуила, оца Арамова,

И Хазада и Азава и Фалдеса и Јелдафа и Ватуила.

А Ватуило роди Ревеку. Осам их роди Мелха Нахору брату Аврамову.

А иноча његова, по имену Ревма, роди и она Тавека и Гама и Тохоса и Моха.

И҆ бы́сть по глаго́лѣхъ си́хъ, бг҃ъ и҆скꙋша́ше а҆враа́ма и҆ речѐ є҆мꙋ̀: а҆враа́ме, а҆враа́ме. И҆ речѐ: сѐ а҆́зъ.

И҆ речѐ: поимѝ сы́на твоего̀ возлю́бленнаго, є҆го́же возлюби́лъ є҆сѝ, і҆саа́ка, и҆ и҆дѝ на зе́млю высо́кꙋ и҆ вознесѝ є҆го̀ та́мѡ во всесожже́нїе, на є҆ди́нꙋ ѿ го́ръ, и҆̀хже тѝ рекꙋ̀.

Воста́въ же а҆враа́мъ ᲂу҆́трѡ, ѡ҆сѣдла̀ ѻ҆слѧ̀ своѐ: поѧ́тъ же съ собо́ю два̀ ѻ҆́трѡчища и҆ і҆саа́ка сы́на своего̀: и҆ растни́въ дрова̀ во всесожже́нїе, воста́въ и҆́де, и҆ прїи́де на мѣ́сто, є҆́же речѐ є҆мꙋ̀ бг҃ъ, въ тре́тїй де́нь.

И҆ воззрѣ́въ а҆враа́мъ ѻ҆чи́ма свои́ма, ви́дѣ мѣ́сто и҆здале́че.

И҆ речѐ а҆враа́мъ ѻ҆трокѡ́мъ свои̑мъ: сѧ́дите здѣ̀ со ѻ҆слѧ́темъ: а҆́зъ же и҆ дѣ́тищь по́йдемъ до ѻ҆́ндѣ, и҆ поклони́вшесѧ возврати́мсѧ къ ва́мъ.

Взѧ́ же а҆враа́мъ дрова̀ всесожже́нїѧ и҆ возложѝ на і҆саа́ка сы́на своего̀: взѧ́ же въ рꙋ́ки и҆ ѻ҆́гнь, и҆ но́жъ, и҆ и҆до́ста ѻ҆́ба вкꙋ́пѣ.

Рече́ же і҆саа́къ ко а҆враа́мꙋ ѻ҆тцꙋ̀ своемꙋ̀: ѻ҆́тче. Ѻ҆́нъ же речѐ: что́ є҆сть, ча́до; Рече́ же: сѐ, ѻ҆́гнь и҆ дрова̀, гдѣ́ є҆сть ѻ҆вча̀ є҆́же во всесожже́нїе;

Рече́ же а҆враа́мъ: бг҃ъ ᲂу҆́зритъ себѣ̀ ѻ҆вча̀ во всесожже́нїе, ча́до. Шє́дша же ѻ҆́ба вкꙋ́пѣ,

прїидо́ста на мѣ́сто, є҆́же речѐ є҆мꙋ̀ бг҃ъ: и҆ созда̀ та́мѡ а҆враа́мъ же́ртвенникъ и҆ возложѝ дрова̀: и҆ свѧза́въ і҆саа́ка сы́на своего̀, возложѝ є҆го̀ на же́ртвенникъ верхꙋ̀ дро́въ.

И҆ прострѐ а҆враа́мъ рꙋ́кꙋ свою̀, взѧ́ти но́жъ, закла́ти сы́на своего̀.

И҆ воззва̀ и҆̀ а҆́гг҃лъ гдⷭ҇ень съ нб҃сѐ, и҆ речѐ: а҆враа́ме, а҆враа́ме. Ѻ҆́нъ же речѐ: сѐ, а҆́зъ.

И҆ речѐ: да не возложи́ши рꙋкѝ твоеѧ̀ на ѻ҆́трочища, нижѐ да сотвори́ши є҆мꙋ̀ что̀: нн҃ѣ бо позна́хъ, ꙗ҆́кѡ бои́шисѧ ты̀ бг҃а, и҆ не пощадѣ́лъ є҆сѝ сы́на твоегѡ̀ возлю́бленнагѡ менє̀ ра́ди.

И҆ воззрѣ́въ а҆враа́мъ ѻ҆чи́ма свои́ма ви́дѣ, и҆ сѐ, ѻ҆ве́нъ є҆ди́нъ держи́мый рога́ма въ са́дѣ саве́къ: и҆ и҆́де а҆враа́мъ, и҆ взѧ̀ ѻ҆вна̀, и҆ вознесѐ є҆го̀ во всесожже́нїе вмѣ́стѡ і҆саа́ка сы́на своегѡ̀.

И҆ наречѐ а҆враа́мъ и҆́мѧ мѣ́стꙋ томꙋ̀: гдⷭ҇ь ви́дѣ: да рекꙋ́тъ дне́сь: на горѣ̀ гдⷭ҇ь ꙗ҆ви́сѧ.

И҆ воззва̀ а҆́гг҃лъ гдⷭ҇ень а҆враа́ма втори́цею съ нб҃сѐ,

глаго́лѧ: мно́ю самѣ́мъ клѧ́хсѧ, гл҃етъ гдⷭ҇ь, є҆гѡ́же ра́ди сотвори́лъ є҆сѝ глаго́лъ се́й и҆ не пощадѣ́лъ є҆сѝ сы́на твоегѡ̀ возлю́бленнагѡ менє̀ ра́ди:

вои́стиннꙋ блгⷭ҇вѧ̀ блгⷭ҇влю́ тѧ, и҆ ᲂу҆множа́ѧ ᲂу҆мно́жꙋ сѣ́мѧ твоѐ, ꙗ҆́кѡ ѕвѣ́зды небє́сныѧ, и҆ ꙗ҆́кѡ песо́къ вскра́й мо́рѧ: и҆ наслѣ́дитъ сѣ́мѧ твоѐ гра́ды сꙋпоста́тѡвъ,

и҆ блгⷭ҇вѧ́тсѧ ѡ҆ сѣ́мени твое́мъ всѝ ꙗ҆зы́цы земні́и, зане́же послꙋ́шалъ є҆сѝ гла́са моегѡ̀.

Возврати́сѧ же а҆враа́мъ ко ѻ҆трокѡ́мъ свои̑мъ, и҆ воста́вше и҆до́ша кꙋ́пнѡ ко кла́дѧзю клѧ́твенномꙋ: и҆ всели́сѧ а҆враа́мъ ᲂу҆ кла́дѧзѧ клѧ́твеннагѡ.

Бы́сть же по глаго́лѣхъ си́хъ, и҆ повѣ́даша а҆враа́мꙋ, глаго́люще: сѐ, родѝ ме́лха и҆ та̀ сы́ны бра́тꙋ твоемꙋ̀ нахѡ́рꙋ,

ѻ҆́ѯа пе́рвенца, и҆ ва́ѵѯа бра́та є҆гѡ̀, и҆ камꙋи́ла ѻ҆тца̀ сѵ́рска,

и҆ хаза́да, и҆ а҆за́ѵа, и҆ фалде́са, и҆ є҆лда́фа, и҆ ваѳꙋи́ла:

ваѳꙋи́лъ же родѝ реве́ккꙋ: ѻ҆́смь сі́и сы́нове, и҆̀хже родѝ ме́лха нахѡ́рꙋ бра́тꙋ а҆враа́млю:

и҆ нало́жница є҆гѡ̀, є҆́йже и҆́мѧ ре́ѵма, родѝ и҆ сїѧ̀ таве́ка, и҆ таа́ма, и҆ тохо́са, и҆ мѡха̀.