2.1
2.2
2.3
2.4
2.5
2.6
2.7
2.8
2.9
2.10
2.11
2.12
2.13
2.14
2.15
2.16
2.17
2.18
2.19
2.20
2.21
2.22
2.23
2.24
2.25
И довршишесе небо и земля, и савъ украсъ ньиховъ.
И сврши Богъ у данъ шестый дѣла Своя, коя створи, и почине у данъ седмый отъ свію дѣла’ Своихъ коя створи.
И благослови Богъ данъ седмьй, и освети га, што почину отъ свію дѣла’ Своихъ, коя поче чинити.
Ово є кньига бытія неба и землѣ‚ кад постаде, у кой данъ створи Господъ Богъ небо и землю‚
и свакій злакъ польскій, пре него ће быти на земльи, и сваку траву польску, пре него ће изникнути; єръ не посла Господъ Богъ кишу на землю, и не бяше човека да ю обдѣлава.
Али источникъ извираше изъ землѣ, и напаяваше сво лице землѣ.
И созда Богъ човѣка узевши прахъ са землѣ, и удуне у лице му дысанѣ живота: и буде човѣкъ душа жива.
И насади Господъ Богъ у Едему на востоцыма Рай, па уведе тамо човѣка, кога є создао,
И произведе Богъ іоштъ’ изъ землѣ свако дрво красно по виђеню, и добро за єло; а посред` Рая дрво живота‚ и дрво познаваня разумѣти добро и зло.
Изъ Едема пакъ излази рѣка напаяти Рай; отуда се разлучуе на четыри друге.
Име єдной Фісонъ; ова окружава сву землю, Евілатску, и тамо є злато’;
а злато є оне землѣ добро, и тамо є Антраксъ и каменъ зеленый,
Другой пакъ’ рѣки име є Геонъ; ова окружава сву землю Етіопску.
И трећа рѣка Тігаръ; ова пролази према Ассиріанима; а четврта рѣка Евфрать.
И узе Господъ Богъ човѣка, кога є создао‚ па га уведе у Рай сладости да га обдѣлава и чува.
И заповѣди Господъ Богъ Адаму, говорећи; отъ свакога дрвета, кое є у Раю, єломъ єстићешь;
но отъ дрвета разумѣваня добра и зла нећете єсти отъ нѣга; а у кой ако данъ узєдете отъ нѣга, смрћу ћете умрети.
И рече Господъ Богъ ніе добро быти човѣку едноме; да му створимо помоћника по нѣму.
И созда Богъ іошт’ отъ землѣ све звѣрове польске и све птице небесне, па ихъ доведе къ Адаму‚ да види, како ће ихъ назвати, и како Адамъ назове кою душу живу, свакоме то є име.
И нарече Адамъ имена свыма скотовма и свыма птицама небесныма и свыма зв6ровма земныма. Али Адаму се не нађе помоћникъ подобанъ нѣму.
И напусти Богъ заношай на Адама, те засни; и узе єдно отъ ребара нѣговыхъ а овога мѣсто испуни месомъ.
И созда Господъ Богъ ребро, кое узе отъ Адама, женомъ, и доведе ю къ Адаму.
И рече Адаму; гле сад’і кость отъ костію моихъ, и тѣло отъ тѣла мога; ова ћесе нарећи жена, єрбо є отъ мужа свога узета была ова.
Тога ради оставиће човѣкъ отца свога и матерь, пакъ ће се прилѣпити къ жени своіои и быће двое єднымъ тѣломъ.
И быше обое наги и Адамъ и жена нѣгова, а не стыдишесе.
И҆ соверши́шасѧ не́бо и҆ землѧ̀, и҆ всѐ ᲂу҆краше́нїе и҆́хъ.
И҆ совершѝ бг҃ъ въ де́нь шесты́й дѣла̀ своѧ̑, ꙗ҆̀же сотворѝ: и҆ почѝ въ де́нь седмы́й ѿ всѣ́хъ дѣ́лъ свои́хъ, ꙗ҆̀же сотворѝ.
И҆ блгⷭ҇вѝ бг҃ъ де́нь седмы́й, и҆ ѡ҆ст҃ѝ є҆го̀: ꙗ҆́кѡ въ то́й почѝ ѿ всѣ́хъ дѣ́лъ свои́хъ, ꙗ҆̀же нача́тъ бг҃ъ твори́ти.
Сїѧ̀ кни́га бытїѧ̀ небесѐ и҆ землѝ, є҆гда̀ бы́сть, во́ньже де́нь сотворѝ гдⷭ҇ь бг҃ъ не́бо и҆ зе́млю,
и҆ всѧ́кїй ѕла́къ се́льный, пре́жде да́же бы́ти на землѝ, и҆ всѧ́кꙋю травꙋ̀ се́льнꙋю, пре́жде да́же прозѧ́бнꙋти: не бо̀ ѡ҆дождѝ гдⷭ҇ь бг҃ъ на зе́млю, и҆ человѣ́къ не бѧ́ше дѣ́лати ю҆̀:
и҆сто́чникъ же и҆схожда́ше и҆з̾ землѝ и҆ напаѧ́ше всѐ лицѐ землѝ.
И҆ созда̀ бг҃ъ человѣ́ка, пе́рсть (взе́мъ) ѿ землѝ, и҆ вдꙋ́нꙋ въ лицѐ є҆гѡ̀ дыха́нїе жи́зни: и҆ бы́сть человѣ́къ въ дꙋ́шꙋ жи́вꙋ.
И҆ насадѝ гдⷭ҇ь бг҃ъ ра́й во є҆де́мѣ на восто́цѣхъ, и҆ введѐ та́мѡ человѣ́ка, є҆го́же созда̀.
И҆ прозѧбѐ бг҃ъ є҆щѐ ѿ землѝ всѧ́кое дре́во кра́сное въ видѣ́нїе и҆ до́брое въ снѣ́дь: и҆ дре́во жи́зни посредѣ̀ раѧ̀, и҆ дре́во є҆́же вѣ́дѣти разꙋмѣ́тельное до́брагѡ и҆ лꙋка́вагѡ.
Рѣка́ же и҆схо́дитъ и҆з̾ є҆де́ма напаѧ́ти ра́й: ѿтꙋ́дꙋ разлꙋча́етсѧ въ четы́ри нача̑ла.
И҆́мѧ є҆ди́нѣй фїсѡ́нъ: сїѧ̀ ѡ҆крꙋжа́ющаѧ всю̀ зе́млю є҆ѵїла́тскꙋю: та́мѡ ᲂу҆́бѡ є҆́сть зла́то.
Зла́то же ѻ҆́ныѧ землѝ до́брое: и҆ та́мѡ є҆́сть а҆́нѳраѯъ и҆ ка́мень зеле́ный.
И҆ и҆́мѧ рѣцѣ̀ вторѣ́й геѡ́нъ: сїѧ̀ ѡ҆крꙋжа́ющаѧ всю̀ зе́млю є҆ѳїо́пскꙋю.
И҆ рѣка̀ тре́тїѧ ті́гръ: сїѧ̀ проходѧ́щаѧ прѧ́мѡ а҆ссѷрі́ѡмъ. Рѣка́ же четве́ртаѧ є҆ѵфра́тъ.
И҆ взѧ̀ гдⷭ҇ь бг҃ъ человѣ́ка, є҆го́же созда̀, и҆ введѐ є҆го̀ въ ра́й сла́дости, дѣ́лати є҆го̀ и҆ храни́ти.
И҆ заповѣ́да гдⷭ҇ь бг҃ъ а҆да́мꙋ, гл҃ѧ: ѿ всѧ́кагѡ дре́ва, є҆́же въ раѝ, снѣ́дїю снѣ́си:
ѿ дре́ва же, є҆́же разꙋмѣ́ти до́брое и҆ лꙋка́вое, не снѣ́сте ѿ негѡ̀: а҆ во́ньже а҆́ще де́нь снѣ́сте ѿ негѡ̀, сме́ртїю ᲂу҆́мрете.
И҆ речѐ гдⷭ҇ь бг҃ъ: не добро̀ бы́ти человѣ́кꙋ є҆ди́номꙋ: сотвори́мъ є҆мꙋ̀ помо́щника по немꙋ̀.
И҆ созда̀ бг҃ъ є҆щѐ ѿ землѝ всѧ̑ ѕвѣ̑ри сє́льныѧ и҆ всѧ̑ пти̑цы небє́сныѧ, и҆ приведѐ ѧ҆̀ ко а҆да́мꙋ ви́дѣти, что̀ нарече́тъ ѧ҆̀: и҆ всѧ́ко є҆́же а҆́ще наречѐ а҆да́мъ дꙋ́шꙋ жи́вꙋ, сїѐ и҆́мѧ є҆мꙋ̀.
И҆ наречѐ а҆да́мъ и҆мена̀ всѣ̑мъ скотѡ́мъ, и҆ всѣ̑мъ пти́цамъ небє́снымъ, и҆ всѣ̑мъ ѕвѣрє́мъ зємны́мъ. А҆да́мꙋ же не ѡ҆брѣ́тесѧ помо́щникъ подо́бный є҆мꙋ̀.
И҆ наложѝ бг҃ъ и҆зстꙋпле́нїе на а҆да́ма, и҆ ᲂу҆́спе: и҆ взѧ̀ є҆ди́но ѿ ре́бръ є҆гѡ̀, и҆ и҆спо́лни пло́тїю вмѣ́стѡ є҆гѡ̀.
И҆ созда̀ гдⷭ҇ь бг҃ъ ребро̀, є҆́же взѧ̀ ѿ а҆да́ма, въ женꙋ̀, и҆ приведѐ ю҆̀ ко а҆да́мꙋ.
И҆ речѐ а҆да́мъ: сѐ, нн҃ѣ ко́сть ѿ косте́й мои́хъ и҆ пло́ть ѿ пло́ти моеѧ̀: сїѧ̀ нарече́тсѧ жена̀, ꙗ҆́кѡ ѿ мꙋ́жа своегѡ̀ взѧта̀ бы́сть сїѧ̀.
Сегѡ̀ ра́ди ѡ҆ста́витъ человѣ́къ ѻ҆тца̀ своего̀ и҆ ма́терь и҆ прилѣпи́тсѧ къ женѣ̀ свое́й, и҆ бꙋ́дета два̀ въ пло́ть є҆ди́нꙋ.
И҆ бѣ́ста ѻ҆́ба на̑га, а҆да́мъ же и҆ жена̀ є҆гѡ̀, и҆ не стыдѧ́стасѧ.
Igitur perfecti sunt cæli et terra, et omnis ornatus eorum.
Complevitque Deus die septimo opus suum quod fecerat: et requievit die septimo ab universo opere quod patrarat.
Et benedixit diei septimo, et sanctificavit illum, quia in ipso cessaverat ab omni opere suo quod creavit Deus ut faceret.
Istæ sunt generationes cæli et terræ, quando creata sunt, in die quo fecit Dominus Deus cælum et terram,
et omne virgultum agri antequam orietur in terra, omnemque herbam regionis priusquam germinaret: non enim pluerat Dominus Deus super terram, et homo non erat qui operaretur terram:
sed fons ascendebat e terra, irrigans universam superficiem terræ.
Formavit igitur Dominus Deus hominem de limo terræ, et inspiravit in faciem ejus spiraculum vitæ, et factus est homo in animam viventem.
Plantaverat autem Dominus Deus paradisum voluptatis a principio, in quo posuit hominem quem formaverat.
Produxitque Dominus Deus de humo omne lignum pulchrum visu, et ad vescendum suave lignum etiam vitæ in medio paradisi, lignumque scientiæ boni et mali.
Et fluvius egrediebatur de loco voluptatis ad irrigandum paradisum, qui inde dividitur in quatuor capita.
Nomen uni Phison: ipse est qui circuit omnem terram Hevilath, ubi nascitur aurum:
et aurum terræ illius optimum est ; ibi invenitur bdellium, et lapis onychinus.
Et nomen fluvii secundi Gehon ; ipse est qui circumit omnem terram Æthiopiæ.
Nomen vero fluminis tertii, Tigris: ipse vadit contra Assyrios. Fluvius autem quartus, ipse est Euphrates.
Tulit ergo Dominus Deus hominem, et posuit eum in paradiso voluptatis, ut operaretur, et custodiret illum:
præcepitque ei, dicens: Ex omni ligno paradisi comede ;
de ligno autem scientiæ boni et mali ne comedas: in quocumque enim die comederis ex eo, morte morieris.
Dixit quoque Dominus Deus: Non est bonum esse hominem solum: faciamus ei adjutorium simile sibi.
Formatis igitur Dominus Deus de humo cunctis animantibus terræ, et universis volatilibus cæli, adduxit ea ad Adam, ut videret quid vocaret ea: omne enim quod vocavit Adam animæ viventis, ipsum est nomen ejus.
Appellavitque Adam nominibus suis cuncta animantia, et universa volatilia cæli, et omnes bestias terræ: Adæ vero non inveniebatur adjutor similis ejus.
Immisit ergo Dominus Deus soporem in Adam: cumque obdormisset, tulit unam de costis ejus, et replevit carnem pro ea.
Et ædificavit Dominus Deus costam, quam tulerat de Adam, in mulierem: et adduxit eam ad Adam.
Dixitque Adam: Hoc nunc os ex ossibus meis, et caro de carne mea: hæc vocabitur Virago, quoniam de viro sumpta est.
Quam ob rem relinquet homo patrem suum, et matrem, et adhærebit uxori suæ: et erunt duo in carne una.
Erat autem uterque nudus, Adam scilicet et uxor ejus: et non erubescebant.
Претходна глава
Следећа глава