А Аврам отиде оданде на југ, и стани се између Кадиса и Сура; и живљаше као дошљак у Герару.
И говораше за жену своју Сару: сестра ми је. А цар Герарски Авимелех посла, те узе Сару.
Али дође Бог Авимелеху ноћу у сну, и рече му: гле, погинућеш са жене коју си узео, јер има мужа.
А Авимелех не бјеше се ње дотакао, и за то рече: Господе, еда ли ћеш и праведан народ погубити?
Није ли ми сам казао: сестра ми је? а и она сама каза: брат ми је. Учинио сам у чистоти срца својега и у правди руку својих.
Тада му рече Бог у сну: знам да си учинио у чистоти срца својега, за то те и сачувах да ми не сагријешиш, и не дадох да је се дотакнеш.
А сада врати човјеку жену његову, јер је пророк, и молиће се за те, те ћеш остати жив. Ако ли не вратиш, знај да ћеш умријети ти и сви твоји.
И у јутру рано уста Авимелех, и сазва све слуге своје, и каза им све ово да чују. И уплашише се људи веома.
Тада Авимелех дозва Аврама и рече му: шта си нам учинио? шта ли сам ти згријешио, те навуче на ме и на царство моје толико зло? Учинио си ми што не ваља, чинити.
И још рече Авимелех Авраму: шта ти је било, те си то учинио?
А Аврам одговори: вељах: јамачно нема страха Божијега у овом мјесту, па ће ме убити ради жене моје.
А управо и јест ми сестра, кћи оца мојега; али није кћи моје матере, па пође за ме.
А кад ме Бог изведе из дома оца мојега, ја јој рекох: учини добро, и кажи за ме гдје год дођемо: брат ми је.
Тада Авимелех узе оваца и говеда и слуга и слушкиња, те даде Авраму, и врати му Сару жену његову.
И рече Авимелех Авраму: ево, земља ти је моја отворена, живи слободно гдје ти је воља.
А Сари рече: ево дао сам твојему брату тисућу сребрника; гле, он ти је очима покривало пред свима који буду с тобом; и то све да ти је за науку.
И Аврам се помоли Богу, и исцијели Бог Авимелеха и жену његову и слушкиње његове, те рађаху.
Јер Господ бјеше са свијем затворио сваку материцу у дому Авимелехову ради Саре жене Аврамове.
Отуда пође Авраамъ на землю полудневну‚ и населисе међу Кадисомъ и међу Суромъ пребываюћи у Герару.
За Сарру жену свою рече Авраамъ, да му є сестра; єръ се бояо рећи: жена му є; да га кадгодъ не убію грађани нѣ ради. Но Авімелехъ Царъ Герарскій пошлѣ и узме Сарру.
И дође Богъ къ Авімелеху ноћу у сну; и рече му: гле! ть умирешь жене ради те! єръ та є, коя живи съ мужемъ.
И Авімелехъ не додирнесе є, и рече: Господе! хоћешь ли погубити народъ незнаюћій и праведанъ?
Ніе ли ми самъ рекао: сестра ми є? а и она ми рече: братъ ми є; отъ чистог’ срдца и правдомъ руку’ учинихъ то.
И рече му Богъ у сну: и Я самь познао, да си отъ чистог’ срдца учино то, па те поштедихъ, да Ми не сгрѣшишь; тога ради не попустихъ ти, да є се додирнешь.
А сад’ врати жену мужу‚ єръ пророкъ є, па ћесе молити за те, пакъ ћешь живъ быти. Ако ли не вратишь, знай, да ћешь умрети ты и сва твоя.
Авімелехъ урани, и сазове све домаће свое, па имъ каже све рѣчи те на уши ньихове‚ а люди се сви уплаше яко.
И призове Авімелехъ Авраама‚ па му рекне: што си намъ то учиніо? еда ли сгрѣшисмо што теби, те си навео на ме и на царство мое грѣхъ великій? дѣло, кое нитко не учини, учиніо си ты мени.
И рече Авімелехъ Аврааму : шта, си смысліо, кад’ си то учиніо?
Авраамъ отговори: помыслихъ: можда нема благочестія на овой земльи, па ће ме убити жене мое ради.
А и заиста ми є сестра по отцу, но не по матери, те ми буде жена.
И кад’ ме изведе Богъ изъ дома отца мога, рекнемъ іой: учинийешь ми то добро, у свакомъ мѣсту, кад’ у кое дођемо, рецы ту за ме, брать ми є.
И узе Авімелехъ тысућу дідрахма’ сребра, и овце, и теоце, и слуге, и слушкинѣ па даде Аврааму, и врати му Сарру жену нѣгову.
И рече Авімелехъ Аврааму: ево є земля моя предъ тобомъ, гдѣ ти є угодно, населисе.
А Сарри рече: ево дадохъ тысућу дідрахма’ брату твоме; то ће быти за честь лица твога, и свыма, кои су съ тобомъ, па у свему буди права.
А Авраамъ се помоли Богу, и Богъ изцѣли Авімелеха, и жену нѣгову, и слушкинѣ нѣгове, па почеше рађати;
єръ затвораюћи заключа Господъ споля сваку утробу у дому Авімелеха сбогъ Сарре жене Авраамове.
Profectus inde Abraham in terram australem, habitavit inter Cades et Sur: et peregrinatus est in Geraris.
Dixitque de Sara uxore suo: Soror mea est. Misit ergo Abimelech rex Geraræ, et tulit eam.
Venit autem Deus ad Abimelech per somnium nocte, et ait illi: En morieris propter mulierem quam tulisti: habet enim virum.
Abimelech vero non tetigerat eam, et ait: Domine, num gentem ignorantem et justam interficies?
nonne ipse dixit mihi: Soror mea est: et ipsa ait: Frater meus est? In simplictate cordis mei, et munditia manuum mearum feci hoc.
Dixitque ad eum Deus: Et ego scio quod simplici corde feceris: et ideo custodivi te ne peccares in me, et non dimisi ut tangeres eam.
Nunc ergo redde viro suo uxorem, quia propheta est: et orabit pro te, et vives: si autem nolueris reddere, scito quod morte morieris tu, et omnia quæ tua sunt.
Statimque de nocte consurgens Abimelech, vocavit omnes servos suos: et locutus est universa verba hæc in auribus eorum, timueruntque omnes viri valde.
Vocavit autem Abimelech etiam Abraham, et dixit ei: Quid fecisti nobis? quid peccavimus in te, quia induxisti super me et super regnum meum peccatum grande? quæ non debuisti facere, fecisti nobis.
Rursumque expostulans, ait: Quid vidisti, ut hoc faceres?
Respondit Abraham: Cogitavi mecum, dicens: Forsitan non est timor Dei in loco isto: et interficient me propter uxorem meam:
alias autem et vere soror mea est, filia patris mei, et non filia matris meæ, et duxi eam in uxorem.
Postquam autem eduxit me Deus de domo patris mei, dixi ad eam: Hanc misericordiam facies mecum: in omni loco, ad quem ingrediemur, dices quod frater tuus sim.
Tulit igitur Abimelech oves et boves, et servos et ancillas, et dedit Abraham: reddiditque illi Saram uxorem suam,
et ait: Terra coram vobis est, ubicumque tibi placuerit habita.
Saræ autem dixit: Ecce mille argenteos dedi fratri tuo, hoc erit tibi in velamen oculorum ad omnes qui tecum sunt, et quocumque perrexeris: mementoque te deprehensam.
Orante autem Abraham, sanavit Deus Abimelech et uxorem, ancillasque ejus, et pepererunt:
concluserat enim Dominus omnem vulvam domus Abimelech propter Saram uxorem Abrahæ.