21.1
21.2
21.3
21.4
21.5
21.6
21.7
21.8
21.9
21.10
21.11
21.12
21.13
21.14
21.15
21.16
21.17
21.18
21.19
21.20
21.21
21.22
21.23
21.24
21.25
21.26
21.27
21.28
21.29
21.30
21.31
21.32
21.33
21.34
Црквенословенски (Јел.) Црквенословенски (Ост.) Црк-слв. (Парим. XII-XII в.) Српски (Атанацковић) Српски (Даничић 1865) Грчки (Ралфс) Латински (Tremellius) Латински (Vulgata Clem.) Латински (Nova Vulgata) Јеврејски (Мас.) Сирски (Пешита)
close
И г҃ь присѣтѝ са́ррꙋ, ꙗ҆́ко рече, и сътворѝ г҃ь саррѣ, ꙗ҆́коже г҃ла.
и заче́нши са́рра. родѝ а҆враа́мꙋ сн҃ъ въ старости въ времѧ ꙗ҆́коже гл҃а е҆мꙋ г҃ь.
И҆ наречѐ а҆враамъ и҆мѧ сн҃ꙋ свое̑мꙋ , и҆же родѝ са́рра і҆саа́къ.
ѻ҆брѣза же а҆враа́мъ. і҆саа́ка въ ѻ҆смыи дн҃ь, ꙗ҆́коже заповѣда е҆мꙋ б҃ъ.
а҆враа́мъ же бѣ. р҃. лѣтъ. е҆гда бысть е҆мꙋ і҆саа́къ сн҃ъ е҆го·
И҆ рече са́рра ра́дость сътворѝ мн҄ѣ г҃ь, и҆́же бо кто оу҆слы́шиⷮ ѻ҆брадꙋетсѧ съ мно́ю.
и҆ рече, кт҄о възвѣсти́тъ а҆враа́мꙋ, ꙗ҆́ко роди́хъ сн҃ъ въ ста́рости , и҆ ꙗ҆́ко дои́тъ дѣтищь са́рра.
и҆ възрастѐ ѻ҆троча̀, и҆ ѿдое̑но. и҆ сътворѝ а҆враа́мъ оу҆чрежⷣенїе ве́лїе, въ дн҃ь е҆гда ѿдои́сѧ і҆саа́къ сн҃ъ е҆го.
видѣ́вши же са́рра, сн҃а а҆гарина егѷптѧнынѧ, и҆же бысть а҆враа́мꙋ, и҆гра́юще съ ісаа́комъ сн҃омъ свои́мъ·
И҆ рече къ а҆враа́мꙋ, ѿженѝ рабꙋ сїю̀, и҆ съ сн҃омъ е҆ѧ̀, не причасти́тъ бо сѧ сн҃ъ рабы̀ сеѧ̀, съ сн҃оⷨ мои́мъ і҆саа́комъ.
поро́ко же ꙗ҆́вѝ слово с҄е ѕѣло, преⷣ а҆враа́момъ сн҃а ра́ди е҆го и҆змаила·
И҆ рече б҃ъ къ а҆враамꙋ, да не бꙋ́детъ ти поро́чно слово с҄е прⷣѣ тобо́ю, ѻ҆ ѻ́троцѣ, и҆ ѻ҆ рабѣ. вс҄е е҆ли́ко ти рече́тъ са́рра, послꙋш́аи словесъ е҆ѧ̀, ꙗ҆́ко въ і҆саа́цѣ прозовеⷮ ти сѧ сѣмѧ.
сн҃а же рабы сеѧ, въ ꙗ҆́зы́къ вели́къ сътворю и҆̀, ꙗ҆́ко сѣмѧ твоѐ еⷵ·
Въставъ же а҆враа́мъ заѹ҆́тра, и҆ взѧ̀ хлѣ́бы, и҆ мѣ́хъ воды̀, и҆ дастъ а҆гарѣ, и҆ задѣ́ же за плещѝ е́й и҆ ѻ́трокъ, и҆ пꙋсти ю҆̀. ѻ҆́на́ же шеⷣши заблꙋди́сѧ въ пꙋсты́ни, оу҆ кладѧзѧ клѧтвенаго.
сконча же сѧ вода і҆з мѣха. и҆ пове́рже ѻ҆троча пⷣо е҆лїю е҆ді́ною.
ше́дъши же сѣ́де прѧ́мо е҆мꙋ по́дали. ꙗ҆́коже дострѣли́ти з лꙋ́ка. и҆ рече да не ви́ждꙋ смр҃ти дѣтища свое̑го, и҆ сѣ́де прѧ́мо е҆мꙋ здале́че. въскрича же ѻ҆троча̀ и҆ въсплакасѧ.
и҆ оуслы́ша б҃ъ глⷵа ѻ҆троча́те, ѿ мѣ́ста и҆дѣже бѣѧше· И҆ възва а҆гг҃лъ бж҃їи а҆гарь съ нб҃си, и҆ реⷱ‍҇ е́й, чт҄о е҆сть. а҆гарь. не бо́исѧ. послꙋ́ша б҃ъ гласъ ѻ҆трочища ѿ мѣ́ста идѣ́же е҆сть.
въста́ни поимѝ ѻ҆троча, і҆ и҆ми е҆го по рꙋкꙋ е҆го, въ ꙗ҆́зы́къ бо вели́къ сътворю̀ и҆̀,
и҆ ѿве́рзе б҃ъ ѻ҆́чи е҆ѧ̀, и҆ оу҆зрѣ кладѧзь воды̀ жи́вы. и҆ шеⷣши налїѧ̀ мⷯѣ воды̀. и҆ напо́и ѻ҆троча,
и҆ бѧше б҃ъ съ ѻ҆трочатемъ, и҆ възрастѐ, и҆ въсели́сѧ въ пꙋсты́ню, и҆ бысть стрѣле́цъ.
и҆ жи́тъ въ пꙋсты́ни ѳараи. и҆ приведѐ е҆мꙋ м҃ти е҆го женꙋ̀ ѿ е҆гѷпта.
быⷵ же в т҄о времѧ, рече авимелехъ, и҆ хозафъ дрꙋгъ е҆го, и҆ фило́хъ вое̑во́да во́и, и҆ ѻ҆́бласти е҆го, къ а҆враамꙋ гл҃ѧ. б҃ъ с тобо́ю е҆сть въ всемъ е҆же твори́ши.
нн҃ѣ оу҆бо клени́ ми сѧ б҃гоⷨ, да не вреди́ши менѐ, н҄и сѣме́ни мое̑го, н҄и и҆мени мое̑го. н҄о по правдѣ ю҆́же сътворихъ с тобо́ю, сътворѝ, и҆ съ мно́ю, въ землѝ, ю҆́же т҄ы ѻ҆бита на не́й·
И҆ рече а҆враа́мъ, а҆зъ кленꙋ́сѧ,
и҆ гл҃а въ гнѣ́вѣ а҆враамъ а҆вимеле́хꙋ, ѻ҆ кладезь водны́и, ꙗ҆́же ѿꙗ҆́ша рабѝ а҆вимеле́ховы.
и҆ рече е҆мꙋ а҆вимеле́хъ. не разꙋмѣх́ъ кт҄о сътворѝ ве́щъ сїю, н҄и ты ми повѣ́да, н҄и азъ слы́шахъ а҆же до днесь·
И҆ пригна а҆враамъ, ѻ҆вца, и҆ ю҆нца, дасть же а҆вимеле́хꙋ. и҆ завѣщаста ѻ҆́ба завѣт́ъ.
и҆ ѻ҆стави а҆враамъ, з҃, а҆гнецъ на е҆динѣ.
и҆ рече а҆вимеле́хъ, а҆враамꙋ. чт҄о сꙋть, з҃, сїи а҆гнецъ ѻ҆́вчии̑хъ, ꙗ҆́же постави е҆ди́ны·
И҆ рече а҆враамъ, ꙗ҆ко, з҃, сию̀ а҆гнецъ възмеши оу҆ менѐ, да бꙋдетъ ми въ послꙋшество̀. ꙗ҆ко а҆зъ и҆ско́пахъ кладѧзь сїй·
Сего̀ ради прозваша и́мѧ мѣ́стꙋ томꙋ кладѧⷥ клѧ́твеныи, ꙗ҆ко тꙋ клѧ́стасѧ ѻ҆́ба,
и҆ завѣщаста ѻ҆́ба завѣтъ оу҆ кладѧзѧ клѧ́твенаго· Въставъ же а҆вимеле́хъ, и҆ ѻ҆хозафъ дрꙋгъ е҆го, и҆ фило́хъ вое̑во́да во́й и҆ ѻ҆́бласти е҆го, и҆ възврати́ша сѧ въ зе́млю филистиⷨскꙋ·
И҆ насѣѧ́ а҆враамъ ни́вы оу҆ кладѧзѧ клѧтвенаго. и҆ призва тꙋ и҆́мѧ г҃а б҃а вѣ́чнаго.
ѻ҆бита же а҆враамъ в землѝ филистиⷨстѣи дн҃и мно́ги·
Црквенословенски (Јел.) Црквенословенски (Ост.) Црк-слв. (Парим. XII-XII в.) Српски (Атанацковић) Српски (Даничић 1865) Грчки (Ралфс) Латински (Tremellius) Латински (Vulgata Clem.) Латински (Nova Vulgata) Јеврејски (Мас.) Сирски (Пешита)
close
И Господ походи Сару, као што бјеше рекао, и учини Господ Сари, као што бјеше казао.
Јер затрудње и роди Сара Авраму сина у старости његовој у исто вријеме кад каза Господ.
И Аврам надједе име сину који му се роди, којега му роди Сара, Исак.
И обреза Аврам сина својега Исака кад би од осам дана, као што му заповједи Бог.
А Авраму бјеше сто година кад му се роди син Исак.
А Сара рече: Бог ми учини смијех; ко год чује, смијаће ми се.
И рече: ко би рекао Авраму да ће Сара дојити дјецу? ипак му родих сина у старости његовој.
А кад дијете дорасте да се одбије од сисе, учини Аврам велику гозбу онај дан кад одбише Исака од сисе.
И Сара видје сина Агаре Мисирке, која га роди Авраму, гдје се подсмијева;
Па рече Авраму: отјерај ову робињу са сином њезинијем, јер син ове робиње не ће бити нашљедник с мојим сином, с Исаком.
А то Авраму би врло криво ради сина његова.
Али Бог рече Авраму: немој да ти је криво ради дјетета и ради робиње твоје. Што ти је год казала Сара, послушај; јер ће ти се у Исаку сјеме прозвати.
Али ћу и од сина робињина учинити народ, јер је твоје сјеме.
И Аврам устав у јутру рано, узе хљеба и мјешину воде, и даде Агари метнувши јој на леђа, и дијете, и отпусти је. А она отишавши луташе по пустињи Вирсавској.
А кад неста воде у мјешини, она баци дијете под једно дрво,
Па отиде колико се може стријелом добацити, и сједе према њему; јер говораше: да не гледам како ће умријети дијете. И сједећи према њему стаде иза гласа плакати.
А Бог чу глас дјетињи, и анђео Божји викну с неба Агару, и рече јој: што ти је Агаро? не бој се, јер Бог чу глас дјетињи оданде гдје је.
Устани, дигни дијете и узми га у наручје; јер ћу од њега учинити велик народ.
И Бог јој отвори очи, те угледа студенац; и отишавши напуни мјешину воде, и напоји дијете.
И Бог бијаше с дјететом, те одрасте, и живљаше у пустињи, и поста стријелац.
А живљаше у пустињи Фарану. И мати га ожени из земље Мисирске.
У то вријеме рече Авимелех и Фихол војвода његов Авраму говорећи: Бог је с тобом у свему што радиш.
Закуни ми се сада Богом да нећеш преварити мене ни сина мојега ни унука мојега, него да ћеш добро онако како сам ја теби чинио и ти чинити мени и земљи у којој си дошљак.
А Аврам рече: хоћу се заклети.
Али Аврам прекори Авимелеха за студенац, који узеше на силу слуге Авимелехове.
А Авимелех рече: не знам ко је то учинио; нити ми ти каза, нити чух до данас.
Тада Аврам узе оваца и говеда, и даде Авимелеху, и ухватише вјеру међу собом.
И Аврам одлучи седам јагањаца из стада.
А Авимелех рече Авраму: шта ће оно седам јагањаца што си одлучио?
А он одговори: да примиш из моје руке оно седам јагањаца, да ми буде свједочанство да сам ја ископао овај студенац.
Отуда се прозва оно мјесто Вир-Савија, јер се ондје заклеше обојица.
Тако ухватише вјеру на Вирсавији. Тада се диже Авимелех и Фихол војвода његов, и вратише се у земљу Филистимску.
А Аврам посади луг на Вирсавији, и ондје призва име Господа Бога вјечнога.
И Аврам живљаше као дошљак у земљи Филистимској много времена.
Црквенословенски (Јел.) Црквенословенски (Ост.) Црк-слв. (Парим. XII-XII в.) Српски (Атанацковић) Српски (Даничић 1865) Грчки (Ралфс) Латински (Tremellius) Латински (Vulgata Clem.) Латински (Nova Vulgata) Јеврејски (Мас.) Сирски (Пешита)
close
Visitavit autem Dominus Saram, sicut promiserat: et implevit quæ locutus est.
Concepitque et peperit filium in senectute sua, tempore quo prædixerat ei Deus.
Vocavitque Abraham nomen filii sui, quem genuit ei Sara, Isaac:
et circumcidit eum octavo die, sicut præceperat ei Deus,
cum centum esset annorum: hac quippe ætate patris, natus est Isaac.
Dixitque Sara: Risum fecit mihi Deus: quicumque audierit, corridebit mihi.
Rursumque ait: Quis auditurus crederet Abraham quod Sara lactaret filium, quem peperit et jam seni?
Crevit igitur puer, et ablactatus est: fecitque Abraham grande convivium in die ablactationis ejus.
Cumque vidisset Sara filium Agar Ægyptiæ ludentem cum Isaac filio suo, dixit ad Abraham:
Ejice ancillam hanc, et filium ejus: non enim erit hæres filius ancillæ cum filio meo Isaac.
Dure accepit hoc Abraham pro filio suo.
Cui dixit Deus: Non tibi videatur asperum super puero, et super ancilla tua: omnia quæ dixerit tibi Sara, audi vocem ejus: quia in Isaac vocabitur tibi semen.
Sed et filium ancillæ faciam in gentem magnam, quia semen tuum est.
Surrexit itaque Abraham mane, et tollens panem et utrem aquæ, imposuit scapulæ ejus, tradiditque puerum, et dimisit eam. Quæ cum abiisset, errabat in solitudine Bersabee.
Cumque consumpta esset aqua in utre, abjecit puerum subter unam arborum, quæ ibi erant.
Et abiit, seditque e regione procul quantum potest arcus jacere: dixit enim: Non videbo morientem puerum: et sedens contra, levavit vocem suam et flevit.
Exaudivit autem Deus vocem pueri: vocavitque angelus Dei Agar de cælo, dicens: Quid agis Agar? noli timere: exaudivit enim Deus vocem pueri de loco in quo est.
Surge, tolle puerum, et tene manum illius: quia in gentem magnam faciam eum.
Aperuitque oculos ejus Deus: quæ videns puteum aquæ, abiit, et implevit utrem, deditque puero bibere.
Et fuit cum eo: qui crevit, et moratus est in solitudine, factusque est juvenis sagittarius.
Habitavitque in deserto Pharan, et accepit illi mater sua uxorem de terra Ægypti.
Eodem tempore dixit Abimelech, et Phicol princeps exercitus ejus, ad Abraham: Deus tecum est in universis quæ agis.
Jura ergo per Deum, ne noceas mihi, et posteris meis, stirpique meæ: sed juxta misericordiam, quam feci tibi, facies mihi, et terræ in qua versatus es advena.
Dixitque Abraham: Ego jurabo.
Et increpavit Abimelech propter puteum aquæ quem vi abstulerunt servi ejus.
Responditque Abimelech: Nescivi quis fecerit hanc rem: sed et tu non indicasti mihi, et ego non audivi præter hodie.
Tulit itaque Abraham oves et boves, et dedit Abimelech: percusseruntque ambo fœdus.
Et statuit Abraham septem agnas gregis seorsum.
Cui dixit Abimelech: Quid sibi volunt septem agnæ istæ, quas stare fecisti seorsum?
At ille: Septem, inquit, agnas accipies de manu mea: ut sint mihi in testimonium, quoniam ego fodi puteum istum.
Idcirco vocatus est locus ille Bersabee: quia ibi uterque juravit.
Et inierunt fœdus pro puteo juramenti.
Surrexit autem Abimelech, et Phicol princeps exercitus ejus, reversique sunt in terram Palæstinorum. Abraham vero plantavit nemus in Bersabee, et invocavit ibi nomen Domini Dei æterni.
Et fuit colonus terræ Palæstinorum diebus multis.
Претходна глава
←
Следећа глава
→