А у вече дођоше два анђела у Содом; а Лот сјеђаше на вратима Содомским; и кад их угледа, устаде те их срете, и поклони се лицем до земље,
И рече: ходите, господо, у кућу слуге својега, и преноћите и оперите ноге своје; па сјутра рано кад устанете пођите својим путем. А они рекоше: не, него ћемо преноћити на улици.
Али он навали на њих, те се увратише к њему и уђоше у кућу његову, и он их угости, и испече хљебова пријесних, и једоше.
И још не бјеху легли, а грађани Содомљани слегоше се око куће, старо и младо, сав народ са свијех крајева,
И викаху Лота и говораху му: гдје су људи што дођоше синоћ к теби изведи их к нама да их познамо.
А Лот изиде к њима пред врата затворив врата за собом,
И рече им: немојте, браћо, чинити зла.
Ево имам двије кћери, које још не познаше човјека; њих ћу вам извести, па чините с њима што вам је воља; само не дирајте у ове људе, јер су за то ушли под мој кров.
А они му рекоше: ходи амо. Па онда рекоше: овај је сам дошао амо да живи као дошљак, па још хоће да нам суди; сад ћемо теби учинити горе него њима. Па навалише јако на човјека, на Лота, и стадоше истављати врата.
А она два човјека дигоше руке, и увукоше Лота к себи у кућу, и затворише врата.
А људе што бијаху пред вратима кућним у један пут ослијепише од најмањега до највећега, те не могаху наћи врата.
Тада она два човјека рекоше Лоту: ако имаш овдје још кога свога, или зета или сина или кћер, или кога год свога у овом граду, гледај нек иду одавде;
Јер хоћемо да затремо мјесто ово, јер је вика њихова велика пред Господом, па нас посла Господ да га затремо.
И изиде Лот, и каза зетовима својима, за које шћаше дати кћери своје, и рече им: устајте, идите из мјеста овога, јер ће сада затрти Господ град овај. Али се зетовима, његовијем учини да се шали.
А кад зора забијеље, навалише анђели на Лота говорећи: устани, узми жену своју и двије кћери своје које су ту, да не погинеш у безакоњу града тога.
А он се стаде шчињати, те људи узеше за руку њега и жену његову и двије кћери његове, јер га бјеше жао Господу; и изведоше га и пустише га иза града.
И кад их изведоше на поље, рече један: избави душу своју и не о6зири се натраг, и у цијелој овој равни да нијеси стао; бјежи на оно брдо, да не погинеш.
А Лот им рече: немој, Господе!
Гле, слуга твој нађе милост пред тобом, и милост је твоја превелика, коју ми учини сачувавши ми живот; али не могу утећи на брдо да ме не стигне зло и не погинем.
Ено град близу; онамо се може утећи, а мали је; да бјежим онамо; та мали је, те ћу остати жив.
А он му рече: ето послушаћу те и за то, и не ћу затрти града, за који рече.
Брже бјежи онамо; јер не могу чинити ништа докле не стигнеш онамо. За то се прозва онај град Сигор.
И кад сунце ограну по земљи, Лот дође у Сигор.
Тада пусти Господ на Содом и на Гомор од Господа с неба дажд од сумпора и огња,
И затр оне градове и сву ону раван, и све људе у градовима и род земаљски.
Али жена Лотова бјеше се обазрела идући за њим, и поста слан камен.
А сјутрадан рано уставши Аврам, отиде на мјесто гдје је стајао пред Господом;
И погледа на Содом и Гомор и сву околину по оној равни, и угледа, а то се дизаше дим од земље као дим из пећи.
Али кад Бог затираше градове у оној равни, опомену се Бог Аврама, и изведе Лота из пропасти кад затр градове гдје живљаше Лот.
А Лот отиде из Сигора, и стани се на оном брду с двије кћери своје, јер се бојаше остати у Сигору; и живљаше у пећини с двије кћери своје.
А старија рече млађој: наш је отац стар, а нема никога на земљи да дође к нама као што је обичај по свој земљи.
Хајде да дамо оцу вина нека се опије, па да легнемо с њим, еда бисмо сачувале сјеме оцу својему.
И дадоше оцу вина ону ноћ; и дошавши старија леже с оцем својим, и он не осјети ни кад она леже ни кад устаде.
А сјутрадан рече старија млађој: гле, ноћас спавах с оцем својим. Да му дамо вина и до вече, па иди ти и лези с њим, еда бисмо сачувале сјеме оцу својему.
Па и то вече дадоше оцу вина, и уставши млађа леже с њим, и он не осјети ни кад она леже ни кад устаде.
И обје кћери Лотове затрудњеше од оца својега.
И старија роди сина, и надједе му име Моав; од њега су Моавци до данашњега дана.
Па и млађа роди сина, и надједе му име Аман; од њега су Аманци до данашњега дана.
Veneruntque duo angeli Sodomam vespere, et sedente Lot in foribus civitatis. Qui cum vidisset eos, surrexit, et ivit obviam eis: adoravitque pronus in terram,
et dixit: Obsecro, domini, declinate in domum pueri vestri, et manete ibi: lavate pedes vestros, et mane proficiscemini in viam vestram. Qui dixerunt: Minime, sed in platea manebimus.
Compulit illos oppido ut diverterent ad eum: ingressisque domum illius fecit convivium, et coxit azyma, et comederunt.
Prius autem quam irent cubitum, viri civitatis vallaverunt domum a puero usque ad senem, omnis populus simul.
Vocaveruntque Lot, et dixerunt ei: Ubi sunt viri qui introierunt ad te nocte? educ illos huc, ut cognoscamus eos.
Egressus ad eos Lot, post tergum occludens ostium, ait:
Nolite, quæso, fratres mei, nolite malum hoc facere.
Habeo duas filias, quæ necdum cognoverunt virum: educam eas ad vos, et abutimini eis sicut vobis placuerit, dummodo viris istis nihil mali faciatis, quia ingressi sunt sub umbra culminis mei.
At illi dixerunt: Recede illuc. Et rursus: Ingressus es, inquiunt, ut advena ; numquid ut judices? te ergo ipsum magis quam hos affligemus. Vimque faciebant Lot vehementissime: jamque prope erat ut effringerent fores.
Et ecce miserunt manum viri, et introduxerunt ad se Lot, clauseruntque ostium:
et eos, qui foris erant, percusserunt cæcitate a minimo usque ad maximum, ita ut ostium invenire non possent.
Dixerunt autem ad Lot: Habes hic quempiam tuorum? generum, aut filios, aut filias, omnes, qui tui sunt, educ de urbe hac:
delebimus enim locum istum, eo quod increverit clamor eorum coram Domino, qui misit nos ut perdamus illos.
Egressus itaque Lot, locutus est ad generos suos qui accepturi erant filias ejus, et dixit: Surgite, egredimini de loco isto: quia delebit Dominus civitatem hanc. Et visus est eis quasi ludens loqui.
Cumque esset mane, cogebant eum angeli, dicentes: Surge, tolle uxorem tuam, et duas filias quas habes: ne et tu pariter pereas in scelere civitatis.
Dissimulante illo, apprehenderunt manum ejus, et manum uxoris, ac duarum filiarum ejus, eo quod parceret Dominus illi.
Eduxeruntque eum, et posuerunt extra civitatem: ibique locuti sunt ad eum, dicentes: Salva animam tuam: noli respicere post tergum, nec stes in omni circa regione: sed in monte salvum te fac, ne et tu simul pereas.
Dixitque Lot ad eos: Quæso, domine mi,
quia invenit servus tuus gratiam coram te, et magnificasti misericordiam tuam quam fecisti mecum, ut salvares animam meam, nec possum in monte salvari, ne forte apprehendat me malum, et moriar:
est civitas hæc juxta, ad quam possum fugere, parva, et salvabor in ea: numquid non modica est, et vivet anima mea?
Dixitque ad eum: Ecce etiam in hoc suscepi preces tuas, ut non subvertam urbem pro qua locutus es.
Festina, et salvare ibi: quia non potero facere quidquam donec ingrediaris illuc. Idcirco vocatum est nomen urbis illius Segor.
Sol egressus est super terram, et Lot ingressus est Segor.
Igitur Dominus pluit super Sodomam et Gomorrham sulphur et ignem a Domino de cælo:
et subvertit civitates has, et omnem circa regionem, universos habitatores urbium, et cuncta terræ virentia.
Respiciensque uxor ejus post se, versa est in statuam salis.
Abraham autem consurgens mane, ubi steterat prius cum Domino,
intuitus est Sodomam et Gomorrham, et universam terram regionis illius: viditque ascendentem favillam de terra quasi fornacis fumum.
Cum enim subverteret Deus civitates regionis illius, recordatus Abrahæ, liberavit Lot de subversione urbium in quibus habitaverat.
Ascenditque Lot de Segor, et mansit in monte, duæ quoque filiæ ejus cum eo (timuerat enim manere in Segor) et mansit in spelunca ipse, et duæ filiæ ejus cum eo.
Dixitque major ad minorem: Pater noster senex est, et nullus virorum remansit in terra, qui possit ingredi ad nos juxta morem universæ terræ.
Veni, inebriemus eum vino, dormiamusque cum eo, ut servare possimus ex patre nostro semen.
Dederunt itaque patri suo bibere vinum nocte illa. Et ingressa est major, dormivitque cum patre ; at ille non sensit, nec quando accubuit filia, nec quando surrexit.
Altera quoque die dixit major ad minorem: Ecce dormivi heri cum patre meo, demus ei bibere vinum etiam hac nocte, et dormies cum eo, ut salvemus semen de patre nostro.
Dederunt etiam et illa nocte patri suo bibere vinum, ingressaque minor filia, dormivit cum eo: et ne tunc quidem sensit quando concubuerit, vel quando illa surrexerit.
Conceperunt ergo duæ filiæ Lot de patre suo.
Peperitque major filium, et vocavit nomen ejus Moab: ipse est pater Moabitarum usque in præsentem diem.
Minor quoque peperit filium, et vocavit nomen ejus Ammon, id est, Filius populi mei: ipse est pater Ammonitarum usque hodie.