Посдѣ тыхъ рѣчій буде слово Господнѣ къ Авраму ноћу у сновиђеню, гласеће: не бойсе, Авраме, Я те заштиштавам;, наплата ће твоя быти врло велика.
А Аврамъ рекне: Владыко Гооподе! шта ћешь ми дати? та я се оппушлтамъ безчаданъ, а сынъ Масекъ мое домаћице, то є Дамаскъ Еліезеръ.
И рече Аврамь: кад’ ми ниси дао сѣмена, то ће домучедъ мой быти ми наслѣдникъ.
И таки буде му гласъ съ неба говорећи: неће тай быти наслѣдникъ теби.
И изведе га ванъ, па му рече: гледни на небо горе, и изброй звѣзде, ако узможешь изброити ихъ; и рече: тако ће быти сѣме твое.
И вѣрова Аврамъ Богу, и то му се прими за правду.
И рече му Господъ: Я самь Богъ, Кой самь те извео изъ предѣла Халдейска, да ти дамъ ову землю наслѣдити.
А Аврамъ рече: Владыко Господе! по чему ћу разумѣти, да ћу ю наслѣдити?
И рече му: юницу ми узми трогодицу; и козу трогодицу‚ и овна трогодца, и грлицу и голуба;
и онъ узме та сва, и раздѣли ихъ по поле, па ихъ положи противолично єдно другоме;
а птице се слете на раздѣлке, слетесе на тѣла та растесана; Аврамъ пакь сѣде близу ньихѣ.
А кад’ є залазило сунце, нападне ужасъ на Аврама и гле, страхъ великій нападне на нѣга.
И речено буде Аврааму: видећи дознаћешь, да ће сѣме твое преселно быти у земльи не своіой, и заробиће ихъ и озлобиће ихъ, и понизити ихъ крозъ четыри стотине година’.
Но народу, коме ће служити, Я ћу судити; послѣ пакъ изићиће амо съ многимъ иманѣмъ.
И ты ћешь отићи съ миромъ къ отцевма твоима раанѣнъ у старости повольвной.
У четвртомъ пакъ роду вратићесе амо; єръ се досад’ грѣси Аморреаца не испунише.
А кад бы сунце на западу, появисе пламенъ, и гле! пећь се дыми, и свѣће огнѣне, кое прођоше међу' растесаныма тыма.
У тай данъ завѣтуе Господъ Авраму, говорећи: сѣмену твоме даћу землю ову отъ рѣке Египетске све до рѣке велике Еуфрата:
Кенейце‚ и Кенезейце, и Кедмонейце,
и Хеттейце‚ и Ферезейце, и Рафаинце,
и Аморрейце, и Хананейце и Евейце, и Гергезейце, и Іевусейце.
His itaque transactis, factus est sermo Domini ad Abram per visionem dicens: Noli timere, Abram: ego protector tuus sum, et merces tua magna nimis.
Dixitque Abram: Domine Deus, quid dabis mihi? ego vadam absque liberis, et filius procuratoris domus meæ iste Damascus Eliezer.
Addiditque Abram: Mihi autem non dedisti semen, et ecce vernaculus meus, hæres meus erit.
Statimque sermo Domini factus est ad eum, dicens: Non erit hic hæres tuus, sed qui egredietur de utero tuo, ipsum habebis hæredem.
Eduxitque eum foras, et ait illi: Suscipe cælum, et numera stellas, si potes. Et dixit ei: Sic erit semen tuum.
Credidit Abram Deo, et reputatum est illi ad justitiam.
Dixitque ad eum: Ego Dominus qui eduxi te de Ur Chaldæorum ut darem tibi terram istam, et possideres eam.
At ille ait: Domine Deus, unde scire possum quod possessurus sim eam?
Et respondens Dominus: Sume, inquit, mihi vaccam trienem, et capram trimam, et arietem annorum trium, turturem quoque et columbam.
Qui tollens universa hæc, divisit ea per medium, et utrasque partes contra se altrinsecus posuit ; aves autem non divisit.
Descenderuntque volucres super cadavera, et abigebat eas Abram.
Cumque sol occumberet, sopor irruit super Abram, et horror magnus et tenebrosus invasit eum.
Dictumque est ad eum: Scito prænoscens quod peregrinum futurum sit semen tuum in terra non sua, et subjicient eos servituti, et affligent quadringentis annis.
Verumtamen gentem, cui servituri sunt, ego judicabo: et post hæc egredientur cum magna substantia.
Tu autem ibis ad patres tuos in pace, sepultus in senectute bona.
Generatione autem quarta revertentur huc: necdum enim completæ sunt iniquitates Amorrhæorum usque ad præsens tempus.
Cum ergo occubuisset sol, facta est caligo tenebrosa, et apparuit clibanus fumans, et lampas ignis transiens inter divisiones illas.
In illo die pepigit Dominus fœdus cum Abram, dicens: Semini tuo dabo terram hanc a fluvio Ægypti usque ad fluvium magnum Euphraten,
Cinæos, et Cenezæos, Cedmonæos,
et Hethæos, et Pherezæos, Raphaim quoque,
et Amorrhæos, et Chananæos, et Gergesæos, et Jebusæos.