utfcs | Димитрија Рашљић

Црквенословенски (Јел.) Црквенословенски (Ост.) Црк-слв. (Парим. XII-XII в.) Српски (Атанацковић) Српски (Даничић 1865) Грчки (Ралфс) Латински (Tremellius) Латински (Vulgata Clem.) Латински (Nova Vulgata) Јеврејски (Мас.) Сирски (Пешита)

И҆ речѐ гдⷭ҇ь а҆вра́мꙋ: и҆зы́ди ѿ землѝ твоеѧ̀, и҆ ѿ ро́да твоегѡ̀, и҆ ѿ до́мꙋ ѻ҆тца̀ твоегѡ̀, и҆ и҆дѝ въ зе́млю, ю҆́же тѝ покажꙋ̀:

и҆ сотворю́ тѧ въ ꙗ҆зы́къ ве́лїй, и҆ блгⷭ҇влю́ тѧ, и҆ возвели́чꙋ и҆́мѧ твоѐ, и҆ бꙋ́деши блгⷭ҇ве́нъ:

и҆ блгⷭ҇влю̀ благословѧ́щыѧ тѧ̀, и҆ кленꙋ́щыѧ тѧ̀ прокленꙋ̀: и҆ блгⷭ҇вѧ́тсѧ ѡ҆ тебѣ̀ всѧ̑ племена̀ зємна́ѧ.

И҆ и҆́де а҆вра́мъ, ꙗ҆́коже гл҃а є҆мꙋ̀ гдⷭ҇ь, и҆ и҆дѧ́ше съ ни́мъ лѡ́тъ: а҆вра́мъ же бѣ̀ лѣ́тъ седми́десѧти пѧтѝ, є҆гда̀ и҆зы́де ѿ (землѝ) харра́нъ.

И҆ поѧ́тъ а҆вра́мъ са́рꙋ женꙋ̀ свою̀, и҆ лѡ́та сы́на бра́та своегѡ̀, и҆ всѧ̑ и҆мѣ̑нїѧ своѧ̑, є҆ли̑ка стѧжа́ша, и҆ всѧ́кꙋю дꙋ́шꙋ, ю҆́же стѧжа́ша въ харра́нѣ: и҆ и҆зыдо́ша поитѝ въ зе́млю ханаа́ню.

И҆ про́йде а҆вра́мъ зе́млю въ долготꙋ̀ є҆ѧ̀ да́же до мѣ́ста сѷхе́мъ, до дꙋ́ба высо́кагѡ: ханане́є же тогда̀ живѧ́хꙋ на землѝ (то́й).

И҆ ꙗ҆ви́сѧ гдⷭ҇ь а҆вра́мꙋ и҆ речѐ є҆мꙋ̀: сѣ́мени твоемꙋ̀ да́мъ зе́млю сїю̀. И҆ созда̀ та́мѡ а҆вра́мъ же́ртвенникъ гдⷭ҇ꙋ ꙗ҆́вльшемꙋсѧ є҆мꙋ̀.

И҆ ѿстꙋпѝ ѿтꙋ́дꙋ въ го́рꙋ на восто́къ (лице́мъ) прѧ́мѡ веѳи́лю, и҆ поста́ви та́мѡ кꙋ́щꙋ свою̀ въ веѳи́ли при мо́ри, и҆ а҆ггѐ къ восто́кѡмъ: и҆ созда̀ та́мѡ же́ртвенникъ гдⷭ҇ꙋ, и҆ призва̀ во и҆́мѧ гдⷭ҇а (ꙗ҆́вльшасѧ є҆мꙋ̀).

И҆ воздви́жесѧ а҆вра́мъ, и҆ ше́дъ ѡ҆полчи́сѧ въ пꙋсты́ни.

И҆ бы́сть гла́дъ на землѝ: и҆ сни́де а҆вра́мъ во є҆гѵ́петъ всели́тисѧ та́мѡ, ꙗ҆́кѡ ѡ҆долѣ̀ гла́дъ на землѝ.

Бы́сть же є҆гда̀ прибли́жисѧ а҆вра́мъ вни́ти во є҆гѵ́петъ, речѐ а҆вра́мъ са́рѣ женѣ̀ свое́й: вѣ́мъ а҆́зъ, ꙗ҆́кѡ жена̀ доброли́чна є҆сѝ:

бꙋ́детъ ᲂу҆̀бо є҆гда̀ ᲂу҆ви́дѧтъ тѧ̀ є҆гѵ́птѧне, рекꙋ́тъ, ꙗ҆́кѡ жена̀ є҆гѡ̀ є҆́сть сїѧ̀: и҆ ᲂу҆бїю́тъ мѧ̀, тебе́ же снабдѧ́тъ:

рцы̀ ᲂу҆̀бо, ꙗ҆́кѡ сестра̀ є҆мꙋ̀ є҆́смь, да добро̀ мнѣ̀ бꙋ́детъ тебє̀ ра́ди, и҆ бꙋ́детъ жива̀ дꙋша̀ моѧ̀ тебє̀ ра́ди.

Бы́сть же є҆гда̀ вни́де а҆вра́мъ во є҆гѵ́петъ, ви́дѣвше є҆гѵ́птѧне женꙋ̀ є҆гѡ̀, ꙗ҆́кѡ добра̀ бѧ́ше ѕѣлѡ̀,

и҆ ви́дѣша ю҆̀ кнѧ̑зи фараѡ̑ни и҆ похвали́ша ю҆̀ пред̾ фараѡ́номъ, и҆ введо́ша ю҆̀ въ до́мъ фараѡ́новъ.

И҆ а҆вра́мꙋ до́брѣ бѧ́ше є҆ѧ̀ ра́ди: и҆ бы́ша є҆мꙋ̀ ѻ҆́вцы и҆ тельцы̀ и҆ ѻ҆слы̀, и҆ рабы̑ и҆ рабы̑ни, и҆ мскѝ и҆ вельблю́ды.

И҆ мꙋ́чи гдⷭ҇ь ка́зньми вели́кими и҆ лю́тыми фараѡ́на и҆ до́мъ є҆гѡ̀ са́ры ра́ди жены̀ а҆вра́мли.

Призва́въ же фараѡ́нъ а҆вра́ма, речѐ є҆мꙋ̀: что̀ сїѐ сотвори́лъ є҆сѝ мнѣ̀, ꙗ҆́кѡ не повѣ́далъ мѝ є҆сѝ, ꙗ҆́кѡ жена̀ твоѧ̀ є҆́сть;

Вскꙋ́ю ре́клъ є҆сѝ, ꙗ҆́кѡ сестра́ ми є҆́сть; И҆ поѧ́хъ ю҆̀ себѣ̀ въ женꙋ̀. И҆ нн҃ѣ сѐ, жена̀ твоѧ̀ пред̾ тобо́ю: пое́мь ю҆̀ ѿидѝ.

И҆ заповѣ́да фараѡ́нъ мꙋжє́мъ ѡ҆ а҆вра́мѣ, проводи́ти є҆го̀ и҆ женꙋ̀ є҆гѡ̀, и҆ всѧ̑, є҆ли̑ка бы́ша є҆гѡ̀, и҆ лѡ́та съ ни́мъ.

И рече Господъ Авраму: изиђи изъ предѣла твога и отъ рода твога, и изъ дома отца твога, пакъ иди у предѣлъ‚ кой ћу ти показати;

и учинићу великимъ народомъ и благословићу име твое, па ћешь бити благословенъ,

и благословићу оне, кои те благосиляю‚ а проклећу оне, кои те проклиню: пакъ ћесе о теби благословити сва племена земна.

И пође Аврамъ, као што му каза Господъ, и иђаше са ньимъ Лотъ; а было є Авраму година: седамдесетъ петъ, кад є изишао изъ предѣла Харранъ.

И узме Аврамъ, Сару жену свою, и Лота сына брату своме, и сва иманя своя, коя су имали‚ и свако живо, кое имађаше у Харрану, пакъ се дигну поћи у предѣлъ Ханаанъ.

И прође Аврамъ землю у дужину нѣну свѣ до мѣста Сихоемъ и до дуба высокога, на коіой земльи онда Ханаанцы живише.

И явисе Господъ Авраму‚ па му рече: сѣмену твоме даћу землю ову; и сазида Аврамъ тамо жертвеникъ Господу. Кой му се явіо.

И удалисе отуда у гору лицемъ на востокъ спрамъ Ветиля, и подигне тамо кућу свою у Ветилю при мору и Агге на востоке, и сазида тамо жертвеникъ Господу и призове име Господа, Кой му се явіо.

И дигнесе Аврамъ ићи ополчитисе у пустиньи;

но гладь се появи у предѣлу, па се сиђе Аврамь у Египетъ‚ да се тамо усели, єръ одолѣ гладь у предѣлу.

А кад’ се приближи, Аврамъ ући у Египетъ, рече Аврамъ жени своіой Сари; знамъ я, да си жена лепа у лицу,

и да ће, кад’ те виде Египтяни, рећи: ово є нѣгова жена; па ће мене убити, а тебе задржати.

Рецы дакле: сестра самь му; па ће, ми добро быти уза те.

И кад’ уђе Аврамъ у Египеть, видише Египтяни жену нѣгову,

и видише ю Князеви Фараонови, па ю похвалише предъ Фараономъ, и уведу є у домъ Фараоновъ,

па Авраму добро бяше узъ ню‚ те стече овце и теоце и магарце и слуге и служкинѣ и мазге и камиле.

А Господъ казни мукама великима и лютима Фараона и домъ нѣговъ сбогь Саре жене Аврамове.

И Фараонъ, дозвавши Аврама, рекне му: шта си ми ово учиніо, те ми не каза, да є жена твоя?

зашто ми рече: сестра ми є, те є узохъ за жену; єво ти сад' жена твоя предъ тобомъ, узми ю, пакъ иди.

И заповѣди Фараонъ людма, да одпрате Аврама и жену нѣгову и сва коя су была нѣгова, и Лота съ ньимъ.

И рече Господ Авраму: иди из земље своје и од рода својега и из дома оца својега у земљу коју ћу ти ја показати.

И учинићу од тебе велик народ, и благословићу те, и име твоје прославићу, и ти ћеш бити благослов.

Благословићу оне који тебе узблагосиљају, и проклећу оне који тебе успроклињу; и у теби ће бити благословена сва племена на земљи.

Тада пође Аврам, као што му каза Господ, и с њим пође Лот. А бјеше Авраму седамдесет и пет година, кад пође из Харана.

И узе Аврам Сару жену своју, и Лота сина брата својега са свијем благом које бјеху стекли и с душама које бјеху добили у Харану; и пођоше у земљу Хананску, и дођоше у њу.

И прође Аврам ту земљу до мјеста Сихема и до равнице Морешке; а бијаху тада Хананеји у тој земљи.

И јави се Господ Авраму и рече: твојему сјемену даћу земљу ову. И Аврам начини ондје жртвеник Господу, који му се јавио.

Послије отиде оданде на брдо које је према истоку од Ветиља, и ондје разапе шатор свој, те му Ветиљ бјеше са запада а Гај с истока; и ондје начини Господу жртвеник; и призва име Господње.

Оданде отиде Аврам даље идући на југ.

Али наста глад у оној земљи, те Аврам сиђе у Мисир да се ондје склони; јер глад бјеше велика у оној земљи.

А кад се приближи да већ уђе у Мисир, рече Сари жени својој: гле, знам да си жена лијепа у лицу.

За то кад те виде Мисирци рећи ће: ово му је жена. Па ће ме убити, а тебе ће оставити у животу.

Него хајде кажи да си ми сестра, те ће мени бити добро тебе ради и остаћу у животу уз тебе.

И кад дође Аврам у Мисир, видјеше Мисирци жену да је врло лијепа.

И видјеше је кнезови Фараонови, и хвалише је пред Фараоном. И узеше је у двор Фараонов.

И он чињаше добро Авраму ње ради, те имаше оваца и говеда и магараца и слуга и слушкиња и магарица и камила.

Али Господ пусти велика зла на Фараона и на дом његов ради Саре жене Аврамове.

Тада дозва Фараон Аврама и рече му: шта ми то учини? за што ми нијеси казао да ти је жена?

За што си казао: сестра ми је? те је узех за жену. Сад ето ти жене, узми је па иди.

И Фараон заповједи људима за њ, те га испратише и жену његову и што год имаше.