15.1
15.2
15.3
15.4
15.5
15.6
15.7
15.8
15.9
15.10
15.11
15.12
15.13
15.14
15.15
15.16
15.17
15.18
15.19
15.20
15.21
Послије овијех ствари дође Авраму ријеч Господња у утвари говорећи: не бој се, Авраме, ја сам ти штит, и плата је твоја врло велика.
А Аврам рече: Господе, Господе, шта ћеш ми дати, кад живим без дјеце, а на ком ће остати моја кућа то је Елијезер овај Дамаштанин?
Још рече Аврам: ето мени нијеси дао порода, па ће слуга рођен у кући мојој бити мој нашљедник.
А гле, Господ му проговори: не ће тај бити нашљедник твој, него који ће изаћи од тебе тај ће ти бити нашљедник.
Па га изведе на поље и рече му: погледај на небо и преброј звијезде, ако их можеш пребројити. И рече му: тако ће бити сјеме твоје.
И повјерова Аврам Богу, а он му прими то у правду.
И рече му: ја сам Господ, који те изведох из Ура Халдејскога да ти дам земљу ову да буде твоја.
А он рече: Господе, Господе, по чему ћу познати да ће бити моја?
И рече му: принеси ми јуницу од три године и козу од три године и овна од три године и грлицу и голулче.
И он узе све то, и расијече на поле, и метну све поле једну према другој; али не расијече птица.
А птице слијетаху на те мртве животиње; а Аврам их одгоњаше.
А кад сунце бјеше на заходу, ухвати Аврама тврд сан, и гле, страх и мрак велик обузе га.
И Господ рече Авраму: знај за цијело да ће сјеме твоје бити дошљаци у земљи туђој, па ће јој служити, и она ће их мучити четири стотине година.
Али ћу судити и народу којему ће служити; а послије ће они изаћи с великим благом.
А ти ћеш отићи к оцима својим у миру, и бићеш погребен у доброј старости.
А они ће се у четвртом кољену вратити овамо; јер гријесима Аморејским још није крај.
А кад се сунце смири и кад се смрче, гле, пећ се димљаше, и пламен огњени пролажаше између онијех дијелова.
Тај дан учини Господ завјет с Аврамом говорећи: сјемену твојему дадох земљу ову од воде Мисирске до велике воде, воде Ефрата,
Кенејску, Кенезејску и Кедмонејску,
И Хетејску и Ферезејску и Рафајинску,
И Аморејску и Хананејску и Гергесејску и Јевусејску.
Посдѣ тыхъ рѣчій буде слово Господнѣ къ Авраму ноћу у сновиђеню, гласеће: не бойсе, Авраме, Я те заштиштавам;, наплата ће твоя быти врло велика.
А Аврамъ рекне: Владыко Гооподе! шта ћешь ми дати? та я се оппушлтамъ безчаданъ, а сынъ Масекъ мое домаћице, то є Дамаскъ Еліезеръ.
И рече Аврамь: кад’ ми ниси дао сѣмена, то ће домучедъ мой быти ми наслѣдникъ.
И таки буде му гласъ съ неба говорећи: неће тай быти наслѣдникъ теби.
И изведе га ванъ, па му рече: гледни на небо горе, и изброй звѣзде, ако узможешь изброити ихъ; и рече: тако ће быти сѣме твое.
И вѣрова Аврамъ Богу, и то му се прими за правду.
И рече му Господъ: Я самь Богъ, Кой самь те извео изъ предѣла Халдейска, да ти дамъ ову землю наслѣдити.
А Аврамъ рече: Владыко Господе! по чему ћу разумѣти, да ћу ю наслѣдити?
И рече му: юницу ми узми трогодицу; и козу трогодицу‚ и овна трогодца, и грлицу и голуба;
и онъ узме та сва, и раздѣли ихъ по поле, па ихъ положи противолично єдно другоме;
а птице се слете на раздѣлке, слетесе на тѣла та растесана; Аврамъ пакь сѣде близу ньихѣ.
А кад’ є залазило сунце, нападне ужасъ на Аврама и гле, страхъ великій нападне на нѣга.
И речено буде Аврааму: видећи дознаћешь, да ће сѣме твое преселно быти у земльи не своіой, и заробиће ихъ и озлобиће ихъ, и понизити ихъ крозъ четыри стотине година’.
Но народу, коме ће служити, Я ћу судити; послѣ пакъ изићиће амо съ многимъ иманѣмъ.
И ты ћешь отићи съ миромъ къ отцевма твоима раанѣнъ у старости повольвной.
У четвртомъ пакъ роду вратићесе амо; єръ се досад’ грѣси Аморреаца не испунише.
А кад бы сунце на западу, появисе пламенъ, и гле! пећь се дыми, и свѣће огнѣне, кое прођоше међу' растесаныма тыма.
У тай данъ завѣтуе Господъ Авраму, говорећи: сѣмену твоме даћу землю ову отъ рѣке Египетске све до рѣке велике Еуфрата:
Кенейце‚ и Кенезейце, и Кедмонейце,
и Хеттейце‚ и Ферезейце, и Рафаинце,
и Аморрейце, и Хананейце и Евейце, и Гергезейце, и Іевусейце.
По гл҃анїи же се́м̾, бы́сть сло́во гн҃е къ а҆вра́мꙋ въ видѣ́нїи въ нощѝ гл҃ѧ не бо́исѧ а҆вра́ме а҆зъ защищꙋ̀ т҄ѧ м̾зⷣа т҄и бꙋдетъ ѕѣло̀ мно́га·
Гл҃а же а҆вра́мъ влⷣко г҃и что̀ ми дасѝ а҆́з же ѿпꙋщꙋсѧ без ча́да. сн҃ъ же масе́ковъ домоча́дица мое̑ѧ, с҄и дама́скосъ е҆лїе̑зе́ръ·
И҆ ещѐ рече а҆враⷨ, е҆́льмаже мн҄ѣ не да́сть пло́да, домоча́децъ мой наслѣдникъ бꙋдетъ по мн҄ѣ·
И҆ а́бїе гла́съ гн҃ь бысть къ немꙋ̀ гл҃ѧ, не бꙋдетъ се́и наслѣ́дник̾ твой, н҄о и҆же и҆зы́детъ и҆с тебѐ, то́и бꙋдетъ наслѣдник̾ тебѣ·
И҆ и҆зведѐ и҆̀ во́нъ и҆ реⷱ‍҇ къ немꙋ, възрѝ на нб҃о и҆ съчтѝ ѕвѣзды, а҆ще мо́жеши и҆счестѝ и҆ рече та́ко бꙋдет̾ сѣмѧ твое·
Вѣ́рова а҆вра́мъ б҃ꙋ и҆ въмѣни́сѧ е҆мꙋ въ пра́вдꙋ·
И҆ рече къ немꙋ а҆́зъ е҆смь б҃ъ и҆зведы́и тѧ ѿ страны̀ хал̾дѣ́искїа, ꙗ҆́ко да́ти тебѣ землю сїю прїѧ́ти ю҆̀·
И҆ рече влⷣко г҃и по чесомꙋ с҄е разꙋмѣю, ꙗ҆́ко прїѧ́ти ю҆̀ и҆́мамъ·
Рече же къ немꙋ. възмѝ м҄и ю҆́ницꙋ трилѣтнꙋ, и҆ козꙋ̀ трилѣтнꙋ і҆ ѻ҆ве́нъ трилѣтен̾, и҆ съ горлицею го́лꙋбъ·
Възѧ́вшꙋ же е҆мꙋ вс҄ѧ и҆ претеса̀ ѧ҆̀ на́ полы, и҆ положи ѧ҆̀ разли́чно прѧ́мо къ себѣ, птиⷰ‍҇ же не претеса̀.
сълетѣша же пти́ца на телеса̀ расте́санаѧ , и҆ сѣде съ ни́ми а҆враⷨ·
Заходѧщꙋ же слн҃цꙋ оу҆́жасъ нападѐ на а҆вра́ма, и҆ с҄е страⷯ те́мен̾ ве́лїи нападѐ на́нь·
И҆ рече́но бы́сть а҆вра́мꙋ вѣ́дѧ вѣждь, ꙗ҆́ко ѻ҆быта́лницы бꙋдꙋт̾ сѣмѧ твое в̾ землѝ не свое́и, и҆ порабо́тѧтъ и҆ зазлѧтъ иⷨ, и҆ смирѧⷮ ѧ҆̀ четыриста̀ лⷮѣ
ꙗ҆зы́кꙋ же е҆мꙋже порабо́таю̑т̾ сꙋждꙋ а҆́зъ· Посе́м же и҆зы́дꙋтъ съ и҆мѣнїемъ мно́гимъ,
ты́ же ѿи́деши къ ѿц҃ем твои̑мъ, жи́въ съ мироⷨ въ ста́рости до́брѣ·
Четве́ртое же колѣно ѻ҆братиⷮсѧ сѣмо· Не сꙋть б҄о сконча́лисѧ грѣсѝ а҆мор̾рѣи досе́лѣ·
И҆ ꙗ҆ко бысть сл҃нце на за́ходѣ, пла́мы бысть и҆ с҄е пе́щъ кꙋрѧ́щисѧ, и҆ свѣща̀ ѻ҆́гнены проидо́ша междꙋ по́лотми си́ми·
Въ то́и дн҃ь завѣща̀ г҃ь а҆вра́мꙋ завѣтъ гл҃ѧ, сѣмени твое̑мꙋ даⷨ землю сїю, ѿ рѣкѝ е҆гѷпеⷮскїѧ, до рѣкѝ вели́кїѧ е҆фра́тъ.
кене́ѧ, и҆ кенезе́ѧ, и҆ кеⷣмонеѧ
и хет̾ѳе́а и҆ ферезе́а, и҆ рафаи́ны,
і҆ а҆морре́а и҆ ханане́ѧ, і҆ еѹ҆ве́ѧ, і҆ енесе́ѧ, і҆ евꙋсе́ѧ·
Претходна глава
Следећа глава