18.1
18.2
18.3
18.4
18.5
18.6
18.7
18.8
18.9
18.10
18.11
18.12
18.13
18.14
18.15
18.16
18.17
18.18
18.19
18.20
18.21
18.22
18.23
18.24
18.25
18.26
18.27
18.28
18.29
18.30
18.31
18.32
18.33
И яви му се Богъ кодъ дуба Мамрійска седећем' у полдне предъ враты сѣнице свое.
Кад' погледи очима своима и види‚ гле! три мужа стояше предъ ньимъ; па видећи притрчи имъ на срѣтенѣ отъ врата сѣнице свое, и поклонисе до землѣ,
и рекне: Господе! ако имамъ наклоность предъ тобомъ, не мимоиђи слугу твога;
нека се донесе вода, и оперу ноге ваше, и расхладитесе подъ дрветомъ;
и донећу хлѣбъ да єдете, па потомъ ћете поћи на путъ свой, рад’ кога се уклонисте къ слуги вашему. И рекоше: учини тако, као што си говоріо.
И похити Авраамъ у сѣницу къ Сарри, па іой рекне: брже замѣси три мѣре чиста брашна, те умѣси плетице.
А Авраамъ отрчи међу краве, и узме теле младо и здраво, па даде слуги своме, да га што пре сготови.
И узме масло и млеко и теле, кое сготови, пакъ изнесоше имъ, те єдоше, а самъ стая подъ дрветомъ предъ ньима.
И рече му: гдѣ ти є Сарра жена твоя; а онъ отговоривши рече: ено є у сѣницы.
А онъ рече: ево ћу я у повратку доћи къ теби у ово доба и часъ, и Сарра жена твоя родиће сына. А Сарра, стоећи предъ враты сѣнице, чуе то;
Аврамъ пакъ и Сарра стари бяху, и оматоривши престаше Сарри бывати женска,
па се Сарра насмѣе у себи говорећи: не бяше ми све досад’, а и Господаръ ми остари.
И рече Господъ Аврааму: што се насмѣя Сарра у себи говорећи: заиста ли ћу родити? та остарила самь я.
Еда ли ће изнемоћи у Бога слово? у ово доба и часъ вратићусе къ теби, и у Сарре быће сынъ,
А Сарра отрыцаше говорећи: нисамь се насмеяла, єръ се бояла. И рече іой не, но; насмѣала си се.
И уставши отуда мужеви‚ погледе на лице Содона и Гомора; а Авраамъ иђаше съ ньима пратећи ихь.
И рече Господъ: Еда ли ћу я утаити отъ Авраама слуге Мога она, коя Я чинимъ?
та Авраамъ ће растећи быти народъ великъ и многъ, и по нѣму благословитисе сви народи земни.
Єръ знамъ‚ да ѣе заповѣдити сыновма своима и дому своме по себи, хранити путове Господнѣ, творити правду и судъ, како да наведе Господъ на Авраама сва, коя му є говоріо.
И рече Господъ: вика Содомока и Гоморрска умножисе къ мени, и грѣси ньихови врло су велики.
Сићићу дакле и видити, да ли быва по вики ньиховой долазећой къ Мени; да ли не, да дознамъ.
И кренувшисе мужеви отуда дођу у Содомъ; а Авраамъ іоште бяше стоећи предъ Господемъ.
И приближившисе Авраамъ рече: хоћешь ли погубити праведнога съ нечестивымъ‚ па ће быти праведникъ као нечестивый?
Ако буде петдесетъ праведника' у граду, хоћешь ли погубити? нећешь ли поштедити сво мѣсто ради петдесетъ праведника', ако ихъ буде у нѣму?
Никако Ты учинити нећешь по той рѣчи‚ да убіешь праведника съ нечестивымъ, па да буде праведникъ као нечестивый никако; кой судишъ свой земльи, нећешь ли учинити судъ?
А Господъ рече: ако буде у Содому граду петдесетъ праведника’, оставићу цѣо градъ и сво мѣсто ньихъ ради.
Авраамъ отговори и рекне: већь самь почео бесѣдити Господу моме, а я самь земля и пепео;
ако ли се смая брой петдесетъ праведника' на четрдесетъ петъ хоѣешь ли погубити и съ овыма четрдесетъ петъ савъ градъ? И рече: нећу погубити, ако нађемъ тамо четрдесеть петъ.
И дода іошт’ говорити му, па рече: ако ли се нађу тамо четрдесетъ? И рече: ни рад’ четрдесетъ нећу погубити.
И рече: шта, Господе, да рекнемъ, и тридесетъ ако се тамо нађу? И рече: нећу погубити сбогъ тридесетъ.
И рече: кад' имамъ говорити Господу; ако ли се тамо нађу двадесетъ. И рече: нећу погубити, ако се нађу тамо двадесеть.
И рече: шта, Господе, ако рекнемъ іошт' едаредъ? ако ли се нађу тамо 'десетъ? И рече: нећу погубити рад’ десетъ.
И отиде Господъ‚ еръ преста говорити Аврааму; а Авраамъ вратисе на свое мѣсто.
וַיֵּרָ֤א אֵלָיו֙ יְהוָ֔ה בְּאֵלֹנֵ֖י מַמְרֵ֑א וְה֛וּא יֹשֵׁ֥ב פֶּֽתַח־הָאֹ֖הֶל כְּחֹ֥ם הַיֹּֽום׃
וַיִּשָּׂ֤א עֵינָיו֙ וַיַּ֔רְא וְהִנֵּה֙ שְׁלֹשָׁ֣ה אֲנָשִׁ֔ים נִצָּבִ֖ים עָלָ֑יו וַיַּ֗רְא וַיָּ֤רָץ לִקְרָאתָם֙ מִפֶּ֣תַח הָאֹ֔הֶל וַיִּשְׁתַּ֖חוּ אָֽרְצָה׃
וַיֹּאמַ֑ר אֲדֹנָ֗י אִם־נָ֨א מָצָ֤אתִי חֵן֙ בְּעֵינֶ֔יךָ אַל־נָ֥א תַעֲבֹ֖ר מֵעַ֥ל עַבְדֶּֽךָ׃
יֻקַּֽח־נָ֣א מְעַט־מַ֔יִם וְרַחֲצ֖וּ רַגְלֵיכֶ֑ם וְהִֽשָּׁעֲנ֖וּ תַּ֥חַת הָעֵֽץ׃
וְאֶקְחָ֨ה פַת־לֶ֜חֶם וְסַעֲד֤וּ לִבְּכֶם֙ אַחַ֣ר תַּעֲבֹ֔רוּ כִּֽי־עַל־כֵּ֥ן עֲבַרְתֶּ֖ם עַֽל־עַבְדְּכֶ֑ם וַיֹּ֣אמְר֔וּ כֵּ֥ן תַּעֲשֶׂ֖ה כַּאֲשֶׁ֥ר דִּבַּֽרְתָּ׃
וַיְמַהֵ֧ר אַבְרָהָ֛ם הָאֹ֖הֱלָה אֶל־שָׂרָ֑ה וַיֹּ֗אמֶר מַהֲרִ֞י שְׁלֹ֤שׁ סְאִים֙ קֶ֣מַח סֹ֔לֶת ל֖וּשִׁי וַעֲשִׂ֥י עֻגֹֽות׃
וְאֶל־הַבָּקָ֖ר רָ֣ץ אַבְרָהָ֑ם וַיִּקַּ֨ח בֶּן־בָּקָ֜ר רַ֤ךְ וָטֹוב֙ וַיִּתֵּ֣ן אֶל־הַנַּ֔עַר וַיְמַהֵ֖ר לַעֲשֹׂ֥ות אֹתֹֽו׃
וַיִּקַּ֨ח חֶמְאָ֜ה וְחָלָ֗ב וּבֶן־הַבָּקָר֙ אֲשֶׁ֣ר עָשָׂ֔ה וַיִּתֵּ֖ן לִפְנֵיהֶ֑ם וְהֽוּא־עֹמֵ֧ד עֲלֵיהֶ֛ם תַּ֥חַת הָעֵ֖ץ וַיֹּאכֵֽלוּ׃
וַיֹּאמְר֣וּ אֵׄלָ֔ׄיׄוׄ אַיֵּ֖ה שָׂרָ֣ה אִשְׁתֶּ֑ךָ וַיֹּ֖אמֶר הִנֵּ֥ה בָאֹֽהֶל׃
וַיֹּ֗אמֶר שֹׁ֣וב אָשׁ֤וּב אֵלֶ֙יךָ֙ כָּעֵ֣ת חַיָּ֔ה וְהִנֵּה־בֵ֖ן לְשָׂרָ֣ה אִשְׁתֶּ֑ךָ וְשָׂרָ֥ה שֹׁמַ֛עַת פֶּ֥תַח הָאֹ֖הֶל וְה֥וּא אַחֲרָֽיו׃
וְאַבְרָהָ֤ם וְשָׂרָה֙ זְקֵנִ֔ים בָּאִ֖ים בַּיָּמִ֑ים חָדַל֙ לִהְיֹ֣ות לְשָׂרָ֔ה אֹ֖רַח כַּנָּשִֽׁים׃
וַתִּצְחַ֥ק שָׂרָ֖ה בְּקִרְבָּ֣הּ לֵאמֹ֑ר אַחֲרֵ֤י בְלֹתִי֙ הֽ͏ָיְתָה־לִּ֣י עֶדְנָ֔ה וֽ͏ַאדֹנִ֖י זָקֵֽן׃
וַיֹּ֥אמֶר יְהוָ֖ה אֶל־אַבְרָהָ֑ם לָ֣מָּה זֶּה֩ צָחֲקָ֨ה שָׂרָ֜ה לֵאמֹ֗ר הַאַ֥ף אֻמְנָ֛ם אֵלֵ֖ד וַאֲנִ֥י זָקַֽנְתִּי׃
הֲיִפָּלֵ֥א מֵיְהוָ֖ה דָּבָ֑ר לַמֹּועֵ֞ד אָשׁ֥וּב אֵלֶ֛יךָ כָּעֵ֥ת חַיָּ֖ה וּלְשָׂרָ֥ה בֵֽן׃
וַתְּכַחֵ֨שׁ שָׂרָ֧ה ׀ לֵאמֹ֛ר לֹ֥א צָחַ֖קְתִּי כִּ֣י ׀ יָרֵ֑אָה וַיֹּ֥אמֶר ׀ לֹ֖א כִּ֥י צָחָֽקְתְּ׃
וַיָּקֻ֤מוּ מִשָּׁם֙ הֽ͏ָאֲנָשִׁ֔ים וַיַּשְׁקִ֖פוּ עַל־פְּנֵ֣י סְדֹ֑ם וְאַ֨בְרָהָ֔ם הֹלֵ֥ךְ עִמָּ֖ם לְשַׁלְּחָֽם׃
וַֽיהֹוָ֖ה אָמָ֑ר הֽ͏ַמְכַסֶּ֤ה אֲנִי֙ מֽ͏ֵאַבְרָהָ֔ם אֲשֶׁ֖ר אֲנִ֥י עֹשֶֽׂה׃
וְאַ֨בְרָהָ֔ם הָיֹ֧ו יִֽהְיֶ֛ה לְגֹ֥וי גָּדֹ֖ול וְעָצ֑וּם וְנִ֨בְרְכוּ בֹ֔ו כֹּ֖ל גֹּויֵ֥י הָאָֽרֶץ׃
כִּ֣י יְדַעְתִּ֗יו לְמַעַן֩ אֲשֶׁ֨ר יְצַוֶּ֜ה אֶת־בָּנָ֤יו וְאֶת־בֵּיתֹו֙ אַחֲרָ֔יו וְשָֽׁמְרוּ֙ דֶּ֣רֶךְ יְהוָ֔ה לַעֲשֹׂ֥ות צְדָקָ֖ה וּמִשְׁפָּ֑ט לְמַ֗עַן הָבִ֤יא יְהוָה֙ עַל־אַבְרָהָ֔ם אֵ֥ת אֲשֶׁר־דִּבֶּ֖ר עָלָֽיו׃
וַיֹּ֣אמֶר יְהוָ֔ה זַעֲקַ֛ת סְדֹ֥ם וַעֲמֹרָ֖ה כִּי־רָ֑בָּה וְחַ֨טָּאתָ֔ם כִּ֥י כָבְדָ֖ה מְאֹֽד׃
אֵֽרֲדָה־נָּ֣א וְאֶרְאֶ֔ה הַכְּצַעֲקָתָ֛הּ הַבָּ֥אָה אֵלַ֖י עָשׂ֣וּ ׀ כָּלָ֑ה וְאִם־לֹ֖א אֵדָֽעָה׃
וַיִּפְנ֤וּ מִשָּׁם֙ הֽ͏ָאֲנָשִׁ֔ים וַיֵּלְכ֖וּ סְדֹ֑מָה וְאַ֨בְרָהָ֔ם עֹודֶ֥נּוּ עֹמֵ֖ד לִפְנֵ֥י יְהוָֽה׃
וַיִּגַּ֥שׁ אַבְרָהָ֖ם וַיֹּאמַ֑ר הַאַ֣ף תִּסְפֶּ֔ה צַדִּ֖יק עִם־רָשָֽׁע׃
אוּלַ֥י יֵ֛שׁ חֲמִשִּׁ֥ים צַדִּיקִ֖ם בְּתֹ֣וךְ הָעִ֑יר הַאַ֤ף תִּסְפֶּה֙ וְלֹא־תִשָּׂ֣א לַמָּקֹ֔ום לְמַ֛עַן חֲמִשִּׁ֥ים הַצַּדִּיקִ֖ם אֲשֶׁ֥ר בְּקִרְבָּֽהּ׃
חָלִ֨לָה לְּךָ֜ מֵעֲשֹׂ֣ת ׀ כַּדָּבָ֣ר הַזֶּ֗ה לְהָמִ֤ית צַדִּיק֙ עִם־רָשָׁ֔ע וְהָיָ֥ה כַצַּדִּ֖יק כָּרָשָׁ֑ע חָלִ֣לָה לָּ֔ךְ הֲשֹׁפֵט֙ כָּל־הָאָ֔רֶץ לֹ֥א יַעֲשֶׂ֖ה מִשְׁפָּֽט׃
וַיֹּ֣אמֶר יְהוָ֔ה אִם־אֶמְצָ֥א בִסְדֹ֛ם חֲמִשִּׁ֥ים צַדִּיקִ֖ם בְּתֹ֣וךְ הָעִ֑יר וְנָשָׂ֥אתִי לְכָל־הַמָּקֹ֖ום בַּעֲבוּרָֽם׃
וַיַּ֥עַן אַבְרָהָ֖ם וַיֹּאמַ֑ר הִנֵּה־נָ֤א הֹואַ֙לְתִּי֙ לְדַבֵּ֣ר אֶל־אֲדֹנָ֔י וְאָנֹכִ֖י עָפָ֥ר וָאֵֽפֶר׃
א֠וּלַי יַחְסְר֞וּן חֲמִשִּׁ֤ים הַצַּדִּיקִם֙ חֲמִשָּׁ֔ה הֲתַשְׁחִ֥ית בַּחֲמִשָּׁ֖ה אֶת־כָּל־הָעִ֑יר וַיֹּ֙אמֶר֙ לֹ֣א אַשְׁחִ֔ית אִם־אֶמְצָ֣א שָׁ֔ם אַרְבָּעִ֖ים וַחֲמִשָּֽׁה׃
וַיֹּ֨סֶף עֹ֜וד לְדַבֵּ֤ר אֵלָיו֙ וַיֹּאמַ֔ר אוּלַ֛י יִמָּצְא֥וּן שָׁ֖ם אַרְבָּעִ֑ים וַיֹּ֙אמֶר֙ לֹ֣א אֽ͏ֶעֱשֶׂ֔ה בַּעֲב֖וּר הָאַרְבָּעִֽים׃
וַ֠יֹּאמֶר אַל־נָ֞א יִ֤חַר לֽ͏ַאדֹנָי֙ וַאֲדַבֵּ֔רָה אוּלַ֛י יִמָּצְא֥וּן שָׁ֖ם שְׁלֹשִׁ֑ים וַיֹּ֙אמֶר֙ לֹ֣א אֽ͏ֶעֱשֶׂ֔ה אִם־אֶמְצָ֥א שָׁ֖ם שְׁלֹשִֽׁים׃
וַיֹּ֗אמֶר הִנֵּֽה־נָ֤א הֹואַ֙לְתִּי֙ לְדַבֵּ֣ר אֶל־אֲדֹנָ֔י אוּלַ֛י יִמָּצְא֥וּן שָׁ֖ם עֶשְׂרִ֑ים וַיֹּ֙אמֶר֙ לֹ֣א אַשְׁחִ֔ית בַּעֲב֖וּר הֽ͏ָעֶשְׂרִֽים׃
וַ֠יֹּאמֶר אַל־נָ֞א יִ֤חַר לַֽאדֹנָי֙ וַאֲדַבְּרָ֣ה אַךְ־הַפַּ֔עַם אוּלַ֛י יִמָּצְא֥וּן שָׁ֖ם עֲשָׂרָ֑ה וַיֹּ֙אמֶר֙ לֹ֣א אַשְׁחִ֔ית בַּעֲב֖וּר הָעֲשָׂרָֽה׃
וַיֵּ֣לֶךְ יְהוָ֔ה כַּאֲשֶׁ֣ר כִּלָּ֔ה לְדַבֵּ֖ר אֶל־אַבְרָהָ֑ם וְאַבְרָהָ֖ם שָׁ֥ב לִמְקֹמֹֽו׃
Послије му се јави Господ у равници Мамвријској кад сјеђаше на вратима пред шатором својим у по дне.
Подигавши очи своје погледа, и гле, три човјека, стајаху према њему. И угледавши их потрча им на сусрет испред врата шатора својега, и поклони се до земље;
И рече: Господе, ако сам нашао милост пред тобом, немој проћи слуге својега.
Да вам донесемо мало воде и оперите ноге, те се наслоните мало под овијем дрветом.
И изнијећу мало хљеба, те поткријепите срце своје, па, онда пођите, кад идете поред слуге својега. И рекоше: учини што си казао.
И Аврам отрча у шатор к Сари, и рече: брже замијеси три копање бијелога брашна, и испеци погаче.
Па отрча ка говедима и ухвати теле младо и добро, и даде га момку да га брже зготови.
Па онда изнесе масла, и млијека и теле које бјеше зготовио, и постави им, а сам стајаше пред њима под дрветом докле јеђаху.
И они му рекоше: гдје је Сара жена твоја? А он рече: ено је под шатором.
А један између њих рече: до године у ово доба опет ћу доћи к теби, а Сара ће жена твоја имати сина. А Сара слушаше на вратима од шатора иза њега.
А Аврам и Сара бијаху стари и временити, и у Саре бјеше престало што бива у жена.
За то се насмија Сара у себи говорећи: по што сам остарјела, сад ли ће ми доћи радост? а и господар ми је стар.
Тада рече Господ Авраму: што се смије Сара говорећи: истина ли је да ћу родити кад сам остарјела?
Има ли што тешко Господу? До године у ово доба опет ћу доћи к теби, а Сара ће имати сина.
А Сара удари у бах говорећи: нијесам се смијала, Јер се уплаши. Али он рече: није истина, него си се смијала.
По том усташе људи оданде, и пођоше пут Содома; и Аврам пође с њима да их испрати.
А Господ рече: како бих тајио од Аврама шта ћу учинити,
Кад ће од Аврама постати велик и силан народ, и у њему ће се благословити сви народи на земљи
Јер знам да ће заповједити синовима својим и дому својему након себе да се држе путова Господњих и да чине што је право и добро, да би Господ навршио на Авраму што му је обећао.
И рече Господ: вика је у Содому и Гомору велика и гријех је њихов грдан.
За то ћу сићи да видим еда ли све чине као што вика дође преда ме; ако ли није тако, да знам.
И људи окренувши се пођоше пут Содома; али Аврам још стајаше пред Господом,
И приступив Аврам рече: хоћеш ли погубити и праведнога с неправедни?
Може бити да има педесет праведника у граду; хоћеш ли и њих погубити, и не ћеш опростити мјесту за онијех педесет праведника што су у њему?
Немој то чинити, ни губити праведника с неправедником, да буде праведнику као и неправеднику; немој; еда ли судија цијеле земље не ће судити право?
И рече Господ: ако нађем у Содому педесет праведника у граду, опростићу цијелом мјесту њих ради.
А Аврам одговори и рече: гле, сада бих проговорио Господу, ако и јесам прах и пепео.
Може бити праведника педесет мање пет, хоћеш ли за овијех пет затрти сав град? Одговори: не ћу, ако нађем четрдесет и пет.
И стаде даље говорити, и рече: може бити да ће се наћи четрдесет. Рече: не ћу ради онијех четрдесет.
По том рече: немој се гњевити, Господе, што ћу рећи; може бити да ће се наћи тридесет. И рече: не ћу, ако нађем тридесет.
Опет рече: гле, сада бих проговорио Господу; може бити да ће се наћи двадесет. Рече: не ћу их погубити за онијех двадесет.
Најпослије рече: немој се гњевити, Господе, што ћу још једном проговорити; може бити да ће се наћи десет. Рече: не ћу их погубити ради онијех десет.
И Господ отиде свршивши разговор с Аврамом; а Аврам се врати на своје мјесто.
Претходна глава
Следећа глава