И сврши Бог до седмога дана дјела своја, која учини; и почину у седми дан од свијех дјела својих која учини;
И благослови Бог седми дан, и посвети га, јер у тај дан почину од свијех дјела својих, која учини.
То је постање неба и земље, кад посташе, кад Господ Бог створи земљу и небо,
И сваку биљку пољску, докле је још не бјеше на земљи, и сваку травку пољску, докле још не ницаше; јер Господ Бог још не пусти дажда на земљу, нити бјеше човјека да ради земљу,
Нити се подизаше пара са земље да натапа сву земљу.
А створи Господ Бог човјека од праха земаљскога, и дуну му у нос дух животни; и поста човјек душа жива.
И насади Господ Бог врт у Едему на истоку, и ондје намјести човјека, којега створи.
И учини Господ Бог, те никоше из земље свакојака дрвета лијепа за гледање и добра за јело, и дрво од живота усред врта и дрво од знања добра и зла.
А вода тецијаше из Едема натапајући врт, и оданде се дијељаше у четири ријеке.
Једној је име Фисон, она тече око цијеле земље Евилске, а ондје има злата,
И злало је оне земље врло добро; ондје има и бдела и драгога, камена ониха.
А другој је ријеци име Геон, она тече око цијеле земље Хуске.
А трећој је ријеци име Хидекел, она тече к Асирској. А четврта је ријека Ефрат.
И узевши Господ Бог човјека, намјести га у врту Едемском, да га ради и да га чува.
И запријети Господ Бог човјеку говорећи: једи слободно са свакога дрвета у врту;
Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умријећеш.
И рече Господ Бог: није добро да је човјек сам; да му начиним друга према њему.
Јер Господ Бог створи од земље све звијери пољске и све птице небеске, и доведе к Адаму да види како ће коју назвати, па како Адам назове коју животињу онако да јој буде име;
И Адам надједе име сваком живинчету и свакој птици небеској и свакој звијери пољској; али се не нађе Адаму друг према њему.
И Господ Бог пусти тврд сан на Адама, те заспа; па му узеједно ребро, и мјесто попуни месом;
И Господ Бог створи жену од ребра, које узе Адаму, и доведе је к Адаму.
А Адам рече: сада ето кост од мојих кости, и тијело од мојега тијела. Нека јој буде име човјечица, јер је узета од човјека.
За то ће оставити човјек оца својега и матер своју, и прилијепиће се к жени својој, и биће двоје једно тијело.
А бјеху обоје голи, Адам и жена му, и не бјеше их срамота.
И сврши Богъ у данъ шестый дѣла Своя, коя створи, и почине у данъ седмый отъ свію дѣла’ Своихъ коя створи.
И благослови Богъ данъ седмьй, и освети га, што почину отъ свію дѣла’ Своихъ, коя поче чинити.
Ово є кньига бытія неба и землѣ‚ кад постаде, у кой данъ створи Господъ Богъ небо и землю‚
и свакій злакъ польскій, пре него ће быти на земльи, и сваку траву польску, пре него ће изникнути; єръ не посла Господъ Богъ кишу на землю, и не бяше човека да ю обдѣлава.
Али источникъ извираше изъ землѣ, и напаяваше сво лице землѣ.
И созда Богъ човѣка узевши прахъ са землѣ, и удуне у лице му дысанѣ живота: и буде човѣкъ душа жива.
И насади Господъ Богъ у Едему на востоцыма Рай, па уведе тамо човѣка, кога є создао,
И произведе Богъ іоштъ’ изъ землѣ свако дрво красно по виђеню, и добро за єло; а посред` Рая дрво живота‚ и дрво познаваня разумѣти добро и зло.
Изъ Едема пакъ излази рѣка напаяти Рай; отуда се разлучуе на четыри друге.
Име єдной Фісонъ; ова окружава сву землю, Евілатску, и тамо є злато’;
а злато є оне землѣ добро, и тамо є Антраксъ и каменъ зеленый,
Другой пакъ’ рѣки име є Геонъ; ова окружава сву землю Етіопску.
И трећа рѣка Тігаръ; ова пролази према Ассиріанима; а четврта рѣка Евфрать.
И узе Господъ Богъ човѣка, кога є создао‚ па га уведе у Рай сладости да га обдѣлава и чува.
И заповѣди Господъ Богъ Адаму, говорећи; отъ свакога дрвета, кое є у Раю, єломъ єстићешь;
но отъ дрвета разумѣваня добра и зла нећете єсти отъ нѣга; а у кой ако данъ узєдете отъ нѣга, смрћу ћете умрети.
И рече Господъ Богъ ніе добро быти човѣку едноме; да му створимо помоћника по нѣму.
И созда Богъ іошт’ отъ землѣ све звѣрове польске и све птице небесне, па ихъ доведе къ Адаму‚ да види, како ће ихъ назвати, и како Адамъ назове кою душу живу, свакоме то є име.
И нарече Адамъ имена свыма скотовма и свыма птицама небесныма и свыма зв6ровма земныма. Али Адаму се не нађе помоћникъ подобанъ нѣму.
И напусти Богъ заношай на Адама, те засни; и узе єдно отъ ребара нѣговыхъ а овога мѣсто испуни месомъ.
И созда Господъ Богъ ребро, кое узе отъ Адама, женомъ, и доведе ю къ Адаму.
И рече Адаму; гле сад’і кость отъ костію моихъ, и тѣло отъ тѣла мога; ова ћесе нарећи жена, єрбо є отъ мужа свога узета была ова.
Тога ради оставиће човѣкъ отца свога и матерь, пакъ ће се прилѣпити къ жени своіои и быће двое єднымъ тѣломъ.
И быше обое наги и Адамъ и жена нѣгова, а не стыдишесе.