dan1865 | Димитрија Рашљић

Црквенословенски (Јел.) Црквенословенски (Ост.) Црк-слв. (Парим. XII-XII в.) Српски (Атанацковић) Српски (Даничић 1865) Грчки (Ралфс) Латински (Tremellius) Латински (Vulgata Clem.) Латински (Nova Vulgata) Јеврејски (Мас.) Сирски (Пешита)

Тако се доврши небо и земља, и сва војска њихова.

И сврши Бог до седмога дана дјела своја, која учини; и почину у седми дан од свијех дјела својих која учини;

И благослови Бог седми дан, и посвети га, јер у тај дан почину од свијех дјела својих, која учини.

То је постање неба и земље, кад посташе, кад Господ Бог створи земљу и небо,

И сваку биљку пољску, докле је још не бјеше на земљи, и сваку травку пољску, докле још не ницаше; јер Господ Бог још не пусти дажда на земљу, нити бјеше човјека да ради земљу,

Нити се подизаше пара са земље да натапа сву земљу.

А створи Господ Бог човјека од праха земаљскога, и дуну му у нос дух животни; и поста човјек душа жива.

И насади Господ Бог врт у Едему на истоку, и ондје намјести човјека, којега створи.

И учини Господ Бог, те никоше из земље свакојака дрвета лијепа за гледање и добра за јело, и дрво од живота усред врта и дрво од знања добра и зла.

А вода тецијаше из Едема натапајући врт, и оданде се дијељаше у четири ријеке.

Једној је име Фисон, она тече око цијеле земље Евилске, а ондје има злата,

И злало је оне земље врло добро; ондје има и бдела и драгога, камена ониха.

А другој је ријеци име Геон, она тече око цијеле земље Хуске.

А трећој је ријеци име Хидекел, она тече к Асирској. А четврта је ријека Ефрат.

И узевши Господ Бог човјека, намјести га у врту Едемском, да га ради и да га чува.

И запријети Господ Бог човјеку говорећи: једи слободно са свакога дрвета у врту;

Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умријећеш.

И рече Господ Бог: није добро да је човјек сам; да му начиним друга према њему.

Јер Господ Бог створи од земље све звијери пољске и све птице небеске, и доведе к Адаму да види како ће коју назвати, па како Адам назове коју животињу онако да јој буде име;

И Адам надједе име сваком живинчету и свакој птици небеској и свакој звијери пољској; али се не нађе Адаму друг према њему.

И Господ Бог пусти тврд сан на Адама, те заспа; па му узеједно ребро, и мјесто попуни месом;

И Господ Бог створи жену од ребра, које узе Адаму, и доведе је к Адаму.

А Адам рече: сада ето кост од мојих кости, и тијело од мојега тијела. Нека јој буде име човјечица, јер је узета од човјека.

За то ће оставити човјек оца својега и матер своју, и прилијепиће се к жени својој, и биће двоје једно тијело.

А бјеху обоје голи, Адам и жена му, и не бјеше их срамота.

И҆ соверши́шасѧ не́бо и҆ землѧ̀, и҆ всѐ ᲂу҆краше́нїе и҆́хъ.

И҆ совершѝ бг҃ъ въ де́нь шесты́й дѣла̀ своѧ̑, ꙗ҆̀же сотворѝ: и҆ почѝ въ де́нь седмы́й ѿ всѣ́хъ дѣ́лъ свои́хъ, ꙗ҆̀же сотворѝ.

И҆ блгⷭ҇вѝ бг҃ъ де́нь седмы́й, и҆ ѡ҆ст҃ѝ є҆го̀: ꙗ҆́кѡ въ то́й почѝ ѿ всѣ́хъ дѣ́лъ свои́хъ, ꙗ҆̀же нача́тъ бг҃ъ твори́ти.

Сїѧ̀ кни́га бытїѧ̀ небесѐ и҆ землѝ, є҆гда̀ бы́сть, во́ньже де́нь сотворѝ гдⷭ҇ь бг҃ъ не́бо и҆ зе́млю,

и҆ всѧ́кїй ѕла́къ се́льный, пре́жде да́же бы́ти на землѝ, и҆ всѧ́кꙋю травꙋ̀ се́льнꙋю, пре́жде да́же прозѧ́бнꙋти: не бо̀ ѡ҆дождѝ гдⷭ҇ь бг҃ъ на зе́млю, и҆ человѣ́къ не бѧ́ше дѣ́лати ю҆̀:

и҆сто́чникъ же и҆схожда́ше и҆з̾ землѝ и҆ напаѧ́ше всѐ лицѐ землѝ.

И҆ созда̀ бг҃ъ человѣ́ка, пе́рсть (взе́мъ) ѿ землѝ, и҆ вдꙋ́нꙋ въ лицѐ є҆гѡ̀ дыха́нїе жи́зни: и҆ бы́сть человѣ́къ въ дꙋ́шꙋ жи́вꙋ.

И҆ насадѝ гдⷭ҇ь бг҃ъ ра́й во є҆де́мѣ на восто́цѣхъ, и҆ введѐ та́мѡ человѣ́ка, є҆го́же созда̀.

И҆ прозѧбѐ бг҃ъ є҆щѐ ѿ землѝ всѧ́кое дре́во кра́сное въ видѣ́нїе и҆ до́брое въ снѣ́дь: и҆ дре́во жи́зни посредѣ̀ раѧ̀, и҆ дре́во є҆́же вѣ́дѣти разꙋмѣ́тельное до́брагѡ и҆ лꙋка́вагѡ.

Рѣка́ же и҆схо́дитъ и҆з̾ є҆де́ма напаѧ́ти ра́й: ѿтꙋ́дꙋ разлꙋча́етсѧ въ четы́ри нача̑ла.

И҆́мѧ є҆ди́нѣй фїсѡ́нъ: сїѧ̀ ѡ҆крꙋжа́ющаѧ всю̀ зе́млю є҆ѵїла́тскꙋю: та́мѡ ᲂу҆́бѡ є҆́сть зла́то.

Зла́то же ѻ҆́ныѧ землѝ до́брое: и҆ та́мѡ є҆́сть а҆́нѳраѯъ и҆ ка́мень зеле́ный.

И҆ и҆́мѧ рѣцѣ̀ вторѣ́й геѡ́нъ: сїѧ̀ ѡ҆крꙋжа́ющаѧ всю̀ зе́млю є҆ѳїо́пскꙋю.

И҆ рѣка̀ тре́тїѧ ті́гръ: сїѧ̀ проходѧ́щаѧ прѧ́мѡ а҆ссѷрі́ѡмъ. Рѣка́ же четве́ртаѧ є҆ѵфра́тъ.

И҆ взѧ̀ гдⷭ҇ь бг҃ъ человѣ́ка, є҆го́же созда̀, и҆ введѐ є҆го̀ въ ра́й сла́дости, дѣ́лати є҆го̀ и҆ храни́ти.

И҆ заповѣ́да гдⷭ҇ь бг҃ъ а҆да́мꙋ, гл҃ѧ: ѿ всѧ́кагѡ дре́ва, є҆́же въ раѝ, снѣ́дїю снѣ́си:

ѿ дре́ва же, є҆́же разꙋмѣ́ти до́брое и҆ лꙋка́вое, не снѣ́сте ѿ негѡ̀: а҆ во́ньже а҆́ще де́нь снѣ́сте ѿ негѡ̀, сме́ртїю ᲂу҆́мрете.

И҆ речѐ гдⷭ҇ь бг҃ъ: не добро̀ бы́ти человѣ́кꙋ є҆ди́номꙋ: сотвори́мъ є҆мꙋ̀ помо́щника по немꙋ̀.

И҆ созда̀ бг҃ъ є҆щѐ ѿ землѝ всѧ̑ ѕвѣ̑ри сє́льныѧ и҆ всѧ̑ пти̑цы небє́сныѧ, и҆ приведѐ ѧ҆̀ ко а҆да́мꙋ ви́дѣти, что̀ нарече́тъ ѧ҆̀: и҆ всѧ́ко є҆́же а҆́ще наречѐ а҆да́мъ дꙋ́шꙋ жи́вꙋ, сїѐ и҆́мѧ є҆мꙋ̀.

И҆ наречѐ а҆да́мъ и҆мена̀ всѣ̑мъ скотѡ́мъ, и҆ всѣ̑мъ пти́цамъ небє́снымъ, и҆ всѣ̑мъ ѕвѣрє́мъ зємны́мъ. А҆да́мꙋ же не ѡ҆брѣ́тесѧ помо́щникъ подо́бный є҆мꙋ̀.

И҆ наложѝ бг҃ъ и҆зстꙋпле́нїе на а҆да́ма, и҆ ᲂу҆́спе: и҆ взѧ̀ є҆ди́но ѿ ре́бръ є҆гѡ̀, и҆ и҆спо́лни пло́тїю вмѣ́стѡ є҆гѡ̀.

И҆ созда̀ гдⷭ҇ь бг҃ъ ребро̀, є҆́же взѧ̀ ѿ а҆да́ма, въ женꙋ̀, и҆ приведѐ ю҆̀ ко а҆да́мꙋ.

И҆ речѐ а҆да́мъ: сѐ, нн҃ѣ ко́сть ѿ косте́й мои́хъ и҆ пло́ть ѿ пло́ти моеѧ̀: сїѧ̀ нарече́тсѧ жена̀, ꙗ҆́кѡ ѿ мꙋ́жа своегѡ̀ взѧта̀ бы́сть сїѧ̀.

Сегѡ̀ ра́ди ѡ҆ста́витъ человѣ́къ ѻ҆тца̀ своего̀ и҆ ма́терь и҆ прилѣпи́тсѧ къ женѣ̀ свое́й, и҆ бꙋ́дета два̀ въ пло́ть є҆ди́нꙋ.

И҆ бѣ́ста ѻ҆́ба на̑га, а҆да́мъ же и҆ жена̀ є҆гѡ̀, и҆ не стыдѧ́стасѧ.