И яви му се Богъ кодъ дуба Мамрійска седећем' у полдне предъ враты сѣнице свое.
Кад' погледи очима своима и види‚ гле! три мужа стояше предъ ньимъ; па видећи притрчи имъ на срѣтенѣ отъ врата сѣнице свое, и поклонисе до землѣ,
и рекне: Господе! ако имамъ наклоность предъ тобомъ, не мимоиђи слугу твога;
нека се донесе вода, и оперу ноге ваше, и расхладитесе подъ дрветомъ;
и донећу хлѣбъ да єдете, па потомъ ћете поћи на путъ свой, рад’ кога се уклонисте къ слуги вашему. И рекоше: учини тако, као што си говоріо.
И похити Авраамъ у сѣницу къ Сарри, па іой рекне: брже замѣси три мѣре чиста брашна, те умѣси плетице.
А Авраамъ отрчи међу краве, и узме теле младо и здраво, па даде слуги своме, да га што пре сготови.
И узме масло и млеко и теле, кое сготови, пакъ изнесоше имъ, те єдоше, а самъ стая подъ дрветомъ предъ ньима.
И рече му: гдѣ ти є Сарра жена твоя; а онъ отговоривши рече: ено є у сѣницы.
А онъ рече: ево ћу я у повратку доћи къ теби у ово доба и часъ, и Сарра жена твоя родиће сына. А Сарра, стоећи предъ враты сѣнице, чуе то;
Аврамъ пакъ и Сарра стари бяху, и оматоривши престаше Сарри бывати женска,
па се Сарра насмѣе у себи говорећи: не бяше ми све досад’, а и Господаръ ми остари.
И рече Господъ Аврааму: што се насмѣя Сарра у себи говорећи: заиста ли ћу родити? та остарила самь я.
Еда ли ће изнемоћи у Бога слово? у ово доба и часъ вратићусе къ теби, и у Сарре быће сынъ,
А Сарра отрыцаше говорећи: нисамь се насмеяла, єръ се бояла. И рече іой не, но; насмѣала си се.
И уставши отуда мужеви‚ погледе на лице Содона и Гомора; а Авраамъ иђаше съ ньима пратећи ихь.
И рече Господъ: Еда ли ћу я утаити отъ Авраама слуге Мога она, коя Я чинимъ?
та Авраамъ ће растећи быти народъ великъ и многъ, и по нѣму благословитисе сви народи земни.
Єръ знамъ‚ да ѣе заповѣдити сыновма своима и дому своме по себи, хранити путове Господнѣ, творити правду и судъ, како да наведе Господъ на Авраама сва, коя му є говоріо.
И рече Господъ: вика Содомока и Гоморрска умножисе къ мени, и грѣси ньихови врло су велики.
Сићићу дакле и видити, да ли быва по вики ньиховой долазећой къ Мени; да ли не, да дознамъ.
И кренувшисе мужеви отуда дођу у Содомъ; а Авраамъ іоште бяше стоећи предъ Господемъ.
И приближившисе Авраамъ рече: хоћешь ли погубити праведнога съ нечестивымъ‚ па ће быти праведникъ као нечестивый?
Ако буде петдесетъ праведника' у граду, хоћешь ли погубити? нећешь ли поштедити сво мѣсто ради петдесетъ праведника', ако ихъ буде у нѣму?
Никако Ты учинити нећешь по той рѣчи‚ да убіешь праведника съ нечестивымъ, па да буде праведникъ као нечестивый никако; кой судишъ свой земльи, нећешь ли учинити судъ?
А Господъ рече: ако буде у Содому граду петдесетъ праведника’, оставићу цѣо градъ и сво мѣсто ньихъ ради.
Авраамъ отговори и рекне: већь самь почео бесѣдити Господу моме, а я самь земля и пепео;
ако ли се смая брой петдесетъ праведника' на четрдесетъ петъ хоѣешь ли погубити и съ овыма четрдесетъ петъ савъ градъ? И рече: нећу погубити, ако нађемъ тамо четрдесеть петъ.
И дода іошт’ говорити му, па рече: ако ли се нађу тамо четрдесетъ? И рече: ни рад’ четрдесетъ нећу погубити.
И рече: шта, Господе, да рекнемъ, и тридесетъ ако се тамо нађу? И рече: нећу погубити сбогъ тридесетъ.
И рече: кад' имамъ говорити Господу; ако ли се тамо нађу двадесетъ. И рече: нећу погубити, ако се нађу тамо двадесеть.
И рече: шта, Господе, ако рекнемъ іошт' едаредъ? ако ли се нађу тамо 'десетъ? И рече: нећу погубити рад’ десетъ.
И отиде Господъ‚ еръ преста говорити Аврааму; а Авраамъ вратисе на свое мѣсто.
Apparuit autem ei Dominus in convalle Mambre sedenti in ostio tabernaculi sui in ipso fervore diei.
Cumque elevasset oculos, apparuerunt ei tres viri stantes prope eum: quos cum vidisset, cucurrit in occursum eorum de ostio tabernaculi, et adoravit in terram.
Et dixit: Domine, si inveni gratiam in oculis tuis, ne transeas servum tuum:
sed afferam pauxillum aquæ, et lavate pedes vestros, et requiescite sub arbore.
Ponamque buccellam panis, et confortate cor vestrum: postea transibitis: idcirco enim declinastis ad servum vestrum. Qui dixerunt: Fac ut locutus es.
Festinavit Abraham in tabernaculum ad Saram, dixitque ei: Accelera, tria sata similæ commisce, et fac subcinericios panes.
Ipse vero ad armentum cucurrit, et tulit inde vitulum tenerrimum et optimum, deditque puero: qui festinavit et coxit illum.
Tulit quoque butyrum et lac, et vitulum quem coxerat, et posuit coram eis: ipse vero stabat juxta eos sub arbore.
Cumque comedissent, dixerunt ad eum: Ubi est Sara uxor tua? Ille respondit: Ecce in tabernaculo est.
Cui dixit: Revertens veniam ad te tempore isto, vita comite, et habebit filium Sara uxor tua. Quo audito, Sara risit post ostium tabernaculi.
Erant autem ambo senes, provectæque ætatis, et desierant Saræ fieri muliebria.
Quæ risit occulte dicens: Postquam consenui, et dominus meus vetulus est, voluptati operam dabo?
Dixit autem Dominus ad Abraham: Quare risit Sara, dicens: Num vere paritura sum anus?
Numquid Deo quidquam est difficile? juxta condictum revertar ad te hoc eodem tempore, vita comite, et habebit Sara filium.
Negabit Sara, dicens: Non risi, timore perterrita. Dominus autem: Non est, inquit, ita: sed risisti.
Cum ergo surrexissent inde viri, direxerunt oculos contra Sodomam: et Abraham simul gradiebatur, deducens eos.
Dixitque Dominus: Num celare potero Abraham quæ gesturus sum:
cum futurus sit in gentem magnam, ac robustissimam, et benedicendæ sint in illo omnes nationes terræ?
Scio enim quod præcepturus sit filiis suis, et domui suæ post se ut custodiant viam Domini, et faciant judicium et justitiam: ut adducat Dominus propter Abraham omnia quæ locutus est ad eum.
Dixit itaque Dominus: Clamor Sodomorum et Gomorrhæ multiplicatus est, et peccatum eorum aggravatum est nimis.
Descendam, et videbo utrum clamorem qui venit ad me, opere compleverint ; an non est ita, ut sciam.
Converteruntque se inde, et abierunt Sodomam: Abraham vero adhuc stabat coram Domino.
Et appropinquans ait: Numquid perdes justum cum impio?
si fuerint quinquaginta justi in civitate, peribunt simul? et non parces loco illi propter quinquaginta justos, si fuerint in eo?
Absit a te ut rem hanc facias, et occidas justum cum impio, fiatque justus sicut impius, non est hoc tuum: qui judicas omnem terram, nequaquam facies judicium hoc.
Dixitque Dominus ad eum: Si invenero Sodomis quinquaginta justos in medio civitatis, dimittam omni loco propter eos.
Respondensque Abraham, ait: Quia semel cœpi, loquar ad Dominum meum, cum sim pulvis et cinis.
Quid si minus quinquaginta justis quinque fuerint? delebis, propter quadraginta quinque, universam urbem? Et ait: Non delebo, si invenero ibi quadraginta quinque.
Rursumque locutus est ad eum: Sin autem quadraginta ibi inventi fuerint, quid facies? Ait: Non percutiam propter quadraginta.
Ne quæso, inquit, indigneris, Domine, si loquar: quid si ibi inventi fuerint triginta? Respondit: Non faciam, si invenero ibi triginta.
Quia semel, ait, cœpi loquar ad Dominum meum: quid si ibi inventi fuerint viginti? Ait: Non interficiam propter viginti.
Obsecro, inquit, ne irascaris, Domine, si loquar adhuc semel: quid si inventi fuerint ibi decem? Et dixit: Non delebo propter decem.
Abiitque Dominus, postquam cessavit loqui ad Abraham: et ille reversus est in locum suum.