Quæ postquam gesta sunt, tentavit Deus Abraham, et dixit ad eum: Abraham, Abraham. At ille respondit: Adsum.
Ait illi: Tolle filium tuum unigenitum, quem diligis, Isaac, et vade in terram visionis, atque ibi offeres eum in holocaustum super unum montium quem monstravero tibi.
Igitur Abraham de nocte consurgens, stravit asinum suum, ducens secum duos juvenes, et Isaac filium suum: cumque concidisset ligna in holocaustum, abiit ad locum quem præceperat ei Deus.
Die autem tertio, elevatis oculis, vidit locum procul:
dixitque ad pueros suos: Expectate hic cum asino: ego et puer illuc usque properantes, postquam adoraverimus, revertemur ad vos.
Tulit quoque ligna holocausti, et imposuit super Isaac filium suum: ipse vero portabat in manibus ignem et gladium. Cumque duo pergerent simul,
dixit Isaac patri suo: Pater mi. At ille respondit: Quid vis, fili? Ecce, inquit, ignis et ligna: ubi est victima holocausti?
Dixit autem Abraham: Deus providebit sibi victimam holocausti, fili mi. Pergebant ergo pariter.
Et venerunt ad locum quem ostenderat ei Deus, in quo ædificavit altare, et desuper ligna composuit ; cumque alligasset Isaac filium suum, posuit eum in altare super struem lignorum.
Extenditque manum, et arripuit gladium, ut immolaret filium suum.
Et ecce angelus Domini de cælo clamavit, dicens: Abraham, Abraham. Qui respondit: Adsum.
Dixitque ei: Non extendas manum tuam super puerum, neque facias illi quidquam: nunc cognovi quod times Deum, et non pepercisti unigenito filio tuo propter me.
Levavit Abraham oculos suos, viditque post tergum arietem inter vepres hærentem cornibus, quem assumens obtulit holocaustum pro filio.
Appellavitque nomen loci illius, Dominus videt. Unde usque hodie dicitur: In monte Dominus videbit.
Vocavit autem angelus Domini Abraham secundo de cælo, dicens:
Per memetipsum juravi, dicit Dominus: quia fecisti hanc rem, et non pepercisti filio tuo unigenito propter me:
benedicam tibi, et multiplicabo semen tuum sicut stellas cæli, et velut arenam quæ est in littore maris: possidebit semen tuum portas inimicorum suorum,
et benedicentur in semine tuo omnes gentes terræ, quia obedisti voci meæ.
Reversus est Abraham ad pueros suos, abieruntque Bersabee simul, et habitavit ibi.
His ita gestis, nuntiatum est Abrahæ quod Melcha quoque genuisset filios Nachor fratri suo:
Hus primogenitum, et Buz fratrem ejus, et Camuel patrem Syrorum,
et Cased, et Azau, Pheldas quoque et Jedlaph,
ac Bathuel, de quo nata est Rebecca: octo istos genuit Melcha, Nachor fratri Abrahæ.
Concubina vero illius, nomine Roma, peperit Tabee, et Gaham, et Thahas, et Maacha.
И послѣ тыхъ реченыхъ покуша Богъ Авраама, па му рече: Аврааме, Аврааме! а онъ се отзове: ево ме.
И рече: узми сына твога прелюбезнога, кога си облюбіо, Ісаака, па иди съ ньимъ на землю высоку, и принеси Ми га тамо на свесаженѣ, на єдной отъ гора’, кое ти будемъ казао.
А Авраамъ устане заютра, осѣдла свое магаре, и узме са собомъ двоицу слугу, и Ісаака сына свога‚ исцѣпа дрва за свесаженѣ, пакъ уставши пође и дође трећіи данъ на мѣсто, кое му каза Богъ.
И погледавши Авраамъ очима своима види мѣсто издалека, па рече Авраамъ слугама своима:
сѣдите овдѣ съ магаретомъ‚ а я и дѣте идемо дондѣ поклонитисе, и вратићемосе, къ вама.
И узме Авраамъ дрва свесажеженя, па метне на Ісаака сына свога; узме и кресиво и ножъ у руке, и нећу обоица скупа.
Ісаакъ рекне Аврааму отцу своме: отче! а онъ рече: шта є чадо? и рече: ево кресиво и дрва, гдѣ є ягнѣ за свесажеженѣ?
А Авраамъ рече: Богъ ће састаратисе за ягнъ Себи на свесажеженѣ.
Идући обоица скупа доћу на мѣсто, кое му каза Богъ, и ту дигне Авраамъ жертвеникъ‚ и метне на нѣга дрва, пакъ свеже Ісаака сына свога, метне га на жертвеникъ на дрва,
пакъ пружи руку свою, да узме ножъ да заколѣ сына свога.
А Ангелъ Господань съ неба викне га, и рекне: Аврааме, Аврааме: и онъ рече: ево ме.
И рече: да не метнешь руку твою на дѣте, нити му учини што; єръ сад’ видихъ, да се Бога ти боишь, те ниси поштедіо сына твога прелюбезнога Мене ради.
Авраамъ погледи очима своима и види, па гле! ованъ єданъ запео роговы у саду Савекъ, те отиде Авраамъ, узме овна, и пренесе га на свесажеженѣ умѣсто Ісаака сына свога.
И нарече Авраамъ име мѣсту томе: види Господъ; да и данасъ говоре: на гори се яви Господъ.
Ангелъ Господань и по другій путь викне Араама съ неба,
говорећи: Мномъ Самымъ клео самь се, говори Господъ, Кога ради си одржао рѣчь ту, и ниси поштедіо сына твога прелюбезнога Мене ради:
заиста благословећи благословићу те, и множећи умножићу сѣме твое као звѣзде небесне и као песакъ скрай мора, те ће сѣме твое наслѣдити градове непріятельске,
и благословићесе по сѣмену твоме сви народи земни, єръ си послушао гласъ Мой.
И врати се Авраамъ къ слугама своима, пакъ уставши пођу скупа къ клядезу клетвеноме.
Послѣ тыхъ реченыхъ явише Аврааму говорећи: гле! Мелха роди и та сынове брату твоме Нахору,
Окса првенаца, и Вавкса брата му, и Камуила отца Сирска,
и Хазада, и Азава, и Фалдеса, и Єлдафа, и Ватуила.
А Ватуилъ роди Реввеку. Тіи су осамъ сынови, кое Мелха роди Нахору брату Авраамовоме.
И наложница нѣгова, коіой име Ревма, и та роди Тавека‚ и Талма‚ и Тохоса, и Моха.