18.1
18.2
18.3
18.4
18.5
18.6
18.7
18.8
18.9
18.10
18.11
18.12
18.13
18.14
18.15
18.16
18.17
18.18
18.19
18.20
18.21
18.22
18.23
18.24
18.25
18.26
18.27
18.28
18.29
18.30
18.31
18.32
18.33
Послије му се јави Господ у равници Мамвријској кад сјеђаше на вратима пред шатором својим у по дне.
Подигавши очи своје погледа, и гле, три човјека, стајаху према њему. И угледавши их потрча им на сусрет испред врата шатора својега, и поклони се до земље;
И рече: Господе, ако сам нашао милост пред тобом, немој проћи слуге својега.
Да вам донесемо мало воде и оперите ноге, те се наслоните мало под овијем дрветом.
И изнијећу мало хљеба, те поткријепите срце своје, па, онда пођите, кад идете поред слуге својега. И рекоше: учини што си казао.
И Аврам отрча у шатор к Сари, и рече: брже замијеси три копање бијелога брашна, и испеци погаче.
Па отрча ка говедима и ухвати теле младо и добро, и даде га момку да га брже зготови.
Па онда изнесе масла, и млијека и теле које бјеше зготовио, и постави им, а сам стајаше пред њима под дрветом докле јеђаху.
И они му рекоше: гдје је Сара жена твоја? А он рече: ено је под шатором.
А један између њих рече: до године у ово доба опет ћу доћи к теби, а Сара ће жена твоја имати сина. А Сара слушаше на вратима од шатора иза њега.
А Аврам и Сара бијаху стари и временити, и у Саре бјеше престало што бива у жена.
За то се насмија Сара у себи говорећи: по што сам остарјела, сад ли ће ми доћи радост? а и господар ми је стар.
Тада рече Господ Авраму: што се смије Сара говорећи: истина ли је да ћу родити кад сам остарјела?
Има ли што тешко Господу? До године у ово доба опет ћу доћи к теби, а Сара ће имати сина.
А Сара удари у бах говорећи: нијесам се смијала, Јер се уплаши. Али он рече: није истина, него си се смијала.
По том усташе људи оданде, и пођоше пут Содома; и Аврам пође с њима да их испрати.
А Господ рече: како бих тајио од Аврама шта ћу учинити,
Кад ће од Аврама постати велик и силан народ, и у њему ће се благословити сви народи на земљи
Јер знам да ће заповједити синовима својим и дому својему након себе да се држе путова Господњих и да чине што је право и добро, да би Господ навршио на Авраму што му је обећао.
И рече Господ: вика је у Содому и Гомору велика и гријех је њихов грдан.
За то ћу сићи да видим еда ли све чине као што вика дође преда ме; ако ли није тако, да знам.
И људи окренувши се пођоше пут Содома; али Аврам још стајаше пред Господом,
И приступив Аврам рече: хоћеш ли погубити и праведнога с неправедни?
Може бити да има педесет праведника у граду; хоћеш ли и њих погубити, и не ћеш опростити мјесту за онијех педесет праведника што су у њему?
Немој то чинити, ни губити праведника с неправедником, да буде праведнику као и неправеднику; немој; еда ли судија цијеле земље не ће судити право?
И рече Господ: ако нађем у Содому педесет праведника у граду, опростићу цијелом мјесту њих ради.
А Аврам одговори и рече: гле, сада бих проговорио Господу, ако и јесам прах и пепео.
Може бити праведника педесет мање пет, хоћеш ли за овијех пет затрти сав град? Одговори: не ћу, ако нађем четрдесет и пет.
И стаде даље говорити, и рече: може бити да ће се наћи четрдесет. Рече: не ћу ради онијех четрдесет.
По том рече: немој се гњевити, Господе, што ћу рећи; може бити да ће се наћи тридесет. И рече: не ћу, ако нађем тридесет.
Опет рече: гле, сада бих проговорио Господу; може бити да ће се наћи двадесет. Рече: не ћу их погубити за онијех двадесет.
Најпослије рече: немој се гњевити, Господе, што ћу још једном проговорити; може бити да ће се наћи десет. Рече: не ћу их погубити ради онијех десет.
И Господ отиде свршивши разговор с Аврамом; а Аврам се врати на своје мјесто.
Ꙗ҆ви́сѧ же є҆мꙋ̀ бг҃ъ ᲂу҆ дꙋ́ба мамврі́йска, сѣдѧ́щꙋ є҆мꙋ̀ пред̾ две́рьми сѣ́ни своеѧ̀ въ полꙋ́дни.
Воззрѣ́въ же ѻ҆чи́ма свои́ма, ви́дѣ, и҆ сѐ, трїѐ мꙋ́жїе стоѧ́хꙋ над̾ ни́мъ: и҆ ви́дѣвъ притечѐ въ срѣ́тенїе и҆̀мъ ѿ две́рїй сѣ́ни своеѧ̀: и҆ поклони́сѧ до землѝ
и҆ речѐ: гдⷭ҇и, а҆́ще ᲂу҆̀бо ѡ҆брѣто́хъ блгⷣть пред̾ тобо́ю, не минѝ раба̀ твоегѡ̀:
да принесе́тсѧ вода̀ и҆ ѡ҆мы́ютсѧ но́ги ва́ши, и҆ прохладите́сѧ под̾ дре́вомъ:
и҆ принесꙋ̀ хлѣ́бъ, да ꙗ҆́сте, и҆ посе́мъ по́йдете въ пꙋ́ть сво́й, є҆гѡ́же ра́ди ᲂу҆клони́стесѧ къ рабꙋ̀ ва́шемꙋ. И҆ реко́ша: та́кѡ сотворѝ, ꙗ҆́коже глаго́лалъ є҆сѝ.
И҆ потща́сѧ а҆враа́мъ въ сѣ́нь къ са́ррѣ и҆ речѐ є҆́й: ᲂу҆скорѝ и҆ смѣсѝ трѝ мѣ̑ры мꙋкѝ чи́сты, и҆ сотворѝ потре́бники.
И҆ течѐ а҆враа́мъ ко кра́вамъ, и҆ взѧ̀ тельца̀ мла́да и҆ добра̀, и҆ дадѐ рабꙋ̀, и҆ ᲂу҆скорѝ пригото́вити є҆̀.
И҆ взѧ̀ ма́сло, и҆ млеко̀, и҆ тельца̀, є҆го́же пригото́ва: и҆ предложѝ и҆̀мъ, и҆ ꙗ҆до́ша: са́мъ же стоѧ́ше пред̾ ни́ми под̾ дре́вомъ.
Рече́ же къ немꙋ̀: гдѣ̀ са́рра жена̀ твоѧ̀; Ѻ҆́нъ же ѿвѣща́въ, речѐ: сѐ, въ сѣ́ни.
Рече́ же: (сѐ) возвраща́ѧсѧ прїидꙋ̀ къ тебѣ̀ во вре́мѧ сїѐ въ часы̀, и҆ роди́тъ сы́на са́рра жена̀ твоѧ̀. Са́рра же ᲂу҆слы́ша пред̾ две́рьми сѣ́ни сꙋ́щи за ни́мъ.
А҆враа́мъ же и҆ са́рра ста̑ра (бѣ́ста,) заматерѣ̑вшаѧ во дне́хъ: и҆ преста́ша са́ррѣ быва́ти жє́нскаѧ.
Разсмѣѧ́сѧ же са́рра въ себѣ̀, глаго́лющи: не ᲂу҆̀ бы́ло мѝ ᲂу҆́бѡ досе́лѣ, господи́нъ же мо́й ста́ръ.
И҆ речѐ гдⷭ҇ь ко а҆враа́мꙋ: что̀ ꙗ҆́кѡ разсмѣѧ́сѧ са́рра въ себѣ̀, глаго́лющи: є҆да̀ и҆́стиннѡ рождꙋ̀; а҆́зъ же состарѣ́хсѧ.
Є҆да̀ и҆знемо́жетъ ᲂу҆ бг҃а сло́во; въ сїѐ вре́мѧ возвращꙋ́сѧ къ тебѣ̀ въ часы̀, и҆ бꙋ́детъ са́ррѣ сы́нъ.
Ѿрече́сѧ же са́рра, глаго́лющи: не разсмѣѧ́хсѧ: ᲂу҆боѧ́сѧ бо. И҆ речѐ є҆́й: нѝ, но разсмѣѧ́ласѧ є҆сѝ.
Воста́вше же ѿтꙋ́дꙋ мꙋ́жїе, воззрѣ́ша на лицѐ содо́ма и҆ гомо́рра: а҆враа́мъ же и҆дѧ́ше съ ни́ми, провожда́ѧ и҆̀хъ.
Гдⷭ҇ь же речѐ: є҆да̀ ᲂу҆таю̀ а҆́зъ ѿ а҆враа́ма раба̀ моегѡ̀, ꙗ҆̀же а҆́зъ творю̀;
А҆враа́мъ же быва́ѧ бꙋ́детъ въ ꙗ҆зы́къ вели́къ и҆ мно́гъ, и҆ блгⷭ҇вѧ́тсѧ ѡ҆ не́мъ всѝ ꙗ҆зы́цы земні́и:
вѣ́мъ бо, ꙗ҆́кѡ заповѣ́сть сынѡ́мъ свои̑мъ и҆ до́мꙋ своемꙋ̀ по себѣ̀, и҆ сохранѧ́тъ пꙋти̑ гдⷭ҇ни твори́ти пра́вдꙋ и҆ сꙋ́дъ, ꙗ҆́кѡ да наведе́тъ гдⷭ҇ь на а҆враа́ма всѧ̑, є҆ли̑ка гл҃а къ немꙋ̀.
Рече́ же гдⷭ҇ь: во́пль содо́мскїй и҆ гомо́ррскїй ᲂу҆мно́жисѧ ко мнѣ̀, и҆ грѣсѝ и҆́хъ вели́цы ѕѣлѡ̀:
соше́дъ ᲂу҆̀бо ᲂу҆зрю̀, а҆́ще по во́плю и҆́хъ грѧдꙋ́щемꙋ ко мнѣ̀ соверша́ютсѧ: а҆́ще же нѝ, да разꙋмѣ́ю.
И҆ ѡ҆брати́вшесѧ ѿтꙋ́дꙋ мꙋ́жїе, прїидо́ша въ содо́мъ: а҆враа́мъ же є҆щѐ бѧ́ше стоѧ́й пред̾ гдⷭ҇емъ.
И҆ прибли́живсѧ а҆враа́мъ, речѐ: погꙋби́ши ли првⷣнаго съ нечести́вымъ, и҆ бꙋ́детъ првⷣникъ ꙗ҆́кѡ нечести́вый;
а҆́ще бꙋ́дꙋтъ пѧтьдесѧ́тъ првⷣницы во гра́дѣ, погꙋби́ши ли ѧ҆̀; не пощади́ши ли всегѡ̀ мѣ́ста пѧти́десѧти ра́ди првⷣныхъ, а҆́ще бꙋ́дꙋтъ въ не́мъ;
ника́коже ты̀ сотвори́ши по глаго́лꙋ семꙋ̀, є҆́же ᲂу҆би́ти првⷣника съ нечести́вымъ, и҆ бꙋ́детъ првⷣникъ ꙗ҆́кѡ нечести́вый: ника́коже, сꙋдѧ́й все́й землѝ, не сотвори́ши ли сꙋда̀;
Рече́ же гдⷭ҇ь: а҆́ще бꙋ́дꙋтъ въ содо́мѣхъ пѧтьдесѧ́тъ првⷣницы во гра́дѣ, ѡ҆ста́влю ве́сь гра́дъ и҆ всѐ мѣ́сто и҆́хъ ра́ди.
И҆ ѿвѣща́въ а҆враа́мъ, речѐ: нн҃ѣ нача́хъ глаго́лати ко гдⷭ҇ꙋ моемꙋ̀, а҆́зъ же є҆́смь землѧ̀ и҆ пе́пелъ:
а҆́ще же ᲂу҆ма́лѧтсѧ пѧтьдесѧ́тъ првⷣницы въ четы́редесѧть пѧ́ть, погꙋби́ши ли четы́редесѧти пѧти́хъ ра́ди ве́сь гра́дъ; И҆ речѐ: не погꙋблю̀, а҆́ще ѡ҆брѧ́щꙋ та́мѡ четы́редесѧть пѧ́ть.
И҆ приложѝ є҆щѐ глаго́лати къ немꙋ̀, и҆ речѐ: а҆́ще же ѡ҆брѧ́щꙋтсѧ та́мѡ четы́редесѧть; И҆ речѐ: не погꙋблю̀ ра́ди четы́редесѧти.
И҆ речѐ: что̀, гдⷭ҇и, а҆́ще возглаго́лю; а҆́ще же ѡ҆брѧ́щетсѧ та́мѡ три́десѧть; И҆ речѐ: не погꙋблю̀ три́десѧтихъ ра́ди.
И҆ речѐ: поне́же и҆́мамъ глаго́лати ко гдⷭ҇ꙋ: а҆́ще же ѡ҆брѧ́щꙋтсѧ та́мѡ два́десѧть; И҆ речѐ: не погꙋблю̀, а҆́ще ѡ҆брѧ́щꙋтсѧ та́мѡ два́десѧть.
И҆ речѐ: что̀, гдⷭ҇и, а҆́ще возглаго́лю є҆щѐ є҆ди́ною; а҆́ще же ѡ҆брѧ́щꙋтсѧ та́мѡ де́сѧть; И҆ речѐ: не погꙋблю̀ десѧти́хъ ра́ди.
Ѿи́де же гдⷭ҇ь, ꙗ҆́кѡ преста̀ гл҃ѧ ко а҆враа́мꙋ: и҆ а҆враа́мъ возврати́сѧ на мѣ́сто своѐ.
Претходна глава
Следећа глава