Посдѣ тыхъ рѣчій буде слово Господнѣ къ Авраму ноћу у сновиђеню, гласеће: не бойсе, Авраме, Я те заштиштавам;, наплата ће твоя быти врло велика.
А Аврамъ рекне: Владыко Гооподе! шта ћешь ми дати? та я се оппушлтамъ безчаданъ, а сынъ Масекъ мое домаћице, то є Дамаскъ Еліезеръ.
И рече Аврамь: кад’ ми ниси дао сѣмена, то ће домучедъ мой быти ми наслѣдникъ.
И таки буде му гласъ съ неба говорећи: неће тай быти наслѣдникъ теби.
И изведе га ванъ, па му рече: гледни на небо горе, и изброй звѣзде, ако узможешь изброити ихъ; и рече: тако ће быти сѣме твое.
И вѣрова Аврамъ Богу, и то му се прими за правду.
И рече му Господъ: Я самь Богъ, Кой самь те извео изъ предѣла Халдейска, да ти дамъ ову землю наслѣдити.
А Аврамъ рече: Владыко Господе! по чему ћу разумѣти, да ћу ю наслѣдити?
И рече му: юницу ми узми трогодицу; и козу трогодицу‚ и овна трогодца, и грлицу и голуба;
и онъ узме та сва, и раздѣли ихъ по поле, па ихъ положи противолично єдно другоме;
а птице се слете на раздѣлке, слетесе на тѣла та растесана; Аврамъ пакь сѣде близу ньихѣ.
А кад’ є залазило сунце, нападне ужасъ на Аврама и гле, страхъ великій нападне на нѣга.
И речено буде Аврааму: видећи дознаћешь, да ће сѣме твое преселно быти у земльи не своіой, и заробиће ихъ и озлобиће ихъ, и понизити ихъ крозъ четыри стотине година’.
Но народу, коме ће служити, Я ћу судити; послѣ пакъ изићиће амо съ многимъ иманѣмъ.
И ты ћешь отићи съ миромъ къ отцевма твоима раанѣнъ у старости повольвной.
У четвртомъ пакъ роду вратићесе амо; єръ се досад’ грѣси Аморреаца не испунише.
А кад бы сунце на западу, появисе пламенъ, и гле! пећь се дыми, и свѣће огнѣне, кое прођоше међу' растесаныма тыма.
У тай данъ завѣтуе Господъ Авраму, говорећи: сѣмену твоме даћу землю ову отъ рѣке Египетске све до рѣке велике Еуфрата:
Кенейце‚ и Кенезейце, и Кедмонейце,
и Хеттейце‚ и Ферезейце, и Рафаинце,
и Аморрейце, и Хананейце и Евейце, и Гергезейце, и Іевусейце.