Али Сара жена Аврамова не рађаше му дјеце. А имаше робињу Мисирку, по имену Агару.
Па рече Сара Авраму: гле, Господ ме је затворио да не родим; него иди к робињи мојој, не бих ли добила дјеце од ње. И Аврам приста на ријеч Сарину.
И Сара жена Аврамова узе Агару, Мисирку робињу своју, и даде је за жену Авраму мужу својему послије десет година, од како се настани Аврам у земљи Хананској.
И он отиде к Агари, и она затрудње; а кад видје да је трудна, понесе се од госпође своје.
А Сара рече Авраму: увреда моја пада на тебе; ја ти метнух на крило робињу своју, а она видјевши да је трудна понесе се од мене. Господ ће судити мени и теби.
А Аврам рече Сари: ето, робиња је твоја у твојим рукама, чини с њом што ти је воља. И Сара је стаде злоставити, те она побјеже од ње.
Али анђео Господњи нађе је код студенца у пустињи, код студенца на путу у Сур.
И рече јој: Агаро, робињо Сарина, од куда идеш, куда ли идеш? А она, рече: бјежим од Саре госпође своје.
А анђео јој Господњи рече: врати се госпођи својој, и покори јој се.
Опет јој рече анђео Господњи: умножићу веома сјеме твоје, да се не ће моћи пребројити од множине.
Јоште јој рече анђео Господњи: ето си трудна, и родићеш сина, и надјени му име Исмаило; јер је Господ видио муку твоју.
А биће човјек убојица: рука ће се његова дизати на свакога, а свачија рука на њега, и наставаће на погледу свој браћи својој.
Тада Агара призва име Господа који говори с њом: ти си Бог, који види. Јер говораше: зар још гледам иза онога који име видје?
Тога ради зове се студенац онај студенац живога који ме види; а он је између Кадиса и Варада.
И роди Агара Авраму сина; и надједе Аврам сину својему којега му роди Агара име Исмаило.
А бјеше Авраму осамдесет и шест година кад му Агара роди Исмаила.
Sarai autem uxor Abram non genuerat ei liberos; sed habens ancillam Aegyptiam nomine Agar,
dixit marito suo: " Ecce conclusit me Dominus, ne parerem; ingredere ad ancillam meam, si forte saltem ex illa suscipiam filios ". Cumque ille acquiesceret deprecanti,
tulit Agar Aegyptiam ancillam suam post annos decem quam habitare coeperant in terra Chanaan, et dedit eam viro suo uxorem.
Qui ingressus est ad eam. At illa concepisse se videns despexit dominam suam.
Dixitque Sarai ad Abram: " Inique agis contra me; ego dedi ancillam meam in sinum tuum, quae videns quod conceperit, despectui me habet. Iudicet Dominus inter me et te ".
Cui respondens Abram: " Ecce, ait, ancilla tua in manu tua est; utere ea, ut libet ". Affligente igitur eam Sarai, aufugit ab ea.
Cumque invenisset illam angelus Domini iuxta fontem aquae in deserto, ad fontem in via Sur,
dixit: " Agar, ancilla Sarai, unde venis et quo vadis? ". Quae respondit: " A facie Sarai dominae meae ego fugio ".
Dixitque ei angelus Domini: " Revertere ad dominam tuam et humiliare sub manibus ipsius ".
Et dixit ei angelus Domini: " Multiplicans multiplicabo semen tuum, et non numerabitur prae multitudine ".
Et dixit ei angelus Domini: Ecce, concepisti et paries filiumvocabisque nomen eius Ismael,eo quod audierit Dominus afflictionem tuam.
Hic erit homo onagro similis;manus eius contra omnes,et manus omnium contra eum;et e regione universorum fratrum suorum figet tabernacula ".
Vocavit autem nomen Domini, qui loquebatur ad eam: " Tu Deus, qui vidisti me ". Dixit enim: " Profecto hic vidi posteriora videntis me ".
Propterea appellatur puteus ille Lahairoi (id est Viventis et Videntis me); ipse est inter Cades et Barad.
Peperitque Agar Abrae filium; qui vocavit nomen filii sui, quem pepererat Agar, Ismael.
Octoginta et sex annorum erat Abram, quando peperit ei Agar Ismaelem.