12.1
12.2
12.3
12.4
12.5
12.6
12.7
12.8
12.9
12.10
12.11
12.12
12.13
12.14
12.15
12.16
12.17
12.18
12.19
12.20
И рече Господ Авраму: иди из земље своје и од рода својега и из дома оца својега у земљу коју ћу ти ја показати.
И учинићу од тебе велик народ, и благословићу те, и име твоје прославићу, и ти ћеш бити благослов.
Благословићу оне који тебе узблагосиљају, и проклећу оне који тебе успроклињу; и у теби ће бити благословена сва племена на земљи.
Тада пође Аврам, као што му каза Господ, и с њим пође Лот. А бјеше Авраму седамдесет и пет година, кад пође из Харана.
И узе Аврам Сару жену своју, и Лота сина брата својега са свијем благом које бјеху стекли и с душама које бјеху добили у Харану; и пођоше у земљу Хананску, и дођоше у њу.
И прође Аврам ту земљу до мјеста Сихема и до равнице Морешке; а бијаху тада Хананеји у тој земљи.
И јави се Господ Авраму и рече: твојему сјемену даћу земљу ову. И Аврам начини ондје жртвеник Господу, који му се јавио.
Послије отиде оданде на брдо које је према истоку од Ветиља, и ондје разапе шатор свој, те му Ветиљ бјеше са запада а Гај с истока; и ондје начини Господу жртвеник; и призва име Господње.
Оданде отиде Аврам даље идући на југ.
Али наста глад у оној земљи, те Аврам сиђе у Мисир да се ондје склони; јер глад бјеше велика у оној земљи.
А кад се приближи да већ уђе у Мисир, рече Сари жени својој: гле, знам да си жена лијепа у лицу.
За то кад те виде Мисирци рећи ће: ово му је жена. Па ће ме убити, а тебе ће оставити у животу.
Него хајде кажи да си ми сестра, те ће мени бити добро тебе ради и остаћу у животу уз тебе.
И кад дође Аврам у Мисир, видјеше Мисирци жену да је врло лијепа.
И видјеше је кнезови Фараонови, и хвалише је пред Фараоном. И узеше је у двор Фараонов.
И он чињаше добро Авраму ње ради, те имаше оваца и говеда и магараца и слуга и слушкиња и магарица и камила.
Али Господ пусти велика зла на Фараона и на дом његов ради Саре жене Аврамове.
Тада дозва Фараон Аврама и рече му: шта ми то учини? за што ми нијеси казао да ти је жена?
За што си казао: сестра ми је? те је узех за жену. Сад ето ти жене, узми је па иди.
И Фараон заповједи људима за њ, те га испратише и жену његову и што год имаше.
Dixit autem Dominus ad Abram: Egredere de terra tua, et de cognatione tua, et de domo patris tui, et veni in terram quam monstrabo tibi.
Faciamque te in gentem magnam, et benedicam tibi, et magnificabo nomen tuum, erisque benedictus.
Benedicam benedicentibus tibi, et maledicam maledicentibus tibi, atque in te benedicentur universæ cognationes terræ.
Egressus est itaque Abram sicut præceperat ei Dominus, et ivit cum eo Lot: septuaginta quinque annorum erat Abram cum egrederetur de Haran.
Tulitque Sarai uxorem suam, et Lot filium fratris sui, universamque substantiam quam possederant, et animas quas fecerant in Haran: et egressi sunt ut irent in terram Chanaan. Cumque venissent in eam,
pertransivit Abram terram usque ad locum Sichem, usque ad convallem illustrem: Chananæus autem tunc erat in terra.
Apparuit autem Dominus Abram, et dixit ei: Semini tuo dabo terram hanc. Qui ædificavit ibi altare Domino, qui apparuerat ei.
Et inde transgrediens ad montem, qui erat contra orientem Bethel, tetendit ibi tabernaculum suum, ab occidente habens Bethel, et ab oriente Hai: ædificavit quoque ibi altare Domino, et invocavit nomen ejus.
Perrexitque Abram vadens, et ultra progrediens ad meridiem.
Facta est autem fames in terra: descenditque Abram in Ægyptum, ut peregrinaretur ibi: prævaluerat enim fames in terra.
Cumque prope esset ut ingrederetur Ægyptum, dixit Sarai uxori suæ: Novi quod pulchra sis mulier:
et quod cum viderint te Ægyptii, dicturi sunt: Uxor ipsius est: et interficient me, et te reservabunt.
Dic ergo, obsecro te, quod soror mea sis: ut bene sit mihi propter te, et vivat anima mea ob gratiam tui.
Cum itaque ingressus esset Abram Ægyptum, viderunt Ægyptii mulierem quod esset pulchra nimis.
Et nuntiaverunt principes Pharaoni, et laudaverunt eam apud illum: et sublata est mulier in domum Pharaonis.
Abram vero bene usi sunt propter illam: fueruntque ei oves et boves et asini, et servi et famulæ, et asinæ et cameli.
Flagellavit autem Dominus Pharaonem plagis maximis, et domum ejus, propter Sarai uxorem Abram.
Vocavitque Pharao Abram, et dixit ei: Quidnam est hoc quod fecisti mihi? quare non indicasti quod uxor tua esset?
quam ob causam dixisti esse sororem tuam, ut tollerem eam mihi in uxorem? Nunc igitur ecce conjux tua, accipe eam, et vade.
Præcepitque Pharao super Abram viris: et deduxerunt eum, et uxorem illius, et omnia quæ habebat.
И ре́че г҃ь а҆вра́мꙋ, и҆зыи̑ди ѿ зеⷨлѧ твоеѧ̀, и҆ ѿ ро́да твое̑го, и҆ ѿ до́мꙋ ѿц҃а твое̑го, И҆ и҆ди въ зе́млю в̾ ню́же ти покажꙋ̀,
и҆ сътворю̀ тѧ̀ въ ꙗ҆зыкъ ве́лїи, и҆ блⷵвлю тѧ, и҆ възвели́чю и҆мѧ̀ твоѐ, и҆ бꙋдеши блⷵвнъ,
и҆ блⷵвлю блⷵвѧ́щаѧ тѧ̀, и҆ кленꙋщаѧ̑ тѧ̀ прокленꙋ, и҆ блⷵвѧ́тсѧ ѻ҆ тебѣ вс҄ѧ племена̀ зе́мнаѧ.
И҆ и҆де а҆вра́м̾ ꙗ҆́коже гл҃а е҆мꙋ г҃ь, и҆дѧ́ше с ни́мъ и҆ ло́т̾· А҆вра́м же бѧше лѣтъ ѻ҃е, е҆гда̀ и҆зы́иде ѿ землѧ̀ хараа҆́нѧ·
И҆ поѧ̀ а҆вра́мъ женꙋ̀ свою̀ сарꙋ, и҆ ло́та сн҃а бра́та свое̑го, и҆ всѧ и҆мѣ́нїа своѧ̀ е҆ли́ко притѧжа́ша, и҆ всѧ̀ дш҃а ꙗ҆же притѧжа́ша въ хараа҆́ни, и҆зыи̑до́ша и҆ ті́и въ зе́млю хананею́ ·
И҆ ѻ҆бы́иде а҆враⷨ зе́млю всю̀ , до мѣ́ста, сихе́м̾ска, къ дꙋ́бꙋ высо́комꙋ, хананеи́ же тогда̀ живѧ́хꙋ на зеⷨли то́и.
И҆ ѧ҆ви́сѧ г҃ь а҆вра́мꙋ, и҆ реⷱ‍҇ е҆мꙋ сѣмени твое̑мꙋ даⷨ зе́млю сїю̀· Й създа̀ т҄ꙋ а҆враⷨ тре́бникъ г҆ꙋ ꙗ҆́вльшемꙋсѧ е҆мꙋ·
И҆ въстꙋпѝ ѿтꙋ́дꙋ въ го́рꙋ на въсто́къ лицⷨе прѧ́мо веѳи́ль, и҆ поста́ви хра́мъ свои въ веѳи́ль к̾ мо́рю къ востоком̾, и҆ созда̀ т҄ꙋ тре́бникъ г҃ꙋ, и҆ помоли́всѧ во и́мѧ г҃а. ꙗ҆́вльшагосѧ е҆мꙋ·
И҆ въздви́жесѧ а҆враⷨ, і҆ и́де въ ѻ҆рꙋжїи сквозѣ пꙋсты́ню,
и҆ бы́сть глⷣа на землѝ· И҆ прїиде а҆враⷨ въ е҆гѷпетъ, хотѧ̀ жи́ти т҄ꙋ, ꙗ҆́ко соѻ҆долѣлъ бѧше глⷣа на землѝ·
Бы́сть же е҆гда̀ приближи́сѧ а҆вра́мъ вни́ти въ е҆гѷпетъ, ре́че а҆враⷨ са́рѣ женѣ свое́и, ви́жⷣꙋ а҆́зъ ꙗ҆́ко добра̀ е҆си жена̀ в̾ лицѐ,
бꙋдетъ оу҆́бо е҆гда̀ оу҆ви́дѧⷮ тѧ̀ е҆гѷптѧне, и҆ рекꙋтъ ꙗ҆́ко жена̀ е҆си е҆мꙋ и҆ оу҆бїю́тъ м҄ѧ а҆ тебѐ по́имꙋт̾,
рцы̀ оу҆бо ꙗ҆ко сестра̀ е҆мꙋ е҆́смь, да и҆ мнѣ добро̀ бꙋ́детъ тебѐ ра́ди. и҆ бꙋ́детъ жива̀ дш҃а моѧ̀ тебѐ ра́ди·
Бы́сть же е҆гда̀ вънїиде а҆враⷨ въ е҆гѷпет̾, и҆ видѣвше е҆гѷптѧне женꙋ̀ е҆го, ꙗ҆ко добра̀ бѧ́ше ѕѣло̀·
Ви́дѣша ю҆̀ кн҃ѕи фараѻ҆ни, и҆ похвали́ша ю҆̀ къ фараѻ҆́нꙋ, и҆ въведо́ша ю҆̀ въ до́мъ фараѻ҆́новъ
і҆ а҆вра́мꙋ добрѣ бѧ́ше е҆ѧ̀ дѣлѧ· И҆ бы́ша а҆вра́мꙋ ѻ҆вца̀ говѧ́да и҆ ѻ҆слѧта, рабы̀ и҆ рабы́нѧ и҆ мщата и҆и̑ вельблю́ди·
И҆ мꙋчи г҃ь мꙋ́ками вели́кими фараѻ҆́на и҆ дом̾ е҆го, са́ры дѣлѧ жены̀ а҆вра́млѧ.
Възва́ же фараѻ҆́нъ а҆вра́ма, и҆ речѐ е҆мꙋ чт҄о сѐ сътвори́ ми, не повѣдаⷡ‍҇ ꙗ҆́ко на̀ тѝ е҆сть,
почто́ ли ре́че ꙗ҆ко сестра̀ ми е҆сть, поꙗ̑х̾ ю҆̀ себѣ в женꙋ̀· И҆ нн҃ѣ сѐ жена̀ твоѧ̀ прⷣе тобо́ю пое̑мъ ю҆̀ ѿи̑ди·
И҆ повелѣ фараѻ҆нъ мꙋжеⷨ а҆вра́ма дѣлѧ, проводи́ти е҆го и҆ женꙋ̀ е҆го, и҆ вс҄е е҆лико бѧ́ше е҆го, и҆ ло́та с ни́мъ
Претходна глава
Следећа глава