22.1
22.2
22.3
22.4
22.5
22.6
22.7
22.8
22.9
22.10
22.11
22.12
22.13
22.14
22.15
22.16
22.17
22.18
22.19
22.20
22.21
22.22
22.23
22.24
Црквенословенски (Јел.) Црквенословенски (Ост.) Црк-слв. (Парим. XII-XII в.) Српски (Атанацковић) Српски (Даничић 1865) Грчки (Ралфс) Латински (Tremellius) Латински (Vulgata Clem.) Латински (Nova Vulgata) Јеврејски (Мас.) Сирски (Пешита)
close
Послије тога шћаше Бог окушати Аврама, па му рече: Авраме! А он одговори: ево ме.
И рече му Бог: узми сада сина својега, јединца својега милога, Исака, па иди у земљу Морију, и спали га на жртву тамо на брду гдје ћу ти казати.
И сјутрадан рано уставши Аврам, осамари магарца својега, и узе са собом два момка и Исака сина својега; и нацијепавши дрва за жртву подиже се и пође на мјесто које му каза Бог.
Трећи дан подигавши очи своје Аврам угледа мјесто из далека.
И рече Аврам момцима својим: останите ви овдје с магарцем, а ја и дијете идемо онамо, па кад се помолимо Богу, вратићемо се к вама.
И узевши Аврам дрва за жртву напрти Исаку сину својему, а сам узе у своје руке огња и нож; па отидоше обојица заједно.
Тада рече Исак Авраму оцу својему: оче! А он рече: што, сине! И рече Исак: ето огња и дрва, а гдје је јагње за жртву?
А Аврам одговори: Бог ће се, синко, постарати за јагње себи на жртву. И иђаху обојица заједно.
А кад дођоше на мјесто које му Бог каза, Аврам начини ондје жртвеник, и метну дрва на њ, и свезавши Исака сина својега метну га на жртвеник врх дрва;
И измахну руком својом и узе нож да закоље сина својега.
Али анђео Господњи викну га с неба, и рече: Авраме! Авраме! А он рече: ево ме.
А анђео рече: не дижи руке своје на дијете, и не чини му ништа; јер сада познах да се бојиш Бога, кад нијеси пожалио сина својега, јединца својега, мене ради.
И Аврам подигавши очи своје погледа; и гле, ован иза њега заплео се у чести роговима; и отишавши Аврам узе овна и спали га на жртву мјесто сина својега.
И назва Аврам оно мјесто: Господ ће се постарати. За то се и данас каже: на брду, гдје ће се Господ постарати.
И анђео Господњи опет викну с неба Аврама,
И рече: собом се заклех, вели Господ: кад си тако учинио, и нијеси пожалио сина својега, једница својега,
Занста ћу те благословити и сјеме твоје веома умножити, да га буде као звијезда на небу и као пијеска на обали морској; и наслиједиће сјеме твоје врата непријатеља својих;
И благословиће се у сјемену твојем сви народи на земљи, кад си послушао глас мој.
Тада се Аврам врати к момцима својим, те се дигоше, и отидоше заједно у Вирсавију, јер Аврам живљаше у Вирсавији.
Послије тога јавише Авраму говорећи: гле, и Мелха роди синове брату твојему Нахору:
Окса првенца и Вавкса брата му, и Камуила, оца Арамова,
И Хазада и Азава и Фалдеса и Јелдафа и Ватуила.
А Ватуило роди Ревеку. Осам их роди Мелха Нахору брату Аврамову.
А иноча његова, по имену Ревма, роди и она Тавека и Гама и Тохоса и Моха.
Црквенословенски (Јел.) Црквенословенски (Ост.) Црк-слв. (Парим. XII-XII в.) Српски (Атанацковић) Српски (Даничић 1865) Грчки (Ралфс) Латински (Tremellius) Латински (Vulgata Clem.) Латински (Nova Vulgata) Јеврејски (Мас.) Сирски (Пешита)
close
Црквенословенски (Јел.) Црквенословенски (Ост.) Црк-слв. (Парим. XII-XII в.) Српски (Атанацковић) Српски (Даничић 1865) Грчки (Ралфс) Латински (Tremellius) Латински (Vulgata Clem.) Латински (Nova Vulgata) Јеврејски (Мас.) Сирски (Пешита)
И бысть по гл҃анїи се́мъ, бг҃ъ и҆скꙋшаше а҆враама. и҆ рече къ немꙋ̀, а҆врааме, а҆врааме, се́й же рече с҄е а҆зъ.
и҆ рече, поимѝ сн҃а свое̑го възлю́бленнаго, е҆гоⷤ‍ⷷ възлюбѝ и҆саака, і҆ и҆дѝ на землю высо́кꙋ, и҆ възведѝ и҆̀ тамо въ тре́бꙋ, на е҆ди́нꙋ ѿ го́ръ ю́же ти покажꙋ̀·
Въставъ же заѹ҆́тра а҆враамъ, ѻ҆сѣдла ѻ҆слѧ свое, и҆ поѧ̀ съ собо́ю дв҄а раба, і҆ и҆саака сн҃а свое̑го, і҆ и҆сцѣпи́въ дрова тре́бѣ. и҆ въставъ по́иде и҆ прїиде на мѣ́сто, на не́же бѣ е҆мꙋ реклъ б҃ъ, въ тре́тїи дн҃ь.
и҆ възрѣ́въ а҆враамъ ѻ҆чи́ма оу҆зрѣ мѣ́сто и҆здале́че,
и҆ рече а҆враамъ рабо́ма свои́ма, сѧ́дѣта тꙋ съ ѻ҆слѧ́темъ, а҆́зъ же и҆ дѣтищь до́идевѣ до ѻ҆́нде, и҆ поклони́вшасѧ възврати́мъсѧ къ вамъ·
Взѧ́ же а҆враамъ дрова тре́б̾наѧ, и҆ задѣ и҆саакꙋ сн҃ꙋ свое̑мꙋ· взѧ́ же и҆ ѻ́гнь в рꙋ́кꙋ, и҆ но́жь, і҆ и҆до́ста ѻ҆́ба въ кꙋ́пѣ·
И҆ рече и҆саакъ къ а҆враамꙋ ѿц҃ꙋ свое̑мꙋ, ѿч҃е, ѻ҆нже рече чт҄о е҆сть чадо. с҄е ѻ҆́гнь и҆ дрова̀, гдѣжъ е҆сть ѻ҆вча на тре́бꙋ.
и҆ рече а҆враамъ, б҃ъ да оу҆зритъ себѣ ѻ҆вча е҆же на тре́бꙋ чадо. і҆ и҆до́ша ѻ҆́ба кꙋпно,
прїидо́ста на мѣ́сто, на не́же бѣ е҆мꙋ ре́клъ б҃ъ. и҆ създа т҄ꙋ а҆врааⷨ тре́бникъ, и҆ възложѝ дрова и҆ свѧза и҆саака сн҃а свое̑го, и҆ възложѝ на требникъ, връхꙋ дро́въ·
И҆зъсѧ же́ а҆враамъ рꙋкꙋ свою̀, взѧ́ти но́жь да зако́леⷮ сн҃а свое̑го.
и҆ възва и҆̀ а҆гг҃лъ гн҃ь съ нб҃си и҆ реⷱ‍҇ , а҆врааме а҆врааме, се́й же рече с҄е а҆зъ,
и҆ рече не възложѝ рꙋки твое́ѧ на ѻ҆тро́чищъ, н҄и сътворѝ е҆мꙋ ничтоже. нн҃ѣ бо разꙋмⷯѣ, ꙗ҆ко бои́шисѧ т҄ы б҃а, и҆ не пощадѣ сн҃а свое̑го люби́маго менѐ ради.
И҆ възрѣвъ а҆врааⷨ ѻ҆чима свои́ма и҆ оу҆зрѣ, и҆ с҄е ѻ҆ве́нъ е҆ди́нъ оу҆вѧзѐ по́ рогъ в садѣ саве́ковѣ, і҆ и́де а҆враамъ и҆ поѧ̀ ѻ҆веⷩ‍҇, и҆ положи тре́бꙋ въ и҆саака мѣ́сто сн҃а свое̑го.
и҆ прозва а҆враамъ и҆́мѧ мѣстꙋ томꙋ г҃ь видѣ, и҆ да рекꙋт́ъ и҆ до днⷵе на горѣ г҃ь ꙗ҆́ви́сѧ·
И҆ възва а҆гг҃лъ гн҃ь второ́е а҆враама ѿ нб҃си гл҃ѧ,
собо́ю клѧⷯсѧ г҃леⷮ г҃ь, поне́же сътвориⷧ‍҇ е҆си с҄е, и҆́же не пощадѣ сн҃а свое̑го, люби́маго менѐ ра́ди.
тѣ́мже блгⷵвѧ блгⷵвлю тѧ, и҆ мно́жа оу҆мно́жꙋ сѣ́мѧ твоѐ, ꙗ҆ко звѣ́зды нбⷵныѧ, и҆ ꙗ҆́ко пѣ́сокъ по краю мо́рскꙋ. и҆ прїи́метъ сѣмѧ твое грады сꙋпостатъ,
и҆ блгⷵвѧ́тсѧ ѻ҆ сѣ́мени твоемъ вс҄и ꙗ҆зы́цы земнїи, и҆же послꙋш́алъ е҆си гласа мое̑го·
И҆ възврати́сѧ а҆враа́мъ къ рабо́ма свои́ма, и҆ въста́вше ѻ҆тыдо́ша , къ кладѧзю клѧтвеномꙋ, и҆ всели́сѧ а҆враа́мъ оу҆ кла́дѧзѧ клѧтвенаго·
Бысть же по гл҃анїи семъ, повѣ́даша а҆враа́мꙋ гл҃ющи, с҄е родѝ ме́лха и҆ та сн҃ы бра́тꙋ твое̑мꙋ нахо́рꙋ,
ѻ҆́ѯъ пръвене́цъ, и҆ ва́ѯа. брата е҆го и҆ камꙋе̑лѧ ѿц҃а си́рска,
и хаза́да, и҆ наза́ва, и҆ фалдаса и҆ е҆лдафа, и҆ ваѳꙋи́лѧ·
ваѳꙋ́ил же роди реве́кꙋ. ѻ҆смь сїи сн҃овъ ꙗ҆́же родѝ ме́лха нахо́рꙋ братꙋ а́враа́млю·
И҆ зало́жница е҆го, е҆йже и҆́мѧ реи́ма, родѝ и҆ с҄и таве́ка, таа̑ма, и҆ тохо́за, и҆ мо́ха·
Претходна глава
←
Следећа глава
→