dan1865 | Димитрија Рашљић

Црквенословенски (Јел.) Црквенословенски (Ост.) Црк-слв. (Парим. XII-XII в.) Српски (Атанацковић) Српски (Даничић 1865) Грчки (Ралфс) Латински (Tremellius) Латински (Vulgata Clem.) Латински (Nova Vulgata) Јеврејски (Мас.) Сирски (Пешита)

А у вече дођоше два анђела у Содом; а Лот сјеђаше на вратима Содомским; и кад их угледа, устаде те их срете, и поклони се лицем до земље,

И рече: ходите, господо, у кућу слуге својега, и преноћите и оперите ноге своје; па сјутра рано кад устанете пођите својим путем. А они рекоше: не, него ћемо преноћити на улици.

Али он навали на њих, те се увратише к њему и уђоше у кућу његову, и он их угости, и испече хљебова пријесних, и једоше.

И још не бјеху легли, а грађани Содомљани слегоше се око куће, старо и младо, сав народ са свијех крајева,

И викаху Лота и говораху му: гдје су људи што дођоше синоћ к теби изведи их к нама да их познамо.

А Лот изиде к њима пред врата затворив врата за собом,

И рече им: немојте, браћо, чинити зла.

Ево имам двије кћери, које још не познаше човјека; њих ћу вам извести, па чините с њима што вам је воља; само не дирајте у ове људе, јер су за то ушли под мој кров.

А они му рекоше: ходи амо. Па онда рекоше: овај је сам дошао амо да живи као дошљак, па још хоће да нам суди; сад ћемо теби учинити горе него њима. Па навалише јако на човјека, на Лота, и стадоше истављати врата.

А она два човјека дигоше руке, и увукоше Лота к себи у кућу, и затворише врата.

А људе што бијаху пред вратима кућним у један пут ослијепише од најмањега до највећега, те не могаху наћи врата.

Тада она два човјека рекоше Лоту: ако имаш овдје још кога свога, или зета или сина или кћер, или кога год свога у овом граду, гледај нек иду одавде;

Јер хоћемо да затремо мјесто ово, јер је вика њихова велика пред Господом, па нас посла Господ да га затремо.

И изиде Лот, и каза зетовима својима, за које шћаше дати кћери своје, и рече им: устајте, идите из мјеста овога, јер ће сада затрти Господ град овај. Али се зетовима, његовијем учини да се шали.

А кад зора забијеље, навалише анђели на Лота говорећи: устани, узми жену своју и двије кћери своје које су ту, да не погинеш у безакоњу града тога.

А он се стаде шчињати, те људи узеше за руку њега и жену његову и двије кћери његове, јер га бјеше жао Господу; и изведоше га и пустише га иза града.

И кад их изведоше на поље, рече један: избави душу своју и не о6зири се натраг, и у цијелој овој равни да нијеси стао; бјежи на оно брдо, да не погинеш.

А Лот им рече: немој, Господе!

Гле, слуга твој нађе милост пред тобом, и милост је твоја превелика, коју ми учини сачувавши ми живот; али не могу утећи на брдо да ме не стигне зло и не погинем.

Ено град близу; онамо се може утећи, а мали је; да бјежим онамо; та мали је, те ћу остати жив.

А он му рече: ето послушаћу те и за то, и не ћу затрти града, за који рече.

Брже бјежи онамо; јер не могу чинити ништа докле не стигнеш онамо. За то се прозва онај град Сигор.

И кад сунце ограну по земљи, Лот дође у Сигор.

Тада пусти Господ на Содом и на Гомор од Господа с неба дажд од сумпора и огња,

И затр оне градове и сву ону раван, и све људе у градовима и род земаљски.

Али жена Лотова бјеше се обазрела идући за њим, и поста слан камен.

А сјутрадан рано уставши Аврам, отиде на мјесто гдје је стајао пред Господом;

И погледа на Содом и Гомор и сву околину по оној равни, и угледа, а то се дизаше дим од земље као дим из пећи.

Али кад Бог затираше градове у оној равни, опомену се Бог Аврама, и изведе Лота из пропасти кад затр градове гдје живљаше Лот.

А Лот отиде из Сигора, и стани се на оном брду с двије кћери своје, јер се бојаше остати у Сигору; и живљаше у пећини с двије кћери своје.

А старија рече млађој: наш је отац стар, а нема никога на земљи да дође к нама као што је обичај по свој земљи.

Хајде да дамо оцу вина нека се опије, па да легнемо с њим, еда бисмо сачувале сјеме оцу својему.

И дадоше оцу вина ону ноћ; и дошавши старија леже с оцем својим, и он не осјети ни кад она леже ни кад устаде.

А сјутрадан рече старија млађој: гле, ноћас спавах с оцем својим. Да му дамо вина и до вече, па иди ти и лези с њим, еда бисмо сачувале сјеме оцу својему.

Па и то вече дадоше оцу вина, и уставши млађа леже с њим, и он не осјети ни кад она леже ни кад устаде.

И обје кћери Лотове затрудњеше од оца својега.

И старија роди сина, и надједе му име Моав; од њега су Моавци до данашњега дана.

Па и млађа роди сина, и надједе му име Аман; од њега су Аманци до данашњега дана.

Прїидо́ста же два̀ а҆́гг҃ла въ содо́мъ въ ве́черъ: лѡ́тъ же сѣдѧ́ше пред̾ враты̀ содо́мскими. Ви́дѣвъ же лѡ́тъ, воста̀ въ срѣ́тенїе и҆̀мъ и҆ поклони́сѧ лице́мъ на зе́млю

и҆ речѐ: сѐ, госпо́дїе, ᲂу҆клони́тесѧ въ до́мъ раба̀ ва́шегѡ и҆ почі́йте, и҆ ѡ҆мы́йте но́ги ва́шѧ, и҆ ѡ҆бꙋ́треневавше ѿи́дете въ пꙋ́ть сво́й. Рѣ́ша же: нѝ, но на сто́гнѣ почі́емъ.

И҆ принꙋ́ди ѧ҆̀, и҆ ᲂу҆клони́шасѧ къ немꙋ̀, и҆ внидо́ша въ до́мъ є҆гѡ̀: и҆ сотворѝ и҆̀мъ ᲂу҆чрежде́нїе, и҆ ѡ҆прѣсно́ки и҆спечѐ и҆̀мъ, и҆ ꙗ҆до́ша.

Пред̾ спа́нїемъ же мꙋ́жїе гра́да содо́млѧне ѡ҆б̾идо́ша до́мъ, ѿ ю҆́ноши да́же до ста́рца, ве́сь наро́дъ вкꙋ́пѣ:

и҆ и҆ззыва́хꙋ лѡ́та, и҆ глаго́лахꙋ къ немꙋ̀: гдѣ̀ сꙋ́ть мꙋ́жїе вше́дшїи къ тебѣ̀ но́щїю; и҆зведѝ ѧ҆̀ къ на́мъ, да бꙋ́демъ съ ни́ми.

И҆зы́де же лѡ́тъ къ ни̑мъ въ преддве́рїе, двє́ри же затворѝ за собо́ю.

Рече́ же къ ни̑мъ: ника́коже, бра́тїе, не дѣ́йте ѕла̀:

сꙋ́ть же мѝ двѣ̀ дщє́ри, ꙗ҆̀же не позна́ша мꙋ́жа: и҆зведꙋ̀ и҆̀хъ къ ва́мъ, и҆ твори́те и҆̀мъ, ꙗ҆́коже ᲂу҆го́дно є҆́сть ва́мъ: то́чїю мꙋжє́мъ си̑мъ не сотвори́те ѡ҆би́ды, тогѡ́ бо ра́ди внидо́ша под̾ кро́въ до́мꙋ моегѡ̀.

Рѣ́ша же є҆мꙋ̀: ѿидѝ ѿсю́дꙋ: прише́лъ є҆сѝ (сѣ́мѡ) ѡ҆бита́ти, є҆да́ ли и҆ сꙋ́дъ сꙋди́ти; нн҃ѣ ᲂу҆̀бо тѧ̀ ѡ҆ѕло́бимъ па́че, не́жели ѻ҆́ныхъ. И҆ наси́льствоваша мꙋ́жа лѡ́та ѕѣлѡ̀, и҆ прибли́жишасѧ разби́ти двє́ри.

Просте́рше же мꙋ́жїе рꙋ́ки, вовлеко́ша лѡ́та къ себѣ̀ въ хра́минꙋ, и҆ двє́ри хра́мины заключи́ша:

мꙋ́жы же, сꙋ́щыѧ пред̾ две́рьми до́мꙋ, порази́ша слѣпото́ю ѿ ма́ла да́же до вели́ка: и҆ разсла́бишасѧ и҆́щꙋще две́рїй.

Рѣ́ша же мꙋ́жїе къ лѡ́тꙋ: сꙋ́ть ли тебѣ̀ здѣ̀ зѧ́тїе и҆лѝ сы́нове и҆лѝ дщє́ри; и҆лѝ а҆́ще кто̀ тебѣ̀ и҆́нъ є҆́сть во гра́дѣ, и҆зведѝ (ѧ҆̀) ѿ мѣ́ста сегѡ̀:

ꙗ҆́кѡ мы̀ погꙋблѧ́емъ мѣ́сто сїѐ, поне́же возвы́сисѧ во́пль и҆́хъ пред̾ гдⷭ҇емъ, и҆ посла̀ на́съ гдⷭ҇ь и҆стреби́ти є҆го̀.

И҆зы́де же лѡ́тъ и҆ глаго́ла къ зѧ́тємъ свои̑мъ, пои́мшымъ дщє́ри є҆гѡ̀, и҆ речѐ: воста́ните и҆ и҆зыди́те ѿ мѣ́ста сегѡ̀, ꙗ҆́кѡ погꙋблѧ́етъ гдⷭ҇ь гра́дъ. Возмнѣ́сѧ же и҆гра́ти пред̾ зѧтьмѝ свои́ми.

Є҆гда́ же ᲂу҆́тро бы́сть, понꙋжда́хꙋ а҆́гг҃ли лѡ́та, глаго́люще: воста́въ, поимѝ женꙋ̀ твою̀ и҆ двѣ̀ дщє́ри твоѧ̑, ꙗ҆̀же и҆́маши, и҆ и҆зы́ди, да не и҆ ты̀ поги́бнеши со беззако́ньми гра́да.

И҆ смꙋти́шасѧ, и҆ взѧ́ша а҆́гг҃ли за рꙋ́кꙋ є҆го̀, и҆ за рꙋ́кꙋ женꙋ̀ є҆гѡ̀, и҆ за рꙋ́ки двꙋ́хъ дще́рей є҆гѡ̀, поне́же пощадѣ̀ и҆̀ гдⷭ҇ь.

И҆ бы́сть є҆гда̀ и҆зведо́ша ѧ҆̀ во́нъ, и҆ рѣ́ша: спаса́ѧ спаса́й твою̀ дꙋ́шꙋ: не ѡ҆зира́йсѧ вспѧ́ть, нижѐ посто́й во все́мъ предѣ́лѣ (се́мъ): въ горѣ̀ спаса́йсѧ, да не когда̀ кꙋ́пнѡ ꙗ҆́тъ бꙋ́деши.

Рече́ же лѡ́тъ къ ни̑мъ: молю́сѧ, гдⷭ҇и,

поне́же ѡ҆брѣ́те ра́бъ тво́й млⷭ҇ть пред̾ тобо́ю, и҆ возвели́чилъ є҆сѝ пра́вдꙋ твою̀, ю҆́же твори́ши на мнѣ̀, є҆́же жи́ти дꙋшѝ мое́й: а҆́зъ же не возмогꙋ̀ спасти́сѧ въ горѣ̀, да не когда̀ пости́гнꙋтъ мѧ̀ ѕла̑ѧ, и҆ ᲂу҆мрꙋ̀:

сѐ, гра́дъ се́й бли́з̾ є҆́же ᲂу҆бѣжа́ти мѝ та́мѡ, и҆́же є҆́сть ма́лъ, и҆ та́мѡ спасꙋ́сѧ: не ма́лъ ли є҆́сть; и҆ жива̀ бꙋ́детъ дꙋша̀ моѧ̀ тебє̀ ра́ди.

И҆ речѐ є҆мꙋ̀: сѐ, ᲂу҆диви́хсѧ лицꙋ̀ твоемꙋ̀, и҆ ѡ҆ словесѝ се́мъ, є҆́же не погꙋби́ти гра́да, ѡ҆ не́мже глаго́лалъ є҆сѝ:

потщи́сѧ ᲂу҆̀бо спасти́сѧ та́мѡ: не возмогꙋ́ бо сотвори́ти дѣ́ла, до́ндеже вни́деши та́мѡ: сегѡ̀ ра́ди прозва̀ и҆́мѧ гра́дꙋ томꙋ̀ сигѡ́ръ.

Со́лнце взы́де над̾ зе́млю, лѡ́тъ же вни́де въ сигѡ́ръ.

И҆ гдⷭ҇ь ѡ҆дождѝ на содо́мъ и҆ гомо́рръ жꙋ́пелъ, и҆ ѻ҆́гнь ѿ гдⷭ҇а съ небесѐ.

И҆ превратѝ гра́ды сїѧ̑, и҆ всю̀ ѡ҆кре́стнꙋю странꙋ̀, и҆ всѧ̑ живꙋ́щыѧ во градѣ́хъ, и҆ всѧ̑ прозѧба̑ющаѧ ѿ землѝ.

И҆ ѡ҆зрѣ́сѧ жена̀ є҆гѡ̀ вспѧ́ть, и҆ бы́сть сто́лпъ сла́нъ.

Воста́въ же а҆враа́мъ заꙋ́тра (и҆́де) на мѣ́сто, и҆дѣ́же стоѧ́ше пред̾ гдⷭ҇емъ,

и҆ воззрѣ̀ на лицѐ содо́ма и҆ гомо́рра, и҆ на лицѐ ѡ҆кре́стныѧ страны̀, и҆ ви́дѣ: и҆ сѐ, восхожда́ше пла́мень ѿ землѝ, а҆́ки ды́мъ пе́щный.

И҆ бы́сть є҆гда̀ превратѝ бг҃ъ всѧ̑ гра́ды страны̀ тоѧ̀, помѧнꙋ̀ бг҃ъ а҆враа́ма и҆ и҆зсла̀ лѡ́та ѿ среды̀ превраще́нїѧ, є҆гда̀ превратѝ гдⷭ҇ь гра́ды, въ ни́хже живѧ́ше лѡ́тъ.

И҆зы́де же лѡ́тъ ѿ сигѡ́ра, и҆ сѣ́де въ горѣ̀ са́мъ, и҆ двѣ̀ дщє́ри є҆гѡ̀ съ ни́мъ: ᲂу҆боѧ́сѧ бо жи́ти въ сигѡ́рѣ: и҆ всели́сѧ въ пеще́рꙋ са́мъ и҆ дщє́ри є҆гѡ̀ съ ни́мъ.

Рече́ же старѣ́йшаѧ къ ю҆нѣ́йшей: ѻ҆те́цъ на́шъ ста́ръ, и҆ никто́же є҆́сть на землѝ, и҆́же вни́детъ къ на́мъ, ꙗ҆́коже ѡ҆бы́чно все́й землѝ:

грѧдѝ ᲂу҆̀бо, ᲂу҆пои́мъ ѻ҆тца̀ на́шего вїно́мъ и҆ преспи́мъ съ ни́мъ, и҆ возста́вимъ ѿ ѻ҆тца̀ на́шегѡ сѣ́мѧ.

Оу҆пои́ша же ѻ҆тца̀ своего̀ вїно́мъ въ нощѝ ѻ҆́нѣй: и҆ вше́дши старѣ́йшаѧ, преспа̀ со ѻ҆тце́мъ свои́мъ тоѧ̀ но́щи: и҆ не поразꙋмѣ̀ ѻ҆́нъ, є҆гда̀ преспа̀ и҆ є҆гда̀ воста̀.

Бы́сть же наꙋ́трїе, и҆ речѐ старѣ́йшаѧ къ ю҆нѣ́йшей: сѐ, (а҆́зъ) преспа́хъ вчера̀ со ѻ҆тце́мъ на́шимъ: ᲂу҆пои́мъ є҆го̀ вїно́мъ и҆ въ сїю̀ но́щь, и҆ вше́дши преспѝ съ ни́мъ, и҆ возста́вимъ ѿ ѻ҆тца̀ на́шегѡ сѣ́мѧ.

Оу҆пои́ша же и҆ въ тꙋ̀ но́щь ѻ҆тца̀ своего̀ вїно́мъ: и҆ вше́дши ю҆нѣ́йшаѧ преспа̀ со ѻ҆тце́мъ свои́мъ: и҆ не поразꙋмѣ̀ ѻ҆́нъ, є҆гда̀ преспа̀ и҆ є҆гда̀ воста̀.

И҆ зача́ша ѻ҆́бѣ дщє́ри лѡ́тѡвы ѿ ѻ҆тца̀ своегѡ̀:

и҆ родѝ старѣ́йшаѧ сы́на и҆ наречѐ и҆́мѧ є҆мꙋ̀ мѡа́въ, глаго́лющи: ѿ ѻ҆тца̀ моегѡ̀. Се́й ѻ҆те́цъ мѡаві́тѡмъ да́же до нн҃ѣшнѧгѡ днѐ.

Роди́ же ю҆нѣ́йшаѧ сы́на и҆ наречѐ и҆́мѧ є҆мꙋ̀ а҆мма́нъ, глаго́лющи: сы́нъ ро́да моегѡ̀. Се́й ѻ҆те́цъ а҆ммані́тѡмъ до нн҃ѣшнѧгѡ днѐ.