2.1
2.2
2.3
2.4
2.5
2.6
2.7
2.8
2.9
2.10
2.11
2.12
2.13
2.14
2.15
2.16
2.17
2.18
2.19
2.20
2.21
2.22
2.23
2.24
2.25
Црквенословенски (Јел.) Црквенословенски (Ост.) Црк-слв. (Парим. XII-XII в.) Српски (Атанацковић) Српски (Даничић 1865) Грчки (Ралфс) Латински (Tremellius) Латински (Vulgata Clem.) Латински (Nova Vulgata) Јеврејски (Мас.) Сирски (Пешита)
close
Тако се доврши небо и земља, и сва војска њихова.
И сврши Бог до седмога дана дјела своја, која учини; и почину у седми дан од свијех дјела својих која учини;
И благослови Бог седми дан, и посвети га, јер у тај дан почину од свијех дјела својих, која учини.
То је постање неба и земље, кад посташе, кад Господ Бог створи земљу и небо,
И сваку биљку пољску, докле је још не бјеше на земљи, и сваку травку пољску, докле још не ницаше; јер Господ Бог још не пусти дажда на земљу, нити бјеше човјека да ради земљу,
Нити се подизаше пара са земље да натапа сву земљу.
А створи Господ Бог човјека од праха земаљскога, и дуну му у нос дух животни; и поста човјек душа жива.
И насади Господ Бог врт у Едему на истоку, и ондје намјести човјека, којега створи.
И учини Господ Бог, те никоше из земље свакојака дрвета лијепа за гледање и добра за јело, и дрво од живота усред врта и дрво од знања добра и зла.
А вода тецијаше из Едема натапајући врт, и оданде се дијељаше у четири ријеке.
Једној је име Фисон, она тече око цијеле земље Евилске, а ондје има злата,
И злало је оне земље врло добро; ондје има и бдела и драгога, камена ониха.
А другој је ријеци име Геон, она тече око цијеле земље Хуске.
А трећој је ријеци име Хидекел, она тече к Асирској. А четврта је ријека Ефрат.
И узевши Господ Бог човјека, намјести га у врту Едемском, да га ради и да га чува.
И запријети Господ Бог човјеку говорећи: једи слободно са свакога дрвета у врту;
Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умријећеш.
И рече Господ Бог: није добро да је човјек сам; да му начиним друга према њему.
Јер Господ Бог створи од земље све звијери пољске и све птице небеске, и доведе к Адаму да види како ће коју назвати, па како Адам назове коју животињу онако да јој буде име;
И Адам надједе име сваком живинчету и свакој птици небеској и свакој звијери пољској; али се не нађе Адаму друг према њему.
И Господ Бог пусти тврд сан на Адама, те заспа; па му узеједно ребро, и мјесто попуни месом;
И Господ Бог створи жену од ребра, које узе Адаму, и доведе је к Адаму.
А Адам рече: сада ето кост од мојих кости, и тијело од мојега тијела. Нека јој буде име човјечица, јер је узета од човјека.
За то ће оставити човјек оца својега и матер своју, и прилијепиће се к жени својој, и биће двоје једно тијело.
А бјеху обоје голи, Адам и жена му, и не бјеше их срамота.
Црквенословенски (Јел.) Црквенословенски (Ост.) Црк-слв. (Парим. XII-XII в.) Српски (Атанацковић) Српски (Даничић 1865) Грчки (Ралфс) Латински (Tremellius) Латински (Vulgata Clem.) Латински (Nova Vulgata) Јеврејски (Мас.) Сирски (Пешита)
close
Црквенословенски (Јел.) Црквенословенски (Ост.) Црк-слв. (Парим. XII-XII в.) Српски (Атанацковић) Српски (Даничић 1865) Грчки (Ралфс) Латински (Tremellius) Латински (Vulgata Clem.) Латински (Nova Vulgata) Јеврејски (Мас.) Сирски (Пешита)
И съверши́шасѧ нб҃о и҆ землѧ̀, и҆ вс҄е оу҆краше́нїе и҆хъ.
и съвершѝ б҃ъ въ дн҃ь шесты́и дѣ́ла своѧ̀ ꙗ҆́же сътворѝ· И҆ препочѝ въ дн҃ь седмы́и ѿ всѣхъ дѣлъ своиⷯ, и҆́хже сътворѝ
И҆ блⷵви б҃ъ, дн҃ь седмы́и, и҆ ѻ҆ст҃и его, ꙗ҆ко въ то́и почѝ ѿ всѣ́х дѣлъ свои̑хъ, и҆́хже нача́тъ б҃ъ твори́ти·
Сїѧ кни́га бы́тїю нб҃си же и҆ землѝ· Є҆гда̀ бы́сть, въ́ньже дн҃ь сътворѝ г҃ь б҃ъ нб҃о и҆ зе́млю, и҆всѧ́к҆́ зла́къ се́лныи пре́жⷣе да́же бы́ти на землѝ,
и҆ всѧ́кꙋ травꙋ̀ се́льнꙋ пре́жде да́же прозѧ́бнꙋти· Ни б҄о ѻ҆дождѝ б҃ъ на́ землю, и҆ чл҃къ не бѧ́ше дѣ́лати ю҆̀·
И҆сто́чникъ же и҆схожⷣа́ше и҆зъ землѧ̀, и҆ напаѧ́ше вс҄е лицѐ землѝ·
И҆ създа̀ б҃ъ чл҃ка, пе́рсть възе́м̾ ѿ землѧ̀, и҆ въдꙋ́нꙋ въ лицѐ е҆го дыха́нїе жи́зни, и҆ бы́сть чл҃къ въ дш҃ꙋ жи́вꙋ·
И҆ насадѝ б҃ъ ра́и на восто́цѣхъ въ е҆де́мѣ, и҆ въведѐ т҄ꙋ чл҃ка е҆гоже създа̀·
И҆ прозѧ́бе. б҃ъ е҆щѐ ѿ землѧ̀ всѧ́ко дре́во, кра́сно въ видѣнїе, и҆ добро̀ въ снѣ́дь· И҆ дре́во жи́зни посредѣ ра́ѧ. и҆ дре́во е҆же вѣдѣти разꙋ́мно добрꙋ̀ и҆ лꙋка́вꙋ
Рѣка́ же и҆схо́дитъ и҆зъ е҆де́ма напаѧ́ти ра́и· Та́мо разлꙋча́етсѧ въ четы́ри нача́ла·
И҆́мѧ е҆ді́нои фисоⷩ‍҇ сїѧ ѻ҆бхо́дитъ вс҄ю зе́млю е҆вила́тъскꙋ, та́мо оу҆бо е҆сть зла́то,
зла́то же ѻ҆ноѧ̀ землѧ̀ добро̀· Та́мо е҆сть а҆нѳра́ѯъ и҆ ка́мень зеле́ныи·
И҆́мѧ рѣцѣ вто́рѣи геѻ҆́нъ, сїѧ ѻ҆бходѧ́щи вс҄ю зе́млю е҆ѳїѻ҆́пьскꙋ·
И҆ рѣка̀ тре́тїѧ тѵ́гръ, сїа и҆дꙋщи прѧ́мо а҆сѷрѣ́ѻмъ· Рѣка́ же четве́ртаѧ е҆фра́тъ·
И҆ поѧ҆́тъ г҃ь б҃ъ чл҃ка е҆гоже създа̀, и҆ въведѐ е҆го въ ра́и пи́ща, дѣ́лати е҆го и҆ храни́ти·
И҆ заповѣда̀ г҃ь б҃ъ а҆да́мꙋ гл҃ѧ, ѿ всѧ́каго дре́ва и҆же въ раѝ снѣ́дїю снѣси.
ѿ дре́ва же е҆же разꙋмѣти добро̀ и҆ лꙋка́во, не снѣ́сте ѿ него̀· Во́нже оу҆бо дн҃ь а҆́ще снѣ́сте ѿ него̀, см҃рътїю оу҆́мрете·
И҆ рече г҃ь б҃ъ, не добро̀ быти чл҃кꙋ е҆ді́номꙋ, сътвори́м̾ е҆мꙋ помо́щника по немꙋ̀·
И҆ създа̀ б҃ъ е҆щѐ ѿ землѧ̀, вс҄ѣ ѕвѣри се́лныѧ, и҆ вс҄ѣ пти́цы нбⷵныѧ, и҆ приведѐ т҄а къ а҆да́мꙋ ви́дѣти чт҄о нарече́т̾ т҄а и҆ всѧ́ко е҆же а҆ще наречѐ а҆да́мъ дш҃ꙋ жи́вꙋ, с҄е и҆́мѧ е҆мꙋ·
И҆ наречѐ а҆даⷨ и҆мена̀ всѣмъ ско́томъ, и҆ всѣмъ пти́цамъ нбⷵнымъ, и҆ всѣмъ ѕвѣремъ зе́мнымъ· А҆да́мꙋ же не ѻ҆брѣте́сѧ помо́щникъ подо́бенъ е҆мꙋ̀·
И҆ вложѝ б҃ъ со́нъ въ а҆да́ма, і҆ оу҆́спе. И҆ възѧ́тъ е҆ді́но ѿ ре́бръ е҆го, і҆ и҆споⷧ‍҇ни пло́тїю в него̀ мѣсто·
И҆ създа̀ г҃ь , ребро̀ е҆́же възѧ́тъ ѿ а҆да́ма, женꙋ̀, и҆ приведѐ ю҆́ къ а҆да́мꙋ·
И҆ реⷱ‍҇ а҆да́мъ, с҄е нн҃ѣ ко́сть ѿ косте́и моиⷯ и҆ пло́ть ѿ пло́ти мое́ѧ, сїѧ наречеⷮсѧ жена̀, ꙗ҆́ко ѿ мꙋж́а свое̑го възѧта̀ бы́сть с҄и·
Сего̀ ра́ди ѻ҆ставиⷮ чл҃къ ѿц҃а свое̑го и҆ мт҃рь, и҆ прилѣпиⷮсѧ къ женѣ свое́и, и҆ бꙋ́дета ѻ҆́ба въ пло́ть е҆ді́нꙋ·
[3.1] И бѣ́ста ѻ҆́ба на́га а҆да́мъ же и҆ жена̀ е҆го и҆ не стыдѣстасѧ.
Претходна глава
←
Следећа глава
→