А Аврам отиде оданде на југ, и стани се између Кадиса и Сура; и живљаше као дошљак у Герару.
И говораше за жену своју Сару: сестра ми је. А цар Герарски Авимелех посла, те узе Сару.
Али дође Бог Авимелеху ноћу у сну, и рече му: гле, погинућеш са жене коју си узео, јер има мужа.
А Авимелех не бјеше се ње дотакао, и за то рече: Господе, еда ли ћеш и праведан народ погубити?
Није ли ми сам казао: сестра ми је? а и она сама каза: брат ми је. Учинио сам у чистоти срца својега и у правди руку својих.
Тада му рече Бог у сну: знам да си учинио у чистоти срца својега, за то те и сачувах да ми не сагријешиш, и не дадох да је се дотакнеш.
А сада врати човјеку жену његову, јер је пророк, и молиће се за те, те ћеш остати жив. Ако ли не вратиш, знај да ћеш умријети ти и сви твоји.
И у јутру рано уста Авимелех, и сазва све слуге своје, и каза им све ово да чују. И уплашише се људи веома.
Тада Авимелех дозва Аврама и рече му: шта си нам учинио? шта ли сам ти згријешио, те навуче на ме и на царство моје толико зло? Учинио си ми што не ваља, чинити.
И још рече Авимелех Авраму: шта ти је било, те си то учинио?
А Аврам одговори: вељах: јамачно нема страха Божијега у овом мјесту, па ће ме убити ради жене моје.
А управо и јест ми сестра, кћи оца мојега; али није кћи моје матере, па пође за ме.
А кад ме Бог изведе из дома оца мојега, ја јој рекох: учини добро, и кажи за ме гдје год дођемо: брат ми је.
Тада Авимелех узе оваца и говеда и слуга и слушкиња, те даде Авраму, и врати му Сару жену његову.
И рече Авимелех Авраму: ево, земља ти је моја отворена, живи слободно гдје ти је воља.
А Сари рече: ево дао сам твојему брату тисућу сребрника; гле, он ти је очима покривало пред свима који буду с тобом; и то све да ти је за науку.
И Аврам се помоли Богу, и исцијели Бог Авимелеха и жену његову и слушкиње његове, те рађаху.
Јер Господ бјеше са свијем затворио сваку материцу у дому Авимелехову ради Саре жене Аврамове.
Рече́ же а҆враа́мъ ѡ҆ са́ррѣ женѣ̀ свое́й, ꙗ҆́кѡ сестра́ ми є҆́сть: ᲂу҆боѧ́сѧ бо рещѝ, ꙗ҆́кѡ жена́ ми є҆́сть, да не когда̀ ᲂу҆бїю́тъ є҆го̀ мꙋ́жїе гра́дстїи є҆ѧ̀ ра́ди. Посла́ же а҆вїмеле́хъ ца́рь гера́рскїй и҆ взѧ̀ са́ррꙋ.
И҆ прїи́де бг҃ъ ко а҆вїмеле́хꙋ но́щїю во снѣ̀ и҆ речѐ є҆мꙋ̀: сѐ, ты̀ ᲂу҆мира́еши жены̀ ра́ди сеѧ̀, ю҆́же поѧ́лъ є҆сѝ: сїѧ́ же є҆́сть сожи́тельствꙋющаѧ мꙋ́жꙋ.
А҆вїмеле́хъ же не прикоснꙋ́сѧ є҆́й и҆ речѐ: гдⷭ҇и, ꙗ҆зы́къ невѣ́дꙋщїй и҆ првⷣнъ погꙋби́ши ли;
не са́мъ ли мѝ речѐ: сестра́ ми є҆́сть; и҆ сїѧ́ ми речѐ: бра́тъ мѝ є҆́сть; чи́стымъ се́рдцемъ и҆ въ пра́вдѣ рꙋ́къ сотвори́хъ сїѐ.
Рече́ же є҆мꙋ̀ бг҃ъ во снѣ̀: и҆ а҆́зъ позна́хъ, ꙗ҆́кѡ чи́стымъ се́рдцемъ сотвори́лъ є҆сѝ сїѐ, и҆ пощадѣ́хъ тѧ̀, да не согрѣши́ши ко мнѣ̀: сегѡ̀ ра́ди не попꙋсти́хъ тѝ коснꙋ́тисѧ є҆ѧ̀:
нн҃ѣ же ѿда́ждь женꙋ̀ мꙋ́жꙋ, ꙗ҆́кѡ прⷪ҇ро́къ є҆́сть, и҆ помо́литсѧ ѡ҆ тебѣ̀, и҆ жи́въ бꙋ́деши: а҆́ще же не ѿда́си, вѣ́ждь, ꙗ҆́кѡ ᲂу҆́мреши ты̀ и҆ всѧ̑ твоѧ̑.