Два Ангела дођу у Содомъ увече, а Лотъ сѣђаше предъ враты Содомски’. Видивши
ихъ Лоть, устане имъ на срѣтенѣ, и поклонисе лицемъ до землѣ,
па рекне ево, Господо, склонитесе у домъ слуге вашега, и отпочините‚ и оперите ноге ваше, пакъ ћете уранивши поћи на свой путъ. А они рекну: не, но на улицы ћемо отпочинути.
И принуди ихъ склонити се къ нѣму, те уђу у домъ нѣговъ; и сготови имъ вечеру, и испече имъ опрѣсноке, и єдоше.
Но пре него што ће лећи спавати люди Содомляни обколу домъ отъ младића до самога старца, савъ народъ скупа.
И иззываху Лота говорећи му, гдѣ су тіи мужеви ушавши ноћасъ къ теби? изведи ихъ къ нама, да будемо съ ньима.
И изиђе Лотъ къ ньима предъ врата, а за собомь затвори врата;
па рекне имъ: немой те, браћо, не чините зла!
У мене су двѣ кћери, кое непознаше мужа; извесћу ихъ къ вама, па чините съ ньима како вамъ є угодно; само мужевма овыма не чините обиде, єръ тога ради уђоше подъ дома мога кров.
А они му рекоше: иди одатлѣ; дошао си амо учити насъ‚ еда ли и судъ судити? сад’ ћемо тебе напасти горе неголи оне; и насилствоваше мужа Лота врло.
Но мужеви простру руке, и увуку Лота къ себи у собу‚ па заключаю собна врата;
а люде, кои быше предъ враты дома‚ поразе слѣпоћомъ отъ мала све до велика, те не могоше тражећи наћи врата.
И рекну мужеви Лоту: имашь ли ты овдѣ зетове или сынове или кћери, или ако ти є другій тко у граду, изведи ихъ изъ овога мѣста;
єръ мы упропасћуемо мѣсто ово; єръ уздигнусе вика ньихова предъ Господемъ, пакъ посла насъ уништити га.
И изиђе Лотъ, пакъ каже зетовма своима узевшима кћери нѣгове, и рекне: устайте и изиђите изъ мѣста овога, єръ Господъ упропасћуе градъ. А зетови држаше, да се шали.
Кад’ се заютри, нудише Ангели Лота говорећи: устай, узми жену твою и две кћери твое, кое имашь, пакъ изиђи, да непогинешь и ты съ беззаконима у граду.
И смутишесе, а Ангели узму за руку нѣга, и жену му за руку, и двѣ кћери му за руке, єръ ихъ поштеди Господъ.
И, кад’ изведу ихъ наполѣ, рекну: спасаюћи спаси твою душу; не обзирисе натрагъ, нити постой у цѣломъ предѣлу овомъ; спасайсе у гору‚ да скупа ухваћенъ не будешь кадгодъ.
А Лотъ имъ рече: молимъ, Господе,
кад’ нађе слуга Твой милость предъ Тобомъ, и увеличао си правду Твою, кою чинишь нада мномъ, да ми душа живи; я нећу моћи спастисе у гору, и умрећу;
ево є овай градъ близу, кой ніє ли маленъ? да тамо утечемъ, и тамо се спасемъ‚ па да жива буде душа моя Тебе ради.
И рече му: гле! удивихсе лицу твоме и рѣчи той, да се не погуби градъ, о комъ си говоріо.
Похити дакле тамо; єръ не могу учинити дѣло‚ докъ не уђешь тамо; зато назове име граду томе Сигоръ.
Сунце изиђе на землю а Лотъ уђе у Сигоръ.
И пусти Господъ кишу сумпора на Содомъ и Гоморръ, и буде ватра отъ Господа съ неба.
И упропасти градове те и сву околну страну, и све живеће у градовы и сво былѣ на земльи.
А жена нѣгова обазрѣсе натрагъ, и постане стубомъ сланымъ.
Авраамъ пакъ уставши уютру отиде на мѣсто‚ гдѣ є стаяо предъ господемъ,
и погледи на лице Содома и Гоморра‚ и дизашесе пламенъ отъ землѣ као дымъ изъ пећи.
А кад’ упропасти Богъ све градове тога предѣла‚ сѣтисе Богъ Авраама, и изшалѣ Лота изъ сред’ пропасти, кад’ упропасти Господъ градове, у коима живяше Лотъ.
И изиђе Лотъ изъ Сигора, и сѣде у гори самъ и двѣ кћери нѣгове съ ньимъ; єръ се бояо живити у Сигору, па се усели у пештеру самъ и двѣ кћери нѣгове съ ньимъ.
И рече старія млађой: отацъ є нашъ старъ‚ а никога на земльи, кой ће ући къ нама‚ као што є обычно цѣломе свѣту;
ходи дакле да опоимо отца нашега віномъ, и преспавамо съ ньимъ, на ћемо подићи отъ отца нашега сѣме.
И опою отца свога віномъ оне ноћи, и ушавши старія преспава съ отцемъ своимъ ту ноћь и онъ не дознаде ни кад’ є спавао ни кад’ е устао.
И буде ютро, и рече старіа млађой: я ето преспавахъ юче съ отцемъ нашимъ, опоймога віномъ и ову ноћь, пакъ ушавши преспавай съ ньимъ, и подићемо отъ отца нашега сѣме.
И опоише те ноћи отца свога віномъ, пакъ ушавши млађа преспава съ отцемъ своимъ; а онъ не дознаде ни кад’ є спавао, ни кад’ є устао.
И обадвѣ кћери Лотове зачну отъ отца свога; старія роди сина, и нарече му име Моавъ, говорећи: отъ отца є мога; тай є отацъ Моавићана' све до данашнѣга дана.
Роди и млађа сына‚ и нарече му име Аммани, говорећи: сынъ є рода мога; тай є отацъ Амманића' до данашнѣга дана.
Два Ангела дођу у Содомъ увече, а Лотъ сѣђаше предъ враты Содомски’. Видивши
ихъ Лоть, устане имъ на срѣтенѣ, и поклонисе лицемъ до землѣ,
па рекне ево, Господо, склонитесе у домъ слуге вашега, и отпочините‚ и оперите ноге ваше, пакъ ћете уранивши поћи на свой путъ. А они рекну: не, но на улицы ћемо отпочинути.
И принуди ихъ склонити се къ нѣму, те уђу у домъ нѣговъ; и сготови имъ вечеру, и испече имъ опрѣсноке, и єдоше.
Но пре него што ће лећи спавати люди Содомляни обколу домъ отъ младића до самога старца, савъ народъ скупа.
И иззываху Лота говорећи му, гдѣ су тіи мужеви ушавши ноћасъ къ теби? изведи ихъ къ нама, да будемо съ ньима.
И изиђе Лотъ къ ньима предъ врата, а за собомь затвори врата;
па рекне имъ: немой те, браћо, не чините зла!
У мене су двѣ кћери, кое непознаше мужа; извесћу ихъ къ вама, па чините съ ньима како вамъ є угодно; само мужевма овыма не чините обиде, єръ тога ради уђоше подъ дома мога кров.
А они му рекоше: иди одатлѣ; дошао си амо учити насъ‚ еда ли и судъ судити? сад’ ћемо тебе напасти горе неголи оне; и насилствоваше мужа Лота врло.
Но мужеви простру руке, и увуку Лота къ себи у собу‚ па заключаю собна врата;
а люде, кои быше предъ враты дома‚ поразе слѣпоћомъ отъ мала све до велика, те не могоше тражећи наћи врата.
И рекну мужеви Лоту: имашь ли ты овдѣ зетове или сынове или кћери, или ако ти є другій тко у граду, изведи ихъ изъ овога мѣста;
єръ мы упропасћуемо мѣсто ово; єръ уздигнусе вика ньихова предъ Господемъ, пакъ посла насъ уништити га.
И изиђе Лотъ, пакъ каже зетовма своима узевшима кћери нѣгове, и рекне: устайте и изиђите изъ мѣста овога, єръ Господъ упропасћуе градъ. А зетови држаше, да се шали.
Кад’ се заютри, нудише Ангели Лота говорећи: устай, узми жену твою и две кћери твое, кое имашь, пакъ изиђи, да непогинешь и ты съ беззаконима у граду.
И смутишесе, а Ангели узму за руку нѣга, и жену му за руку, и двѣ кћери му за руке, єръ ихъ поштеди Господъ.
И, кад’ изведу ихъ наполѣ, рекну: спасаюћи спаси твою душу; не обзирисе натрагъ, нити постой у цѣломъ предѣлу овомъ; спасайсе у гору‚ да скупа ухваћенъ не будешь кадгодъ.
А Лотъ имъ рече: молимъ, Господе,
кад’ нађе слуга Твой милость предъ Тобомъ, и увеличао си правду Твою, кою чинишь нада мномъ, да ми душа живи; я нећу моћи спастисе у гору, и умрећу;
ево є овай градъ близу, кой ніє ли маленъ? да тамо утечемъ, и тамо се спасемъ‚ па да жива буде душа моя Тебе ради.
И рече му: гле! удивихсе лицу твоме и рѣчи той, да се не погуби градъ, о комъ си говоріо.
Похити дакле тамо; єръ не могу учинити дѣло‚ докъ не уђешь тамо; зато назове име граду томе Сигоръ.
Сунце изиђе на землю а Лотъ уђе у Сигоръ.
И пусти Господъ кишу сумпора на Содомъ и Гоморръ, и буде ватра отъ Господа съ неба.
И упропасти градове те и сву околну страну, и све живеће у градовы и сво былѣ на земльи.
А жена нѣгова обазрѣсе натрагъ, и постане стубомъ сланымъ.
Авраамъ пакъ уставши уютру отиде на мѣсто‚ гдѣ є стаяо предъ господемъ,
и погледи на лице Содома и Гоморра‚ и дизашесе пламенъ отъ землѣ као дымъ изъ пећи.
А кад’ упропасти Богъ све градове тога предѣла‚ сѣтисе Богъ Авраама, и изшалѣ Лота изъ сред’ пропасти, кад’ упропасти Господъ градове, у коима живяше Лотъ.
И изиђе Лотъ изъ Сигора, и сѣде у гори самъ и двѣ кћери нѣгове съ ньимъ; єръ се бояо живити у Сигору, па се усели у пештеру самъ и двѣ кћери нѣгове съ ньимъ.
И рече старія млађой: отацъ є нашъ старъ‚ а никога на земльи, кой ће ући къ нама‚ као што є обычно цѣломе свѣту;
ходи дакле да опоимо отца нашега віномъ, и преспавамо съ ньимъ, на ћемо подићи отъ отца нашега сѣме.
И опою отца свога віномъ оне ноћи, и ушавши старія преспава съ отцемъ своимъ ту ноћь и онъ не дознаде ни кад’ є спавао ни кад’ е устао.
И буде ютро, и рече старіа млађой: я ето преспавахъ юче съ отцемъ нашимъ, опоймога віномъ и ову ноћь, пакъ ушавши преспавай съ ньимъ, и подићемо отъ отца нашега сѣме.
И опоише те ноћи отца свога віномъ, пакъ ушавши млађа преспава съ отцемъ своимъ; а онъ не дознаде ни кад’ є спавао, ни кад’ є устао.
И обадвѣ кћери Лотове зачну отъ отца свога; старія роди сина, и нарече му име Моавъ, говорећи: отъ отца є мога; тай є отацъ Моавићана' све до данашнѣга дана.
Роди и млађа сына‚ и нарече му име Аммани, говорећи: сынъ є рода мога; тай є отацъ Амманића' до данашнѣга дана.