18.1
18.2
18.3
18.4
18.5
18.6
18.7
18.8
18.9
18.10
18.11
18.12
18.13
18.14
18.15
18.16
18.17
18.18
18.19
18.20
18.21
18.22
18.23
18.24
18.25
18.26
18.27
18.28
18.29
18.30
18.31
18.32
18.33
Ꙗви же сѧ е҆мꙋ б҃ъ оу҆ дꙋба маⷨврїѧ, сѣдѧ́щемꙋ преⷣ двеⷬ‍҇ми храмꙋ е҆го въ полꙋдн҄е.
възрѣв же ѻ҆чима свои̑ма. и҆ оу҆зрѣ, и҆ се трїе мꙋжи стоѧ́хꙋ прѧмо е҆мꙋ, и҆ видѣвъ и҆̀ притечѐ въ срѣт́енїе и҆мъ ѿ две́рїи храма е҆го, и҆ поклони́сѧ до землѧ̀,
и҆ рече Ги҃ а҆ще ѻ҆брѣтохъ блⷣгть, пред лицеⷨ твоимъ, не минѝ раба свое̑го,
да сѧ принесетъ вода̀, и҆ ѻ҆мы́ютсѧ ногы ваша. и҆ прохлади́тесѧ поⷣ дꙋ́бомъ.
и҆ принесꙋ̀ хлѣбы да ꙗ҆́сте· И҆ посем̾ мине́те на пꙋть свои е҆гоⷤ‍ⷷ ради съврати́стесѧ сѣмо къ рабꙋ̀ свое̑мꙋ. и҆ рѣша та́ко сътворѝ, ꙗ҆́коже гл҃а·
И҆ потъща́всѧ а҆враа́мъ въ храминꙋ къ са́ррѣ и҆ рече е҆й, оу҆скорѝ взѧ́ти три спꙋ́ды мꙋки чисты, и҆ сътворѝ потре́бники·
И҆ тече а҆враа́мъ въ кра́вы. и҆ поѧ̀ телецъ млаⷣ и҆ до́бръ, и҆ дасть и҆̀ рабꙋ, и҆ оу҆скорѝ пригото́вити е҆̀,
И҆ взѧ масло, и҆ млеко, и҆ телеⷰ‍҇, е҆же пригото́ва, и҆ постави преⷣ ни́ми и҆ ꙗ҆́до́ша, сам же стоѧ́ше преⷣ ними. поⷣ древомъ·
И҆ реко́ста къ немꙋ̀ гд̑ѣ са́рра жена твоѧ̀, ѻ҆н же ѿвѣщавъ рече с҄е въ хра́минѣ·
И рече с҄е ѻ҆бращъсѧ прїидꙋ к тебѣ, ѻ҆ вре́мени семъ въ часѣ, и҆ родиⷮ сн҃ъ са́рра жена твоа̀, са́рра же оуслы́ша преⷣ две́рми храмины сꙋщи за нимъ·
А҆враа́м же и҆ сар̾ра стара бѣста, жи́вши дн҃и мно́гы, и҆ минꙋ́ла бѧше са́рры женскаѧ̀ не́мощъ,
и҆ посмѣѧ́сѧ са́рра гл҃ющи в себѣ, не оу҆бо бы́ло ми доселѣ, се мⷤꙋ мо̏ стаⷬ‍҇·
И҆ рече г҃ь къ а҆враа́мꙋ, чт҄о ꙗ҆ко посмѣѧ́сѧ са́рра въ себѣ гл҃ющи, и҆ а́ще право рождꙋ, а҆́зъ б҄о състарѣ́хсѧ.
е҆да немо́щно е҆сть ѿ б҃а всѧко сло́во, въ се времѧ възвращꙋсѧ̀ въ часѣ. и҆ бꙋ́дет̾ са́ррѣ сн҃ъ·
И҆ ѿвръжесѧ са́рра гл҃ющи, не посмѣѧⷯсѧ, оу҆боѧ бо сѧ, и҆ рече н҄и н҄о посмѣѧ́сѧ,
въста́вши же мꙋжи ѿтꙋдꙋ и҆ ѻ҆брати́ша лица своа̀ къ содо́мѣ, и҆ къ го́морѣ, а҆враа́м же и҆дѧ́ше с ними проводѧ ѧ̀·
Рече же г҃ь, не потаю̀ а҆́зъ ѿ авраа́ма раба мое̑го, е҆же а҆́зъ творю̀,
а҆врааⷨ же бꙋдыѝ бꙋдеⷮ въ ꙗ҆́зыⷦ‍҇ великъ, и҆ многъ· И҆ блⷵвѧтсѧ ѻ҆ неⷨ вси ꙗ҆́зы́ци земнїи҆̀,
вѣмъ оу҆бо ꙗ҆ко скажетъ сн҃омъ свои̑мъ, и҆ домꙋ свое̑мꙋ по себѣ, да сънабдѧ́тъ за́повѣди г҃а б҃а твори́ти правдꙋ и҆ сⷣꙋ· до́ндеже сътвори́тъ г҃ь а҆враа́мꙋ вс҄е е҆ли́ко гл҃а к немꙋ·
И҆ рече г҃ь вопль содо́мскїи, и҆ гомо́рскїи оумно́жисѧ ко мнѣ и҆ грѣсї и҆хъ вели́цы ѕѣло,
съшеⷣ оу҆бо да ви́ждꙋ, а҆ще по во́плю иⷯ, приходѧ́щꙋ къ мнѣ. конча́юⷮсѧ и҆ли н҄и, да разꙋмѣ́ю·
И҆ ѻ҆братившесѧ мꙋжѝ ѿтꙋ́дꙋ, прїидоша въ содо́мъ а҆враа́м же бѧ́ше е҆ще стоѧ преⷣ гм҃ъ·
И҆ пристꙋпивъ а҆враа́мъ рече, погꙋби́ши ли правеⷣнаго съ нечести́выми, и҆ бꙋдетъ правеⷣныи ꙗ҆́ко нечести́выи·
А҆ще е҆сть, н҃, пра́веⷣныхъ въ градѣ погꙋби́ши ли ѧ҆̀, не ѻ҆ста́виши ли всѧкомꙋ градꙋ. н҃. правеⷣныхъ ради, а҆ще сꙋть в немъ,
никакоже сътвори́ши по словесѝ семꙋ, е҆же оу҆бити правеⷣнаго, съ нечести́выми, и҆ бꙋдꙋть правеⷣнїи҆̀ ꙗ҆ко нечести́вїи҆̀, ника́коже т҄ы сꙋдїѧ̀ земли все́й, не сътвори́ти сⷣꙋ·
И҆ рече г҃ь а҆ще ѻ҆брѧщетсѧ въ содо́мѣхъ, н҃. правеⷣныⷯ , ѻставлю весь предѣлъ тѣхъ ради·
И҆ ѿвѣщавъ а҆враа́мъ рече, нн҃ѣ начаⷯ гл҃ати къ г҃ꙋ мое̑мꙋ , а҆́з же е҆смь землѧ̀ и҆ пе́пелъ,
да а҆ще оу҆бꙋ́детъ, ѿ н҃, правеⷣныхъ е҃. погꙋбиши л҄и, м҃е, ради правеⷣныхъ весь граⷣ· И҆ реⷱ‍҇ не погꙋблю̀, аще ѻ҆брѧ́щꙋ т҄ꙋ, м҃е·
И҆ приложѝ е҆ще гл҃ати къ немꙋ. и҆ реⷱ‍҇, аще ѻ҆брѧ́щетсѧ иⷯ т҄ꙋ м҃· И҆ рече, не погꙋблю̀, а҆ще ѻбрѧщⷮꙋсѧ. м҃.
і҆ рече е҆лмаⷤ‍ⷷ г҃и и҆маⷨ гл҃ати, а҆ще ѻ҆брѧ́щетсѧ иⷯ л҃· И҆ рече не погꙋблю̀ л҃, ради·
и҆ рече, да чт҄о е҆ще гл҃ю· г҃и, а҆ще ѻ҆брѧщⷮꙋсѧ иⷯ, к҃· И҆ реⷱ‍҇ не погꙋблю̀. к҃ ради·
И҆ рече, е҆да г҃и чт҄о а҆ще гл҃ю е҆ді́ною е҆ще· А҆ще ѻ҆брѧ́щеⷮсѧ иⷯ т҄ꙋ, і҃· И҆ рече не погꙋблю̀ і҃. раⷣ‍ꙵ
ѿи̑де же г҃ь, ꙗ҆́ко сконча гл҃ѧ къ а҆враа́мꙋ, и҆ а҆враа́мъ ѻ҆брати́сѧ на мѣсто своѐ·
Послије му се јави Господ у равници Мамвријској кад сјеђаше на вратима пред шатором својим у по дне.
Подигавши очи своје погледа, и гле, три човјека, стајаху према њему. И угледавши их потрча им на сусрет испред врата шатора својега, и поклони се до земље;
И рече: Господе, ако сам нашао милост пред тобом, немој проћи слуге својега.
Да вам донесемо мало воде и оперите ноге, те се наслоните мало под овијем дрветом.
И изнијећу мало хљеба, те поткријепите срце своје, па, онда пођите, кад идете поред слуге својега. И рекоше: учини што си казао.
И Аврам отрча у шатор к Сари, и рече: брже замијеси три копање бијелога брашна, и испеци погаче.
Па отрча ка говедима и ухвати теле младо и добро, и даде га момку да га брже зготови.
Па онда изнесе масла, и млијека и теле које бјеше зготовио, и постави им, а сам стајаше пред њима под дрветом докле јеђаху.
И они му рекоше: гдје је Сара жена твоја? А он рече: ено је под шатором.
А један између њих рече: до године у ово доба опет ћу доћи к теби, а Сара ће жена твоја имати сина. А Сара слушаше на вратима од шатора иза њега.
А Аврам и Сара бијаху стари и временити, и у Саре бјеше престало што бива у жена.
За то се насмија Сара у себи говорећи: по што сам остарјела, сад ли ће ми доћи радост? а и господар ми је стар.
Тада рече Господ Авраму: што се смије Сара говорећи: истина ли је да ћу родити кад сам остарјела?
Има ли што тешко Господу? До године у ово доба опет ћу доћи к теби, а Сара ће имати сина.
А Сара удари у бах говорећи: нијесам се смијала, Јер се уплаши. Али он рече: није истина, него си се смијала.
По том усташе људи оданде, и пођоше пут Содома; и Аврам пође с њима да их испрати.
А Господ рече: како бих тајио од Аврама шта ћу учинити,
Кад ће од Аврама постати велик и силан народ, и у њему ће се благословити сви народи на земљи
Јер знам да ће заповједити синовима својим и дому својему након себе да се држе путова Господњих и да чине што је право и добро, да би Господ навршио на Авраму што му је обећао.
И рече Господ: вика је у Содому и Гомору велика и гријех је њихов грдан.
За то ћу сићи да видим еда ли све чине као што вика дође преда ме; ако ли није тако, да знам.
И људи окренувши се пођоше пут Содома; али Аврам још стајаше пред Господом,
И приступив Аврам рече: хоћеш ли погубити и праведнога с неправедни?
Може бити да има педесет праведника у граду; хоћеш ли и њих погубити, и не ћеш опростити мјесту за онијех педесет праведника што су у њему?
Немој то чинити, ни губити праведника с неправедником, да буде праведнику као и неправеднику; немој; еда ли судија цијеле земље не ће судити право?
И рече Господ: ако нађем у Содому педесет праведника у граду, опростићу цијелом мјесту њих ради.
А Аврам одговори и рече: гле, сада бих проговорио Господу, ако и јесам прах и пепео.
Може бити праведника педесет мање пет, хоћеш ли за овијех пет затрти сав град? Одговори: не ћу, ако нађем четрдесет и пет.
И стаде даље говорити, и рече: може бити да ће се наћи четрдесет. Рече: не ћу ради онијех четрдесет.
По том рече: немој се гњевити, Господе, што ћу рећи; може бити да ће се наћи тридесет. И рече: не ћу, ако нађем тридесет.
Опет рече: гле, сада бих проговорио Господу; може бити да ће се наћи двадесет. Рече: не ћу их погубити за онијех двадесет.
Најпослије рече: немој се гњевити, Господе, што ћу још једном проговорити; може бити да ће се наћи десет. Рече: не ћу их погубити ради онијех десет.
И Господ отиде свршивши разговор с Аврамом; а Аврам се врати на своје мјесто.
И яви му се Богъ кодъ дуба Мамрійска седећем' у полдне предъ враты сѣнице свое.
Кад' погледи очима своима и види‚ гле! три мужа стояше предъ ньимъ; па видећи притрчи имъ на срѣтенѣ отъ врата сѣнице свое, и поклонисе до землѣ,
и рекне: Господе! ако имамъ наклоность предъ тобомъ, не мимоиђи слугу твога;
нека се донесе вода, и оперу ноге ваше, и расхладитесе подъ дрветомъ;
и донећу хлѣбъ да єдете, па потомъ ћете поћи на путъ свой, рад’ кога се уклонисте къ слуги вашему. И рекоше: учини тако, као што си говоріо.
И похити Авраамъ у сѣницу къ Сарри, па іой рекне: брже замѣси три мѣре чиста брашна, те умѣси плетице.
А Авраамъ отрчи међу краве, и узме теле младо и здраво, па даде слуги своме, да га што пре сготови.
И узме масло и млеко и теле, кое сготови, пакъ изнесоше имъ, те єдоше, а самъ стая подъ дрветомъ предъ ньима.
И рече му: гдѣ ти є Сарра жена твоя; а онъ отговоривши рече: ено є у сѣницы.
А онъ рече: ево ћу я у повратку доћи къ теби у ово доба и часъ, и Сарра жена твоя родиће сына. А Сарра, стоећи предъ враты сѣнице, чуе то;
Аврамъ пакъ и Сарра стари бяху, и оматоривши престаше Сарри бывати женска,
па се Сарра насмѣе у себи говорећи: не бяше ми све досад’, а и Господаръ ми остари.
И рече Господъ Аврааму: што се насмѣя Сарра у себи говорећи: заиста ли ћу родити? та остарила самь я.
Еда ли ће изнемоћи у Бога слово? у ово доба и часъ вратићусе къ теби, и у Сарре быће сынъ,
А Сарра отрыцаше говорећи: нисамь се насмеяла, єръ се бояла. И рече іой не, но; насмѣала си се.
И уставши отуда мужеви‚ погледе на лице Содона и Гомора; а Авраамъ иђаше съ ньима пратећи ихь.
И рече Господъ: Еда ли ћу я утаити отъ Авраама слуге Мога она, коя Я чинимъ?
та Авраамъ ће растећи быти народъ великъ и многъ, и по нѣму благословитисе сви народи земни.
Єръ знамъ‚ да ѣе заповѣдити сыновма своима и дому своме по себи, хранити путове Господнѣ, творити правду и судъ, како да наведе Господъ на Авраама сва, коя му є говоріо.
И рече Господъ: вика Содомока и Гоморрска умножисе къ мени, и грѣси ньихови врло су велики.
Сићићу дакле и видити, да ли быва по вики ньиховой долазећой къ Мени; да ли не, да дознамъ.
И кренувшисе мужеви отуда дођу у Содомъ; а Авраамъ іоште бяше стоећи предъ Господемъ.
И приближившисе Авраамъ рече: хоћешь ли погубити праведнога съ нечестивымъ‚ па ће быти праведникъ као нечестивый?
Ако буде петдесетъ праведника' у граду, хоћешь ли погубити? нећешь ли поштедити сво мѣсто ради петдесетъ праведника', ако ихъ буде у нѣму?
Никако Ты учинити нећешь по той рѣчи‚ да убіешь праведника съ нечестивымъ, па да буде праведникъ као нечестивый никако; кой судишъ свой земльи, нећешь ли учинити судъ?
А Господъ рече: ако буде у Содому граду петдесетъ праведника’, оставићу цѣо градъ и сво мѣсто ньихъ ради.
Авраамъ отговори и рекне: већь самь почео бесѣдити Господу моме, а я самь земля и пепео;
ако ли се смая брой петдесетъ праведника' на четрдесетъ петъ хоѣешь ли погубити и съ овыма четрдесетъ петъ савъ градъ? И рече: нећу погубити, ако нађемъ тамо четрдесеть петъ.
И дода іошт’ говорити му, па рече: ако ли се нађу тамо четрдесетъ? И рече: ни рад’ четрдесетъ нећу погубити.
И рече: шта, Господе, да рекнемъ, и тридесетъ ако се тамо нађу? И рече: нећу погубити сбогъ тридесетъ.
И рече: кад' имамъ говорити Господу; ако ли се тамо нађу двадесетъ. И рече: нећу погубити, ако се нађу тамо двадесеть.
И рече: шта, Господе, ако рекнемъ іошт' едаредъ? ако ли се нађу тамо 'десетъ? И рече: нећу погубити рад’ десетъ.
И отиде Господъ‚ еръ преста говорити Аврааму; а Авраамъ вратисе на свое мѣсто.
Претходна глава
Следећа глава